Izbor iz proze: Ivo Andrić

Ivo Andrić – rođen je 9. oktobra 1892. godine u Travniku. Andrić je pisao pjesme, romane, pripovijetke i eseje, a svoje književno stvaralaštvo otkriva javnosti kao maturant 1911. godine, kada objavljuje prve stihove u časopisu Bosanska vila. Njegova najpoznatija djela su: Na Drini ćuprija (1945.), Travnička hronika (1945.), Gospođica (1945.), Prokleta avlija (1953.), zbirke pripovijedaka Nove pripovetke (1948.), Priča o vezirovom slonu (1948.), Lica (1960.) i druge. 1961. godine, Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost za svoj roman Na Drini ćuprija. Novčanu nagradu koju je dobio odlučio je pokloniti za unapređenje bosanskohercegovačkog bibliotekarstva. Ivo Andrić je umro u Beogradu 12. marta 1975. godine.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Zapis o Mostaru

Kad čovek prenoći u Mostaru, nije zvuk ono što ga probudi ujutro, nego – svetlost. To znam iz iskustva. Svetlost me je dočekala pri dolasku u Mostar, pratila za vreme mog boravka od jutra do večeri, a docnije, po odlasku, ostajala u meni kao glavna karakteristika moga sećanja na Mostar. Uvek mi se činilo da je to što sija nad ovim od prirode povlaštenim gradom, i što prožima sve u njemu, neka naročita svetlost, izuzetna po jačini i kakvoći. Uvek sam mislio da se njom mora da ulaže u čoveka ljubav za život, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralački rad.
Ni kad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Nje ima u smehu ovih ljudi i jasnim samoglasnicima njihovog govora, na licima mladića i devojaka u predvečernjoj šetnji. Ona se prelama kao zlatan, nemiran odblesak u čaši mostarske žilavke, živi kao sabijena snaga i slast u ovim breskvama i trešnjama. Ona se krije u senovitoj, hladnoj vodi sa Radobolje. Po njoj je Neretva najsvetlija naša reka, po njoj i sam goli krš okolnih brda ima neku stihijsku veličinu. Ona zari iz priča o borbi mostarskih ljudi za današnju slobodu i sija iz sadašnjih napora, za napredak u svim pravcima.
Po toj svetlosti ja se najbolje sećam Mostara.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Na kamenu u Počitelju

Počitelj. Na jednoj nozi stoji, jednim se stopalom drži zemlje, i to ne celim. Nije lak ni udoban položaj. Nije vesela mogla biti istorija ovog čudnog utvrđenog naselja čiji je sav smisao bio oduvek u tom da je utvrđeno, a naselje je samo po nuždi i uzgred. Za šest vekova biti grad od kamena, u strmoj, krševitoj i tesnoj dolini Neretve, na teškom i izloženom mestu (“zemlji na ćenaru”), nije laka stvar ni zavidna sudbina.
Mučni su morali biti i teški kastelani, dizdari i kapetani koji su u toku vekova, prvo hrišćanskih a zatim osmanlijskih sedeli u najvišoj od svih kula koje je vreme odavno poseklo i svelo na jednu meru, a koje i danas, posljednjim ostacima, kazuju svu razliku u nekadašnjim, pravim, dimenzijama. Strogi i nepoverljivi su bili ti ljudi u stalnoj borbi sa trošnošću materijala i neizbežnim slabostima ljudske volje i karaktera; njima je briga za bezbednost ovog grada, čuvara državne bezbednosti, ležala neposredno i celom težinom na grudima. Oni su i noću osluškivali tok ćudljive Neretve, koja jede zemlju i podriva stenu ispod grada; bdeli, da bi videli da li bdi straža na bedemu; i strepeli od zavere, mita i varke, od ljudskog lukavstva koje na ovakvim mestima nikad ne spava i ne miruje, a često upropašćuje na spavanju one koji se miru i spavanju potpuno predaju. Samo svojom budnošću je živeo i samo na jedno oko spavao mnogi koji je ovde morao da živi.
Kakva je morala biti posada ovog grada koji je i pre nego što je postao ruševina morao biti isto ovako neljudski strm i isposnički suv. Raznolika u raznim epohama po broju i sastavu, snazi i vrednosti, pripadnosti i imenu, ona je bila uvek slična po svojoj stalnoj borbi sa čamotinjom, oskudnim tajinom, daljinom ili iščekivanjem. U njihovom postojanju moralo je biti uvek, i u najmirnijim vremenima, nečeg od prvobitne opasnosti i mučnog opreza, koji su stvorili i obeležili ovo mesto kao tačku bdenja i stražarenja, nečeg od gorke dužnosti i vojničkog samopregora, ali i nečeg od ponosa i sile, i svesti o dužnosti i o veličini svoga poziva, vazda budne brane, sačinjene od kamena i živih ljudi.
Bilo je, i moralo je biti, mnogo čamotine i dosade i askerskog čmavanja u očekivanju sukoba i opasnosti koje ne nastupaju, dok život postaje sav jedno jedino jednolično iščekivanje bez kraja, a sa zaboravljenom prvobitnom svrhom. Bilo je čežnje za pokretom i širinom, uživanjem i promenom, oštre i bolne kao sečivo u živom mesu. Ali bilo, i moralo je biti, i radosti, divlje, kratke i vojničke, u svakom belesanju ženske košulje na čobanicama sa druge obale, u ćilibarski žutom mostarskom vinu koje ljuljuška u sebi neshvatljiv i stalan zelenkast odsev i koje je, pored slasti i opoja, imalo za islamskog ratnika i draž zabranjenog i grešnog uživanja. Bilo je slasti u voću iz prisoja, u toploj pogači i neophodnoj kafi, u jakom ljubuškom duvanu, dobrom i nerazdvojnom drugu dnevnih i noćnih časova. (Još i danas se kao pletivo nevidljivo finih niti provlači kroz prozore i mazgale, kroz divlju pavit i lišće smokve i kržljava nara, i – nešto od snova i svetova sagledanih u duvanskom dimu.)
Bilo je i moralo je biti.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala!
🙂