Dostojevski: “Roman u devet pisama”, Pismo 1.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Roman u devet pisama

Pismo 1.
(Od Petra Ivaniča Ivanu Petroviču)

Poštovani gospodine i dragi prijatelju Ivane Petroviču!

Evo već je treći dan kako, tako reći, jurim za vama, najdraži moj prijatelju, ja moram da porazgovaram s vama o veoma važnoj stvari, a nigdje da vas sretnem. Jučer se moja žena, kada smo bili kod Semjona Aleksejeviča, sasvim umjesno našalila na vaš račun – rekla je da ste Tatjana Petrovna i vi postali par skitnica. Nema ni tri mjeseca kako ste oženjeni, a već zapostavljate domaće penate. Svi smo se mnogo smijali – naravno, sasvim iskreno raspoloženi prema vama – ali, šalu na stranu predragi moj, mnogo ste mi truda zadali.

Semjon Aleksejevič mi reče: da nije u klubu Ujedinjenog društva, na balu? Ostavio sam ženu kod supruge Semjona Aleksejeviča i pojurim u klub. I smiješno i tužno! Zamislite moj položaj: ja na balu – sam, bez žene! Kad me je Ivan Andrejevič sreo kod vratara i vidio da sam sam, odmah je (zlikovac!) zaključio da strasno volim igranke, uhvatio me pod ruku i htio gotovo silom da me odvuče u školu igranja, tvrdeći da mu je u klubu Ujedinjenog društva tijesno, nema gdje da se razmahne momačka duša, i da ga je od mirisa pačule i rezede glava zaboljela. Nisam našao ni vas ni Tatjanu Petrovnu, Ivan Andrejevič me uvjeravao i kleo se: da ste sigurno na predstavi Nevolje od pameti, u Aleksandrovskom pozorištu.

Odjurio sam u Aleksandrovsko pozorište: nema vas ni tamo. Jutros sam mislio da ću vas naći kod Čistoganova – ni tu vas nije bilo. Čistoganov me uputio Perepalkinima – opet isto. Jednom riječju, strašno sam se namučio; zamislite samo tu jurnjavu! Sad vam pišem! (šta mogu drugo!) Moja stvar uopšte nije za pisanje; (vi me razumijete); više bih volio u četiri oka, neophodno mi je da se objasnim s vama, i to što prije, i zato vas molim da sa Tatjanom Petrovnom dođete k meni danas na čaj i večernje posijelo. Moja Ana Mihajlovna će se neobično obradovati vašoj posjeti. Odista ćete nas, što kažu, do groba zadužiti.

Uzgred da kažem, predragi moj prijatelju, kad je već došlo do pisanja, onda sve po redu, primoran sam sad da se ljutim na vas, i čak da vas ukorim, poštovani prijatelju moj, zbog jedne, očevidno sasvim nevine šale, kojom ste se rđavo sa mnom našalili… zlikovče i bezdušni čovječe! Sredinom prošlog mjeseca uveli ste u moju kuću jednog vašeg poznanika, upravo Jevgenija Nikolajeviča, dali ste mu prijateljsku i, za mene, razumije se, svetu vašu preporuku; ja, obradovan time, primim mladog čovjeka raširenih ruku, a istovremeno stavljam sebi omču na grlo. Bilo kako bilo, tek ispala je, što se kaže, divna stvar. Nemam kad da objašnjavam, a pismeno je i nezgodno, samo vas najpokornije molim, zluradi druže i prijatelju, da nekako, na lijep način, diskretno, istiha, došapnete na uho vašem mladiću, da u prijestolnici ima još mnogo kuća osim naše. Ne mogu više, baćuška! Do zemlje ti se klanjam, kako veli naš prijatelj Simonevič. Kad se budemo vidjeli, sve ću vam ispričati.

Neću da kažem da nam se mladić nije svidio ponašanjem, ili duševnim osobinama, ili da je nešto pogrešno uradio. Naprotiv, on je čak ljubazan i simpatičan; ali eto, strpite se, vidjet ćemo se, a u međuvremenu, ako ga sretnete, došapnite mu, tako vam boga, veoma poštovani! Ja bih i sam to učinio, ali, znate, narav mi je takva: ne mogu – i gotovo! Ta vi ste ga preporučili! Uostalom, večeras, u svakom slučaju, porazgovarat ćemo podrobnije. A sad do viđenja. Ostajem itd.

P.S. Moj mali pobolijeva već nedjelju dana, i svakim danom je sve gore i gore. Muče ga zubići, niču. Žena ga neprestano nosa i zabavlja, i tužna je, jadnica. Dođite. Stvarno ćete nas obradovati, dragocjeni moj prijatelju.

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! 🙂