Walter Benjamin: Idiot Dostojevskog

Walter Benjamin

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Walter Benjamin: Idiot Dostojevskog

Sudbina sveta prikazuje se Dostojevskom u medijumu sudbine njegovog naroda. To je tipičan način gledanja velikog nacionaliste, prema kojem se huma­nost može razvijati samo u medijumu naroda. Veli­čina romana otkriva se u apsolutnoj međuzavisnosti u kojoj se prikazuju metafizički zakoni razvitka čovečanstva i nacije. Zato nema nijednog dubokog dušev­nog pokreta koji ne bi imao svoje presudno mesto u auri ruskog duha. Prikazati duševni pokret usred njegove aure, kako labavo i slobodno lebdi u nacional­nom a ipak nerazdvojno od njega kao od svog datog mesta, možda je kvintesencija slobode u velikoj umetnosti ovog književnika. Možemo to shvatiti samo ako postanemo svesni užasnog pabirčenja različitih eleme­nata koji manje ili više čine filtere romana niskog žanra. Ovde su infantilno slepljeni nacionalna ličnost, čovek zavičaja, individualna i socijalna ličnost, odvratna krasta psihološki opipljivog preko toga upotpunjuje lutku. Psihologija ličnosti, naprotiv, uopšte nije ono od čega Dostojevski polazi. Ona je, tako reći, samo nežna sfera u kojoj se iz užarenog iskonskog gasa na­cionalnog postupno stvara čista čovečnost. Psihologija je samo izraz graničnog bivstvovanja čoveka. Uistinu sve ono što se u glavi naših kritičara prikazuje kao psihološki problem, upravo nije to: kao da je reč o niskoj „duši” ili o „duši” padavičara. Kritika legitimiše svoje pravo da priđe umetničkom delu tek time što poštuje njegovo vlastito tle, čuva se da ne kroči u njega. Takvo besramno prekoračenje granice jeste pohvala koja se daje piscu zbog psihologije njegovih likova; kritičar i pisac su najčešće dostojni jedan drugoga samo zato što se prosečan romansijer koristi onim izbledelim šabloni ma koje onda kritika, naravno, može imenovati pa ih, baš zato što ih može imenovati, i hvali. Upravo ovu sferu mora kritika izbegavati: bilo bi besramno i po­ grešno takvim pojmovima meriti delo Dostojevskog. Na­
protiv, treba shvatiti metafizički identitet nacionalnog i humanog u ideji stvaranja Dostojevskog.

Jer ovaj roman, kao i svako umetničko delo, zas­niva se na jednoj ideji, „donosi a priori sa sobom nuž­nost da postoji” — kao što kaže Novalis, i baš ovu nuž­nost, i ništa drugo, kritika treba da pokaže. Celokupno zbivanje romana dobija svoj osnovni karakter time što je epizoda. To je epizoda u životu glavne ličnosti, kne­za Miškina. Njegov život je u suštini skriven od nas i pre i posle ove epizode, čak i u tom smislu što Miškin, kako u neposredno prethodnim tako i u potonjim godinama, boravi u inostranstvu. Kakva nužnost dovodi ovog čoveka u Rusiju? Njegov ruski život izdvaja se iz mutnog vremena u tuđini kao što se vidljiva traka spektra pomalja iz pomrčine. Ali kakva se svetlost ra­zlaže za vreme ovog njegovog ruskog života? Ne bismo mogli reći šta on, osim mnogih zabluda i ponekih vr­lina svoga ponašanja, stvarno započinje u ovo vreme. Njegov život prolazi beskorisno, čak i u njegovo naj­bolje vreme protiče kao život nesposobnog bolešljivog čoveka. On nije promašen samo po društvenim merilima, nego čak ni njegov najbliži prijatelj ne bi mogao
naći nikakvu ideju i usmeravaijiući cilj u njegovom životu, kada u zbivanju ne bi tako duboko bilo obra­zloženo da nijednog prijatelja nema. Naprotiv, okružuje ga, i to gotovo neupadljivo, potpuna usamljenost: svi odnosi koji ga se tiču kao da ubrzo stupaju u polje
neke sile koja im zabranjuje približavanje. Uz krajnju skromnost, čak poniznost ovog čoveka, on je potpuno nepristupačan i njegov život zrači nekim poretkom čije je središte upravo njegova vlastita, skoro do gubljenja zrela usamljenost. U suštini, time je dato nešto sasvim neobično: sva zbivanja, ma koliko daleko proticala od njega, gravitiraju njemu, i ova gravitacija svih stvari i ljudi prema njemu jedinom čini sadržinu ove knjige. Pritom su oni isto toliko malo skloni da dopru do njega kao što je on sklon da izmiče. Ta napetost je, tako reći, neizbrisiva i jednostavna, to je napetost ži­vota usmerenog prema burnijem razvijanju u besko­načnost, ali tako da se ipak ne rasplinjava. Zašto je kneževa a ne Jepančinova kuća središte zbivanja u Pavlovsku?

Život kneza Miškina nalazi se pred nama kao epi­zoda samo zato da bi se besmrtnost ovoga života uči­nila simbolično vidljivom. Njegov život, uništen, ne može da se ugasi, kao što ne može ni sam prirodni život prema kome on ipak ima dubok odnos. Čak se prirodni život pre može ugasiti. Priroda je, možda, večna, ali knežev život, sasvim izvesno — i to treba shvatiti duševno i duhovno — besmrtan je. I njegov život i život svih onih koji gravitiraju prema njemu. Besmrtan život nije večni život prirode, ma koliko izgledalo da se nalazi blizu njega, jer je u pojmu večnosti ukinuta beskrajnost, dok u besmrtnosti ona dolazi do najvišeg sjaja. Besmrtni život o kome svedoči ovaj roman pre je sve drugo nego besmrtnost u uobičajenom značenju. Jer u takvoj besmrtnosti je upravo život smrtan, bes­
mrtni su, međutim, telo, snaga, ličnost, duh u svojim različitim vidovima. Tako je Goethe govorio Eckermannu o besmrtnosti onoga koji dela; prema njegovim rečima, priroda će biti dužna da nam obezbedi novo polje delatnosti kada nam ovo ovde bude oduzeto. Sve je ovo veoma daleko od besmrtnosti života, od života koji svoju besmrtnost u duhu sve dalje i bes­ krajno plete, i kome besmrtnost daje obličje. Jer ovde nije reč o trajanju. Ali kakav je život besmrtan ako to nije život prirode, a nije ni život ličnosti? Za kneza Miškina možemo, naprotiv, reći da se njegova ličnost povlači iza njegovog života kao cvet iza svoga mirisa ili zvezda iza svoga svetlucanja. Besmrtan život je neza­boravan, to je znak po kome ga prepoznajemo; To je život koji bi morao biti nezaboravljen bez spomenika i bez spomena, čak možda i bez ikakvog svedočanstva. On se ne može zaboraviti. Ovaj život ostaje, tako reći, bez posude i oblika neprolazan. A reč „nezaboravan” kaže po svom smislu više nego samo to da ga ne možemo zaboraviti; upućuje na nešto u biću same nezaboravnosti, na ono po čemu je nezaboravan. Čak i od­sustvo sećanja kod kneza u njegovoj docnijoj bolesti simbol je nezaboravnog u njegovom životu; jer je to samo prividno utonulo u ponor njegovih vlastitih misli iz kojeg se više ne diže. Drugi ga posećuju. Kratki za­ključni izveštaj romana zauvek žigoše sve ličnosti ovim životom, u kome su one učestvovale ne znajući kako.

Čista reč za život u njegovoj besmrtnosti glasi, međutim: omladina. To je velika tužaljka Dostojevskog u ovoj knjizi: neuspeh omladinskog pokreta. Život om­ladine ostaje besmrtan, ali se gubi u vlastitoj svetlosti: „idiot”. Dostojevski jadikuje što Rusija ne može zadr­žati, u sebe upiti vlastiti besmrtni život, jer ovi ljudi nose u sebi mladalačko srce Rusije. Taj život pada na strano tle, preliva se i uvire u Evropi, ,,u ovoj vetrovitoj Evropi”. Kao što političko učenje Dostojevskog govori stalno da je obnova u čistom narodu poslednja nada, tako pisac ove knjige vidi u detetu jedini spas za mlade ljude i njihovu zemlju. To bi već proizlazilo i iz ovog dela, u kome su likovi Kolje i kneza Miškina najčistiji po svom detinjskom biću, čak da Dostojev­ski i nije u Braći Karamazovima prikazao neograni­čeno isceljujuću moć detinjskog života. Ranjeno detinjstvo patnja je ove omladine, baš zato što je ranjeno detinjstvo ruskog čoveka i ruske zemlje paralisalo nje­
govu snagu. Kod Dostojevskog je stalno očigledno da samo u duhu deteta dolazi do plemenitog razvoja ljud­skog života iz života naroda. Nedostatak dečjeg jezika kao da dezintegriše jezik ličnosti Dostojevskog, a u ne­koj prenadraženoj čežnji za detinjistvom — moderno rečeno: u histeriji — troše se pre svega žene ovoga romana: Lizaveta Prokofjevna, Aglaja i Nastasja Filipovna. Celokupna dinamika knjige liči na ogromno stro-
poštavanje u krater. Zato što nedostaju priroda i detinjstvo, čovečnost se može postići samo u katastrofalnom samouništavanju. Dovođenje u vezu ljudskog života sa živim čovekom, čak. i u času njegove propasti, neizmarna provalija kratera iz kojeg bi jednom sa humanom veličinom mogle provaliti moćne sile, — to je nada ruskog naroda.

Izvor: Walter Benjamin, Eseji
Prijevod: Milan Tabaković

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima. 
Hvala! 🙂