Ubili ste, ubili ste od Helena
najboljega i najmudrijega,
koji nikom nije zla činio –
slavuja Muza.
– Euripid, Palameda
Sokratova smrt
Sokrata, najvećeg kritičara svoga doba i atenskog društva, dugo je branila i čuvala od neprijatelja prosvjećenost Perikleova vremena. Pad Atene i kraj Peloponeskog rata, su kako kazuje Miloš N. Đurić rešili njegovu sudbinu. Naime, tadašnju socijalnu i ekonomsku bedu, koja se sručila na atinsku državu u desetegodišnjoj agoniji posle 413. godine, demagozi su uzeli kao kaznu božiju, zato što je omladina tobože postala bezbožna, drska i razuzdana i nije poštovala zakone, roditelje, odađbinu, bogove. Omladinu su, govorilo se, rđavim putem poveli razni sofisti, koji su potkopavali njoj religioznost, rušili autoritet roditelja i trovali ljubav prema otađbini, a najviše Sokrat, glavni sofist i ispitivač nebeskih stvari, koji je poučavao bez honorara i time je lakše pridobivao za sebe.
Država je Sokratov nauk vrlo lako mogla da prikaže kao opasan, i da ga potkrijepi nepobitnim činjenicama. Dovoljno se bilo zapitati kakvi su postali Sokratovi učenici i prijatelji. Alkibijad je Ateni najviše štete donio upličući ih u rat sa Sirakuzom, te što je poslije kao otpadnik, nagovorio Spartance da pošalju pomoć Sirakuzi. Sa druge strane, Kritija je pored političke aktivnosti i dogovora sa Spartom, bio protivnik atenske demokratije. Uz to je djelovao i kao pisac tragedija, te je u svojoj drami Sizif, od koje su nam sačuvana 42 stiha, iznosio bezverske misli, govoreći za bogove da su ih izmislile drevne mudre glave na strah neobrazovanim ljudima. Uz Kritiju i Alkibijada, kao primjer atenski državnici navodili su i Platona, koji je rado ištao sirakuškim tiranima, slagao se sa Kritijom u preziranju demokratije i govorio da će tek onda svanuti bolji dani kad vladarima postanu filozofi. U knjizi Sokrat i njegovo etičko učenje, Miloš N. Đurić, podcrtava stav tadašnje atenske države, naime, iz prethodno rečenog lako se da zaključiti kakvi su bili prijatelji Sokratovi! I sva zla koja su Atenu stizala od takvih Sokratovih prijatelja utvrđivala su mišljenje da Sokrat svojim radom ruši osnove države … Sve su to bili razlozi da se iziđe s osudom protiv sofista, čijem su radu građani atenski pripisivali svoj politički pad.
Optužnicu protiv Sokrata podigla su tri građanina Atene, vođe obnovljene demokratije: Melet, koji je protiv Sokrata i podnio optužbu, a koju su pored njega potpisali još Anit i Likon. Među tužiocima Melet se pojavljuje kao predstavnik pesnika, Anit zanatilija, a Likon kao predstavnik besednika. Sva trojica su, prema riječima Đurića pripadala staležima koje je Sokrat ismeavao. Melet – pisac tragedija, manje poznat, ono što o njemu znamo, jeste ono što je Platon zapisao u Eutifronu: Sokrat: Ja, Eutifrone, toga čoveka gotovo ni sam ne poznajem, Čini mi se, to je sasvim mlad i nepoznat čovek. Koliko znam zove se Melet, a pripada opštini Pitu. Možda ti možeš znati kakva Meleta iz te opštine, ima dugu kosu, malu bradu i nos kao u jastreba. U Menonu, Platon drugog tužioca, Anita, prikazuje kao strasnog i fanatičnog protivnika sofista. O trećem tužiocu, Likonu, saznajemo u Platonovu djelu Odbrana Sokratova.
Pred sudom kralja arhonta, 400/399. godine. pr.n.e. iznijeta je optužba protiv Sokrata: Melet, sin Meleteov, iz deme Pithosa, optužuje pod zakletvom Sokrata, sina Sofroniskova iz deme Alopeke, za sledeće Sokrat je kriv: Što ne poštuje bogove koje država priznaje, već uvodi nova i nepoznata božanstva, i kriv je što kvari omladinu. Tužilac traži smrtnu kaznu. Optužnica protiv Sokrata sastoji se od tri tačke.
Kao prvu tačku optužnice, tužioci iznose nevjerovanje u bogove. Kao potporu tome tužiocu su uzimali Sokratovo često odbacivanje nemoralnih mitova, o kojima se skeptički izražavao. Drugu tačku optužnice, da Sokrat uvodi nova božanska – demonska bića, tužioci su zasnovali na Sokratovom običaju da kazuje da mu se javlja božanski glas – Daimon (δαίμων). Treća tačka optužnice, da Sokrat kvari omladinu, mogla je nastati kako kazuje Đurić otuda što se u njegovu društvu često nalazio Alkibijad, koji je docnije toliko zla naneo Atenjanima, i Kritija, koji je za vreme oligarhije postao najveći otimač i nasilnik.
Tok suđenja Sokratu, donosi nam Platon u svome djelu Odrbana Sokratova. Prvo su svoje optužbe iznijeli tužioci. Prvo Melet, sa malo uspjeha, nakon njega Anit i Likon. Anite je naglasio da Sokrata treba bezuslovno osuditi, jer ako bude oslobođen, omladina će se zanimati njegovim učenjem i sasvim se iskvariti. Ciceron u svome djelu De oratore, kazuje o načinu na koji se Sokrat branio od optužbi: Bez naročitog pripremanja, Sokrat se branio spokojno i nesavitljivo, ozbiljno i šaljivo, s ironijom prema tužiocima, ali svagda sa samosvešću čoveka koji se klanja samo istini i s uverenjem da je pravda na njegovoj strani. Nije se ponašao kao optuženik, nego kao učitelj sudija.
Završivši svoju odbranu, porota je trebala da glasa o njegovoj krivici. Prema broju glasova kojima je osuđen, čini se da je Sokrat imao uspeha. Od pet stotina i jednog glasa bilo ih je samo dve stotine i osamdeset za to da je kriv, o oslobodilo ga je dve stotine i dvadeset. Da je na njegovoj strani bilo još 31 glas, Sokrat bi dobio većinu glasova, i bio bi oslobođen. Porota je nakon glasanja o krivici, glasala o visini kazne, i Sokrat je osuđen na smrt. Sokratove posljednje trenutke sa njegove odbrane i besjede bilježi Platon: Ali vreme je da da odlazim – ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna nego sam bog. Ovim riječima se završava Odbrana Sokratova, jedno od najuzvišenijih dela svetske književnosti.
Samo izvršenje kazne moralo se odgoditi za otprilike mjesec dana, da se pričeka povratak svete lađe sa Delosa – koja je plovila u spomen Tezejevog oslobađanja Atene od danka, koji se sastojao u davanju sedam dječaka i djevojčica, a koji je Ateni nametnuo kralj Minos. U tom periodu u Ateni niko nije smio da bude kažnjen smrtnom kaznom. Stoga je izvršenje smrtne kazne odgođeno, a Kriton je predložio Sokratu da to vrijeme iskoriste za njegovo izbavljenje iz tamnice. Sokrat je odbio njegov plan, smatrajući svojom obavezom da poštuje zakone Atene, do bi bježanje za njega bilo sramotno.
Posljednji dan svoga života, Sokrat je proveo u govoru o besmrtnosti duše. Njegova posljednja besjeda predmet je Platovova Fedona. U tom spisu, Platon opisuje posljednje trenutke Sokratove:
Sokrat: Šta to radite? čudnovati ljdi? Ja sam žene baš zato i uklonio odavde, da ne greše tako, jer sam čuo da treba umirati u pobožnoj tišini. Zato ćutite i budite hrabri!
Posle tih reči, mi se postidesmo i prestadosmo plakati. A on prošeta malo, pa kad primeti da mu noge otežavaju, legne na leđa, kao što mu je čovek savetovao. I u isti mah onaj što mu je pružao otrov stane ga pipati i na mahove ogledati mu stopala i udove; zatim mu stopalo čvrsto stisne i zapita ga dali oseća, a on odgovori da ne oseća. I zatim opet učini to i to i sa golenicama, i pritiskujući tako po telu pokazivaše nam kako se ohlađuje i koči. I on ga dalje pipao i najzad preče: kad mu otrov stigne do srca, onda će preminuti. Već mu je bio trbuh gotovo ohladneo, i on se otkrije, jer je bio zastro glavu, i reče poslednje reči:
Sokrat: Kritone, Asklepiju dugujemo petla! Prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti!
Kriton: Prinećemo, nego gledaj imaš li što drugo još da nam kažeš?
Na to pitanje Sokrat više ne odgovori, nego se za trenutak stane trzati, ona ga čovek otkrije: oči mu behu ukočene. Kad Kriton to vide zatisnu mu usta i zaklopi oči.
Tako nam se, Ehekarte, predstavio naš prijatelj, to je bio svršetak čoveka koji je, kao što mi smemo tvrditi, od svih savremenika, koje smo mi upoznali, bio najbolji i, uopšte i najpravedniji.
Autor: Senad Arnaut
Upute na tekst:
Platon: Odbrana Sokratova.
Platon: Fedon.
Platon: Menon.
Platnon: Eutifron.
Miloš N. Đurić: Sokrat i njegovo etičko učenje.
Miloš N. Đurić: Istorija helenske etike.
Ciceron: De Oratore.
Frederick Copleston: Istorija Filozofije, Grčka i Rim.
Dunjalučar 