Proza: Marija Dragićević

Marija Dragićević
Sjećanje na Vladu 

Mračan   februarski   dan.  Ne  čini   se   da  će  donijeti  nešto   veliko. Kišno  jutro   koje  ne  obećava. Ipak  izrodio   se  u  nešto   po čemu   ću  pamtiti   čitavu  tu  godinu. Za  njegov   koncert    saznajem   sasvim  slučajno  i  dileme  nema.  On  je  tu-  u mom  gradu. Jedan  od  najdivnijih   umjetnika   kome  se   iskreno  divim. Vječiti  dječak. Vidjeću   konačno   taj  osmijeh   u  koji  sam  „zaljubljena“   čitav  život. Onaj   koji   zrači   iskrenošću i  dobrotom kakva  se   danas rijetko   sreće. Njegovom  glasu   se    prepuštate , ispunjeni  nekom  posebnom  radošću  i toplinom,  vjerujući   svakoj  riječi   koju  otpjeva. I  tada   znate da  je   to   ono  pravo. Jer  je  pjesma  odjek  njegove  duše. Zato   tako  nepogrešivo  i  prenosi emociju  koju  nosi  u  sebi. Melodije  i  tekstovi  čine  savršen  sklad.  Prava  (su)  „djeca“  svog   stvaraoca.  Malo  umjetnika  je  to uspjelo.  Da   se  stopi   sa  vlastitim   djelom   i  da  postanu  jedno. On  je  bio  jedan   od   rijetkih. I  da   nisam   imala   sreću   i privilegiju  upoznati   ga   znala  bih  bez  dvoumljenja da  je  upravo onakav kakav nam se  kroz  svoje   stvaralaštvo   prikazivao. Plemenitost, dobrota, čista umjetnost, dosljednost svom senzibilitetu uprkos svemu  i  svakome, sinonim za  Dušu, veliku kao čitav svijet u  kojoj  ima mjesta za sve.                                      

Najljepši osmijeh jugoslovenskog novog  talasa  stajao je  nedaleko od mene.  Ljubav   i  radost koju  je te  večeri podijelio  sa  publikom  učinili  su  da  se  sve  tuge   i  nevolje bar  na  neko  vrijeme zaborave. To  je  bila  njegova  magija. Osjećate kao da ste  izmješteni  u  neki  drugi   prostor, vrijeme, planetu. Sve   ružno  biva  potisnuto. Ostaju  samo  trenuci   iskonske  sreće.  Jer  kako  nas  je   Margita   Stefanović  učila  „sreća  je  jedino  što   kad  se  deli   raste.“ Samo želite da  još  potraje. Satima  i  danima.  Njegova  vedrina  ozdravljala  je  duh,  čineći   da   se  osjećate posebno  i   ispunjeno.  Kao  i  sve ostalo što  je  lijepo  i vrijedno,  i ovi  trenuci  magije su  prekratko  trajali,  još  kraće kad  imate  svijest  o tome da  ne  znate  da  li  i kada  će  se oni  ponoviti.

Nešto  u meni  tjeralo me da  pronađem  hrabrosti  i  da  mu  priđem. Željela sam dobiti  njegov  autogram, mada  uistinu  to  je  bio  samo  izgovor  kako  bih  uspjela  razmjeniti   bar   nekoliko   rečenica sa   njim. Stajala sam  u  holu dvorane čekajući da  se pojavi  i  prije  nego  što  ga  je  „opkolila“  grupa  novinara, uspjela sam uputiti   mu  par riječi, nesigurnih  ali  na  moje  iznenađenje više  nego dobro primljenih.

Rekao  je : „Sačekajte  me, samo  da  završim  razgovor s  njima  i onda  ćemo  na  miru  popričati“. Mojoj sreći i  ushićenju nije bilo  kraja. Bila sam spremna da  čekam   satima samo  da  ispunim  svoju  dječju  želju,  da upoznam  svog  omiljenog  „idola“.  Konačno,  pomislih   ozarenog  lica, shvativši   da  je  medijskoj  znatiželji  došao  kraj. Razgovor je tekao  prirodnim  tokom, spontano, kao  da  se  znamo   iz   nekog od prethodnih nživota. Valjda se to  zove prepoznavanje sličnih  senzibiliteta i  duša,  usudih  se da pomislim.Upoznao   me   sa   kolegama   iz  benda  i dok   sam  mu  pomagala u  pakovanju  opreme  znala sam da se druženju   bliži  kraj. Prisutnost  sreće  i  tuge u isto vrijeme. Od  prevelike ushićenosti umalo da zaboravim  na  autogram. Pretjerano oduševljenje me  zbunilo do  te mjere da ja  koja  uvijek sa  sobom  nosim neku bilježnicu, notes, olovku, pa  makar i  grafitnu,  sada   u  tašni  nisama  imala  ništa  od  pomenutog.  On  je  pronašao  parče  hartije  na  kom  je  ispisao :  

Dragoj  Mariji, za uspomeu i dugo  sećanje

                                        Vlada   Divljan 


Bio je to najljepši   poklon  za  rođendan   koji  sam  mogla  poželjeti. Sreća  je  bila  potpuna. Ipak rastanak se još nije   bližio. Kad   sam  krenula da napuštam dvoranu,  pozdravljajući   se  s njim  i  ekipom  muzičara, Vlada  je  insistirao da  im  se pridružim na  večeri  u hotelu  gdje su bili  smješteni. Doživjela  sam   to   kao   veliku   čast   i  privilegiju   i  nakon  kraćeg  ubjeđivanja   prihvatila  sam  poziv. Tokom večere bilo mi  je  stalo   da  što  više   vremena iskoristim   za  priču   sa  njim   a  vrijeme  je  naprosto  letjelo.  Imala  sam  hiljadu  pitanja, tema, prosto  nisam   znala   čemu   dati   prioritet     jer mi se u tom trenu sve činilo podjednako važno a  izvjesnosti novog susreta još  nije  bilo. Prostor je postao oaza mira i spokoja.   

U sjećanje mi  navire njegova oduševljenost mojim poznavanjem poezije Miljkovića i Disa nakon čega je uslijedilo recitovanje  vjerovatno  jedne od  njegovih  omiljenih Brankovih  pjesama. Ekipa je svirala klavir, pjevala, sati  su brzo  proticali, a  on  se  požalio na znake umora i  rastanak je  bio  neminovan. Ni slutila  nisam da  će to  biti  naš prvi  i jedini  susret. Njegove  tople oči tad sam „srela“ zadnji  put.                                        

5.mart  2015.    

Kišno kao  i onog osmog februara 2014.  kad  sam ga  upoznala.  Tog  popodneva   do   mene stiže vijest o Vladinoj  smrti. Ne  mogu da zadržim suze, ne uspijevam da dođem sebi satima. Kako, zašto, misli  i pitanja preplavljuj me  poput bujice.                                          

On  i smrt-  nespojive   kategorije. Nevjerica   i  tup  bol ,  osjećaj   praznine.  Kao  da  sam   izgubila nekog vrlo  bliskog. Vraćam   film   unazad.  Na  njegovom licu nisam  mogla   prepoznati tragove bolesti. Ne   takve.  Energija kojom je zračio bila  je  nespojiva sa paklom  opake  bolesti. Ta energija živjeće vječno kroz  njegove  stihove.                     

Jer  „on  je  tražio reči i  mir“ , „imao samo  jednu  ljubav“  i   „voleo  nežno  i do  samog   dna“. „Noći su mu davale  moć, dok dobuje kiša u  ritmu tam- tama  i dok nestaje sna  u  igranju  senki , čitao joj je  A.Fadejeva“. „Čekao  je neki  novi  dan  i proleće da ga  odnese.“ Sve riječi  su  oduvijek  bile  na  njegovoj  strani. I samo  sjećanje na sate provedene s  njim daje mi vjeru da još ima pravih ljudi, nade  i svjetla koje vodi  u budućnost.                                                                                      

Vlado,  „čeka te tvoj Bog.“ Anđeli će slušati  tvoju  „nebesku  temu.“

Ti

Povremeno  svratiš  na par  sati ,ponekad i dana. Više  nije ni važno. Bitno je da si TU. U poslednje vrijeme sve češće. Bilo oblačno ili vedro,sjetno ili radosno,bila noć ili dan. Ti si mjera svih stvari. Uvijek i svugdje te ima.Oko mene,u meni.. Dolaziš ,prikradaš se vješto kad ti se najmanje nadam. Nenajavljena.. Kao na straži,osluškujem da li ću čuti tvoje korake. Potpuna je tišina. Opet nisam ništa čula kao ni bezbroj puta dosad. A ti si VEĆ tu. Ustvari nisi nikad ni odlazila. U meni si,a ja se ne usuđem da zaronim dublje u sebe.Jer tamo si ti,uspavana čekaš na moj znak… A ja? Ja više i ne čekam . Znam da je samo pitanje vremena kad ću te ponovo osjetiti. Kad si blizu,dani nemaju kraja,traju čitavu vječnost. A ja se borim sa sobom i sa tobom.. Tražim načine da te otjeram,ali mi ne uspijeva. Pokušaji su uzaludni. Kao neki ustaljeni redoslijed stvari,uvijek si tu. Zavaram se  da  si nestala.To je ipak samo privid. Ti se privremeno povlačis,vrebaš novu priliku da me poraziš krijući se u nekom ćošku. U toj igri kraj se ne nazire.Koliko smo se puta sukobili ti i ja? Više i ne pamtim. Konačni pobjednik je  i dalje nepoznat.Ovih dana to si svakako ti. Čestitam ti,jača si,uspjevaš da me slomiš. Tako malo ti je dovoljno za trijumf. Taman onoliko koliko i meni za pad. Ćutimo ,ali tvoj glas odzvanjava u meni. Govori mi kako je bilo,kako je sad,a kako je možda trebalo biti. Mirno te slušam,otvaram svoj libar i upisujem još jedan poraz. A ti se smiješiš i raduješ još jednoj POBJEDI. I tako unedogled. Kao igra svjetlosti i tame.. Čas za časom,dan za danom. Nemoćna sam da bilo šta da učinim. Ne nalazim način,strategiju kojom bih te savladala ,nadjačala .. Pa makar i na kratko.Jedno znam-ako mi  to danas  pođe za rukom,sjutra sigurno neće.. A ti?? Poznajem te. Ti se tome unaprijed raduješ. I potpuno te razumijem. I ja bih da sam na tvom mjestu činila isto.. Ali nikako da zamjenimo mjesta.Pada noć. Dočekujem je sa radošću. Odlutam u snove,misleći da me  tu  nećeš naći. Ali NE. Od tebe je nemoguće pobjeći. Nema tog tajnog kutka,skrovišta gdje bih se od tebe sakrila. Pronašla si me ponovo.Ne vidim te,ali ti su tu. Znam to i osjećam.Panta rei…

Da li ima smisla boriti se i dalje ili jednostavno treba priznati konačni poraz? Koračam ulicom,a tvoja sjena me prati u stopu. Sve si mi bliža. Osjećam nelagodu,tjeskobu.Kad ćeš  konačno nestati?Baš nešto razmišljam kako bi bilo divno kad bi postojao jedan kovčežić u koji bih te stavila.Kao stare stvari spakovala na neko vrijeme..Dok ne odlučim da li da ih bacim.Da makar malo zaboravim na tebe..Sve dok  jednog dana ne izgubim ključ  a ti se vratiš , jer Bože  moj imaš neke neraščišćene račune sa mnom. U zabludi sam. Takve kutijice nema. Nazad u realnost. Meni ne preostaje ništa drugo nego da ti priznam umijeće. Moram ti odati priznanje jer si  mudra i vješta , znaš gdje sam najslabija.

A ti se slatko osmjehuješ  i uživaš u mom porazu. Koraci,sjene,šapati,zaboravljene uspomene.. Sve to stane u jedan stih. Polako tonem u san..Najednom se čuje neki šum. Onako pospana,osvrćem se oko sebe,tražeći TEBE. Ali već si nestala. Više te nema. Radujem se tome..

Ali samo do nove zore.

Bilješka o autorici:

Marija Dragićević rođena je 1990. godine u Herceg Novom. Fakultet političkih nauka, smjer međunarodni odnosi, u Podgorici upisuje 2008. godine, a diplomirala je 2012. godine. Bavi se pisanjem proze i poezije, te sarađuje sa portalima Public figure i Art mozaik. Na Podgorica Art festivalu održanom 2018. godine dvije njene autorske pjesme su odabrane za predstavljanje u okviru selekcije „Literarni pločnik”.

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! 🙂