Promocija pjesnika, književnika, slikara, fotografa i istraživača iz sfere društvenih nauka, prilika za objavljivanje autorskih tekstova (poezija, proza eseji, recenzije, kritike, rasprave i osvrti ). Šaljite svoje radove u inboks facebook stranice, ili na mail : dunjalucar@gmail.com.

Ne   mogu  te  sebi  objasniti
zato  te  ponovo  u  pjesmu  pretvaram 

Ne  mogu   sebi  da   Te  objasnim
Sve  ono  neizrečeno
Na  vrhovima  usana
A  na  kraju  ipak  prećutano.

Ipak, osjeća  se  u  pogledu, treptaju  oka.
Strujanju  vazduha.

U  tebi  stanuju  dva  čovjeka.
Ni  ti  ih  ne  poznaješ  dovoljno.
Katkad  si  onaj  nadmeni,  arogantni.
Onaj  što  ruši  sve  pred  sobom.
I  mene  nehajno , kao slučajno,
U  prolazu  okrzneš  krajičkom  ramena.
Jer  drugog  izbora  nemaš.

Možda  je  i  postojao  , ne  samo  jedan.
Ali  nisi  smio  da  se  usudiš 
I  zato  si  ih  sve  uludo  potrošio.
A  katkad,  kao ove  noći.
Iznenadio  si  mene, a  i  sebe  još  više,
mogla  bih  se  zakleti.

Ponovo  si  onaj  dječak 
Kome  sam  se  nekad  znala  obradovati.

Zbunjen ,  polako  mičeš  usne,
I  dalje  razmišljaš  hočeš  li  konačno  nešto  izustiti.
Pogled  ti  luta  , ko  zna  do  kojih , samo tebi  znanih  daljina.
Na  momente  djeluješ  odsutno.
O čemu  razmišljaš,  šta  li  osjećaš?

Dječače  sa  nekom  čudnom  sjenom  preko  lica.
Još  uvijek  želim  da  joj  otkrijem  značenje.

Ali  jedno  znam.
Taj  je  Dječak  tvoje  pravo  lice.
Ono  koje  promjeni  boju  i oblik
Kad  Me  ugleda  na  uglu  naše  ulice.

Čini  mi se:
Završiće  svi  ratovi  na  ovoj  planeti,
Proći  će  sve  oluje
A  nas  dvoje   ćemo  još  uvijek  čekati  smak  svijeta 
da  istinski  progovorimo.
I  jedno  drugom  konačno  otkrijemo  nešto  davno  prećutano.

Konačno oslobođenje

Rijeka u meni  budi  mir  i spokoj
Zato  joj se iznova vraćam.
Protiče, šumi,
Ponekad jeca pred naletima vjetra
Kao i ja kad me zvijeri pronađu i opkole
Otkrivamo tajne jedna drugoj
Nalazimo  utjehu.

A  ti  i ja – suprotni polovi.
Dvije  strane  svijeta.
U stalnoj potrazi jedna za drugom.
Nikad sastavljene.
Tako blizu a miljama daleko.

Na  tu sam rijeku  dolazila 
Jer  me  podsjećala na Tebe.
Uvijek bih te kraj nje osjetila
Snažnije  nego  bilo gdje drugo.
                  Jer  neka  tajna  nit  nas  je  vezivala.

A ti si provodio sate, godine
Tražeći  onu pravu riječ
Koja  nikad nije stigla.
Čekajući  da se pojaviš, osluškujući svaki šum,
Vjerući da je ovo mjesto  našeg  susreta.
Sve  je moje  kucalo  u tvom ritmu.
Uzaludno.

Danas  je  voda  odnijela
I poslednji  zrak nade,
Onaj  plamen  što je nekad silno gorio
Al’ ugasiše  ga  nemar i  bezdušnost tvoja
Sebičnost  i  sve prećutano.
                  To  se  poglavlje  mora  zatvoriti.

Ustajem i bacam:
Sve  neprospavane noći,
Uplakana jutra,
Predvečerja puna tjeskobe,
Sva ona traganja,
Nadanja, strahove  i nemire 
Koje si tako nesebično poklanjao.
Beskrajna čekanja  promjene koja ne stiže.
            Odlaze  u  nepovrat.

Rijeka  me zna i razumije.
Vraća mi ljubav koju joj dajem.
Ovaj kofer prepun tuge  nosi  daleko
Dok se jednog  jutra u oluji ne slomi o stijenje
Da  se  više  nikom  nikad  ne vrati 
A  meni  donese konačno  oslobođenje.

O autorici:
Marija Dragićević rođena je 1990. godine u Herceg Novom. Fakultet političkih nauka, smjer međunarodni odnosi, u Podgorici upisuje 2008. godine, a diplomirala je 2012. godine. Bavi se pisanjem proze i poezije, te sarađuje sa portalima Public figure i Art mozaik. Na Podgorica Art festivalu održanom 2018. godine dvije njene autorske pjesme su odabrane za predstavljanje u okviru selekcije „Literarni pločnik”.

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! 🙂