Poezija: Marija Veselinović

Marija Veselinović

Футур

А кад порастем написаћу
све што нећу,
јер своје писмо одавно већ немам.

Одслушаћу све што
више не постоји
јер песме немају  слова.

За црквено звоно ћу
начуљити ухо,
село је своје изгубило.

Трчаћу свима који
трчећи желе да трче
јер  хумане побуде
доносе лој.Пратићу преостало лишће
старог пута
јер наше гузице воле целулозу.

И све то док нам заостали глас ,,Ћ”
буду сахрањивали
у ,,Алеји заслужних”. 

Проституција у новом руху

За шаку злата,
постајеш проститука сопствене душе,
дајући тело у залог накарадном типу
у багатели на бувљаку.

Продајеш посебну врсту смелости,
за семену течност
неоплодиве љубави.

Прихваташ абортус душе,
да би живела у белој кући
црних зидова.

Носиш замаскирано лице,
спремна на продају сопствене крви,
да би заузврат постала
дневно блато свом дому.

Самостална сахрана

Желим да сутра
сахраним саму себе.
Али не као иначе,
стриктно без крокодилских суза,
пустињског срца,
и без грама хране за све неухрањене
егоисте.

Одлучила сам да будем
једини члан породице
и дa говорим шта све нисам,
док ме у позадини спуштају
бестрасно присутни пролазници.

Како сам могла, само да нисам
а шта и да јесам, опет не бих.
Да сам успела, као што је требало
па иако нећу , све је узалуд.
Коме још служи залуђеник
за изгубљеним,
за новонасталим,
за пропалим,
који је у залог дао тело
рођеном праху,
немајући ништа више од тог.

Коме је потребан сиромашни сребрењак,
који и у сандуку новог живота,
носећи смрт,
дели људима оно што Богу не треба.

Одлучила сам да се сахраним,
на старом гробљу.
Не треба ми ново, кад су ту они
што нису хтели смрт.
Ја ћу тамо где има оних
што су је приграбрили,
дајући живот нама.

Без музике, молим.
И тужних виолина,
нисам умела да одсвирам
композицију животарења,
не треба ми ни у  земљарењу.

Хоћу да кажем,
да сам била све што није требало
и да је требало неком,
ником користило не би.
Да сам успела да променим ништа
и да јесам нешто, то не бих била ја,
него други.
Да сам живела као што се не живи,
јер срећа да умреш је пораз радости,
свог незадовољства.

Умрла природним избором,
за све што постоји.
Сахрана ће се одржати сутра,
на старом гробљу,
нек не долази нико,
опело се пораженима не служи.
Неутешна радост моје личности,
обавештава оног који није ту. 

Биографија:

Марија Веселиновић, 1997.године, Нови Пазар. Студент треће године Природно-математичког факултета у Крагујевцу, одсек хемија. Хоби писање песама и текстова слободних тема, најчешће су питања филозофије и теологије. До сада три песме објављене у часопису ,,КУлт” , два текста на порталу Студеница инфо као и самостални блог на сајту поуке.орг 

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala!   🙂