Nabokov o Maksimu Gorkom

Maksim Gorki, (1868. – 1936.)
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Nabokov o Maksimu Gorkom

U prvom delu trilogije svojih memoara, Detinjstva, Gorki je opisao svoj život u kući dede po majci, Vasilja Kaširina. To je turobna priča. Deda je bio grubi tiranin; njegova dva sina – ujaci Gorkog – smrtno su se plašili oca, što ih nije sprečavalo da maltretiraju svoje žene i decu. Bio je to život ispunjen stalnim zlostavljanjem, besmislenim svađama, brutalnim šibanjima, otimačinom oko novca i gorkim molitvama bogu.

Između vojničkih kasarni i zatvora, kaže biograf Gorkog, Aleksandar Roskin, usred mora blata, stajali su redovi kuća – sivomrkih,zelenih, belih. I u svakoj od tih kuća, isto kao i u Kaširinovoj, ukućani su se tukli i svađali zbog zagorele kaše ili zgrušanog mleka, u svakoj od njih preovladavao je sitni interes  – oko šerpi i lonaca, samovara i blina (blinji ili blini su vrsta ruskih palačinki) – i u svakoj od njih ljudi su isto tako pobožno slavili imendane i parastose, ždrali dok ne puknu i cevčili kao svinje.

Bilo je to u Njižnjem Novogordu, u društvenom sloju najgore vrste – sloju mešanina koji su po položaju bili tik iznad seljaka, a na najnižoj ljestvici srednje klase – sloju koji je uspeo da izgubi blagotvornu vezu sa zemljom, a da pri tome nije stekao ništa što bi taj vakuum ispunilo. Stoga je postao lak plen najgorih poroka srednje klase, bez bilo kakvih njenih korisnih uticaja.

Otac Gorkog je takođe imao teško detinjstvo, ali je odrastao u dobrog, ljubaznog čoveka. Umro je kada je Gorkom bilo četiri godine, i zato se njegova majka, kao udovica, vratila svojoj užasnoj porodici. Jedina lepa uspomena na takvo detinjstvo Gorkom je bila njegova baka koja je, uprkos užasnom okruženju, nosila u sebi neki srećan optimizam i veliku dobrotu; samo zahvaljujući njoj, dečak je upoznao nešto nalik na sreću, upravo to da je sam život sreća, uprkos svemu.

Gorki je počeo da zarađuje za život sa deset godina. Bio je potrčko kod nekog obućara, prao je sudove na parobrodu, bio šegrt kod crtača, pa šegrt kod ikonopisca, krpario je, i lovio ptice. Onda je otkrio knjige i počeo da čita sve što bi mu palo pod ruku. U početku je čitao sve i svašta, ali vrlo brzo je razvio delikatan i fini osjećaj za pravu književnost. Žarko je želeo da studira, ali je ubrzo shvatio da nije u mogućnosti da ikada bude primljen na univerzitet, zbog čega je otišao u Kazan. Bio je u takvoj oskudici da je jedno vreme potonuo među božjake – skitnice, na ruskom – i stekao neprocenjive utiske koje će kasnije baciti, kao bombu, u lice zapanjene čitalačke publike u velikim gradovima.


Ipak je na kraju morao ponovo da počne da radi, pa je bio pomoćnik pekara u jednoj pekari, u podrumu, u kojoj je radni dan trajao četrnaest sati. Uskoro se povezao sa revolucionarnim podzemljem gde je našao ljude sličnije sebi nego što su to bili radnici u pekari. I nastavio je da čita sve što je mogao – književnost, naučne članke, knjige o društvenim i medicinskim pitanjima, sve do čega je mogao da dođe.

U devetnaestoj godini je pokušao da se ubije. Rana je bila opasna, ali preživeo je. Poruka, nađena u njegovom džepu, počinjala je ovako: Krivicu za svoju smrt svaljujem na njemačkog pesnika Hajnea koji je izmislio zubobolju srca…

Pešice je prevalio Rusiju, sve do Moskve, a tamo se uputio pravo u Tolstojevu kuću. Tolstoj nije bio kod kuće, ali ga je grofica pozvala da uđe u kuhinju i tamo ga počastila kafom i kiflama. Primetila je da mnogo skitnica dolazi da vidi njenog muža, što je Gorki učtivo slušao. Vratio se u Nijžni i tamo je našao smeštaj sa nekoliko revolucionara koje su prognali iz Kazana, zbog učestovanja u studentskim neredima. Kada je policija dobila naređenje da uhapsi jednog od njih i shvatila da im je taj pobegao, priveli su Gorkog na saslušanje.

Kakav si ti to revolucionar?, primetio je žandarmerijski general tokom ispitivanja. Pišeš pesme i to… Kada te pustim, bolje bi ti bilo da to tvoje pokažeš Koroljenku. Pošto su ga posle mesec dana pustili iz zatvora, Gorki je poslušao savet policajca i otišao Vladimiru Koroljenku. Koroljenko je bio veoma omiljen, ali sasvim osrednji pisac. Inteligencija ga je volela, policija ga je sumnjičila da je sklon revolucionarima – alije bio dobar čovek. Međutim, prema Gorkom je bio tako kritičan da ga je uplašio. Zato Gorki dugo uopšte nije pisao, već je otišao u Rostov i tamo je neko vreme radio kao obalski radnik. I tako, nije Koroljenko, već jedan revolucionar po imenu Aleksandar Kalužni, slučajni poznanik iz Tiflisa na Kavkazu, pomogao je Gorkom da nađe sebe u književnosti. Očaran živopisnim pričama Gorkog, o svemu što  je ovaj iskusio na svojim nebrojenim lutanjima, Kalužnije nagovorio Gorkog da sve to zapiše jednostavnim jezikom, onako kako mu je to i ispričao. Kada je priča bila napisana, odneo je u lokalne novine i objavio je. Bilo je to 1892. godine; Gorkom je bilo dvadeset četiri godine. (…)

Izvor: Nabokov Vladimir: Eseji (Lav Tolstoj; Maksim Gorki).
Prevela Maja Vraćarević.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤