Jednom
jednom smo se sudarili
na uglu Jastrebačke
bio si ljut na mene
i rekla bih, na ceo svet
jednom sam shvatila
da idemo na isti fakultet
i to dok sam te gledala
sa prozora
kako pališ cigaretu
jednom si me prepoznao
na hodniku
i zadržao pogled
duže nego što je potrebno
jednom smo se nasmejali
momku koji je bio kivan
na neljubaznu bibliotekarku
jednom si mi prišao
samo da bi mi rekao
da mi nije nešto
ta knjiga što je čitam
jednom sam skupila hrabrost
pa ja tebi prišla i rekla
da za raliku od nekih,
ja nešto i čitam
jednom smo bili na istom predavanju
i tada je nastao
moj prvi istraživački rad
čiji si predmet
bio upravo ti
jednom smo prozborili koju
dok smo prinudno
čekali u redu
a ti si se, snobe
neverovatno, ali istinito
nasmejao čak tri puta
(ne, nisam brojala)
jednom si me pozvao na rock svirku
i poklonio svoj prsten
jednom si slušao moju poeziju
i sutradan mi kupio praznu svesku
rekavši da
od nje do knjige
ima samo jedan kilometar vere
jednom si bio tužan
pa sam ti kupila cvet
u saksiji i ti si morao da se nasmeješ
jednom smo se napili
(i ne samo jednom)
pa smo plesali ispred bara
iz kog se čuo flamenko
sve dok nas vlasnik
nije pozvao unutra
i častio pićem
jednom si upoznao moje
i bio toliko ozbiljan
da si zaboravio da se nasmeješ
na očev vic
jednom smo se voleli više
nego što se vole nesuđeni u pesmama
jednom si živeo u mojoj stvarnosti,
a sada živiš u mojim sveskama.
Vazda
vazda kasnim
nekad
i bez razloga
imam čitavu
retrospektivu
filma
propuštenih prilika
ne stižem
na autobuse
ispred nosa
mi prolaze
izostajem
sa predavanja
i gledam
ljude
kako odlaze
neke svesno
puštam,
a nekima
prave reči
kasno izgovorim
od svoje naravi
nikako da se
oporavim
tek
kad izblede
trenuci
šanse
i snovi
ja se osvrćem
za njima,
ali tamo
gde gledam
vidim
samo fleku
koja kao
da kaže
„opet nisi stigla“
Sat koji nosim
izgleda
davno je
pokvaren
o, zar sam
samo
na tebe
morala
prerano
da
naiđem?
Sve dok ne svane
Ko zna
kako je tebi
da me voliš
ovakvu
što u inat
koračam
ka paklu,
jer me on životu
svaki put
vraća,
lutam
i živim
dok mesec
sunce
ispraća
hodam
po ivici
provalije
da padnem
ja se ne bojim
posle izgubljene
bitke
sa sobom
jedva umem
da stojim
i vole me
ljudi
koji nose
tuge duboke
vide u meni
istu senku
što krasi
osmehe široke
duša traži,
ali nigde
ne nalazi
dom
možda mi je
suđeno
da idem
tamo
gde je
lom
gde se ceni
dobra pesma
iskren zagrljaj
i vino
gde ljudi
očima govore
i ne diraju
rane
sve dok
ne svane,
sve dok
ne svane..
Vatra
vatra mi je
davno
srce deteta
izgorela
ruke
u pepelu ostale,
da grle
više ne umeju
a oči sada
svuda požar vide,
jer su plamen
predugo gledale.
Vera u ljude
ne veruj svima
oprezan budi
to je sve
što mi od saveta
nudi
ovaj svet
nepoverljivih ljudi
i dok koračam
otvorenog srca
iza svakog ćoška
neko mi na
prozor duše
kuca
kaže boji se
za mene
da sam naivna
i da se promenim
na vreme
za njih
ja sam dete
što život
olako shvata
i neko ko se
sa sudbinom karta
ne shvataju
oni
da ožiljke
na srcu
nosim odavno
ali evo kažem
ovom pesmom
sada javno
zar je život
da se živi
na oprezu,
potajno?
da računam
i merim
da l’ dobijam
ili gubim
ako se
da verujem
usudim?
ne, hvala
to nije ono
za čime žudim
radije bih
sa verom
u ljude
da se budim.
Krov
negde u kostima
zapisana su slova
i dok hodam
nazirem reči
hodaj dalje,
ne staj
ne daj da te spreči
njihov govor i slika
sve je isto –
isti okvir,
ista priča
prati svoja slova
polako spajaj reči
bez temelja
nema krova
ti si temelj,
a šta su reči?
dok stojiš u mestu
samo puki znak
sa početka
zato kreni
prati svoju cestu
na tvom putu
i tvoj smisao čeka
ako utišaš sporedne zvuke
čućeš njegov zov
temelj određuje kuću,
al′ štiti je krov.
