Dostojevski: “Roman u devet pisama”, Pismo 4. i 5.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Roman u devet pisama

Pismo 4.
(Od Ivana Petroviča Petru Ivaniču)

Poštovani gospodine Petre Ivaniču!

Pišem vam kod vas, u vašoj sobi, na vašem stolu; a prije nego što sam uzeo pero, čekao sam vas više od dva i po sata. Sada dozvolite da vam otvoreno kažem, Petre Ivaniču, moje otvoreno mišljenje o ovoj sramnoj okolnosti. Iz vašeg posljednjeg pisma zaključio sam da ste pozvani kod Slavjanovih, i mene ste pozvali da dođem tamo; došao sam, sjedio pet sati, a vas nema. Ne mislite, valjda, da ja treba ljudima za podsmijeh da služim? Dopustite, milostivi gospodine… Došao sam k vama ujutru, u nadi da ću vas zateći, i takvim postupkom pokazujem da ne imitiram neke varalice: koji traže ljude bog te pita po kakvim mjestima, kad ih mogu zateći kod kuće, u svako pristojno izabrano vrijeme. Kod kuće, ni traga vašeg! Ne znam zašto se sad uzdržavam da vam kažem svu gorku istinu. Reći ću vam samo ovo: čini mi se da odustajete od izvjesnog našeg dogovora. A tek sad, kad cijelu stvar razmotrim, moram priznati da se odista divim lukavoj prirodi vašeg uma. Sad jasno uviđam da ste odavno gajili loše namjere. Kao dokaz ovakvoj mojoj pretpostavci služi to što ste vi još prošle nedjelje, na gotovo nedopustiv način, prisvojili ono vaše pismo, na moje ime adresirano, u kome ste sami izložili, istina dosta nejasno i nepovezano, naše uslove povodom vama sasvim poznate okolnosti. Bojite se dokumenata, uništavate ih, a mene pravite budalom…

Ali ja neću da dozvolite da me smatraju za budalu, jer mene, takvim do sada niko nije smatrao i upravo zbog one okolnosti ljudi su se prema meni lijepo odnosrili. Oči su mi se otvorile. Vi me zbunjujete, zamagljujete stvar sa Jevgenijem Nikolajevičem, i kad ja sa vašim još neodgonetnutim pismom od sedmog ovog mjeseca, tražim da se objasnim s vama, vi mi zakazujete lažne sastanke, a u stvari se skrivate. Da ne mislite, milostivi gospodine, da ja nisam u stanju da sve to primjetim? Obećavate da me nagradite za vama vrlo dobro poznate usluge u vezi sa preporukama raznih lica, a međutim, na neki način udešavate tako da od mene novac uzimate, bez priznanice, u priličnim svotama; to je bilo nedavno – prošle sedmice. A sad kad ste novac uzeli, krijete se, i još se odričete moje usluge, učinjene vama u slulaju Jevgenija Nikolajiča. Računate, možda, na moj skori odlazak u Simbirsk i mislite da neću stićim da svedem s vama račune. A ja vam svečano izjavljujem i svjedočim svojom časnom riječi da ću. ako bude potrebno, namjerno biti gotov da ostanem još puna dva mjeseca u Petrografu, da ostvarim svoje, da postignem cilj i vas pronađem. I mi znamo ponekad raditi za inat!

Na kraju izjavljujem da, ako se još danas sa mnom ne objasnite na zadovoljavajući način, prvo pismom, a zatim lično, u četiri oka, i ako u vašem pismu ponovo ne izložite sve glavne tačke dogovora koji među nama postoji, i konačno ne objasnote misli svoje o Jevgeniju Nikolajeviču – biću prinuđen da pribjegnem mjerama za vas veoma nezgodnim, i čak meni odvratnim.

Ostajem s vašim dopuštenjem itd.

Pismo 5.
(Od Petra Ivaniča Ivanu Petroviču)

Dragi i uvaženi prijatelju moj Ivane Petroviču!

Do dna svoje duše bio sam uvrijeđen vašim pismom. Zar vas nije bilo stid, dragi, ali nepravedni prijatelju moj, da postupite ovako sa svojim prijateljem koji vam želi dobro? Požuriti, ne objasniti stvar do kraja i, najzad, uvrijediti me tako uvredljivim sumnjičenjem?

Ali hitam da odgovorim na vaše optužbe. Niste me zatekli, Ivane Petroviču, juče, zato što sam iznenada, i sasvim neočekivano dežurao pored samrtničkog odra. Teta Jefimija Nikolajevna upokojila se jučer uveče, oko jedanaest časova. Svi rođaci jednoglasno su me izabrali da rukovodim cijelom plačevnom i tužnom svečanošću. Poslova je bilo toliko da ni jutros nisam stigao da se vidim s vama, čak ni da se javim sa tva-tri retka. Svojom dušom žalim zbog nesporazuma koji se desio među nama. Moje riječi o Jevgeniju Nikolajeviču, koje sam u šali i uzged kazao, vi ste sasvim suprotno razumjeli i cijeloj stvari dali smisao koji me duboko vrijeđa. Spominjete novac i pokazujete nspokojstvo zbog njega. Bez uvijanja spreman sad da udovoljim svim vašim željama i zahtjevima, iako u ovom slučaju, uzgred da kežem, ne mogu da vam ne spomenem: da sam novac, tristo pedeset rubalja u srebru, prošle nedjelje uzeo od vas pod izvjesnim uslovima, a ne u vidu zajma. Jer da je zajam, sigurno bi postojala priznanica. Neću da se spuštam da objašnjavam ostale tačke, izložene u vašem pismu. Vidim da je ovo nesporazum, vidim u tome vašu običnu brzinu, vatrenost i otvorenost. Znam da vaša dobrodušnost i otvorena narav vaša neće dozvoliti da ostane sumnja u srcu vašem i da ćete, na kraju, vi sami meni pružiti ruku svoju. Prevarili ste se Ivane Petroviču, strašno ste se prevarili!

Bez obzira na to što me je vaše pismo užasno uvrijedilo, ja bih prvi, i to još danas, bio spreman da dođem k vama sa izvinjenjem: ali se nalazim u takvoj trci još od jučer da sam sad potpuno slomljen i jedva se držim na nogama. Ada nevolja bude veća – žena mi se razboljela; bojim se ozbiljne bolesti. Što se maloga tiče, njemu je, bogu hvala, nešto bolje. Ali bacam pero… poslovi me zovu, a imam masu poslova.

S vašim dopuštenjem, mili moj prijatelju, ostajem vaš… itd.