Meša Selimović: Intervju iz 1974. godine

Become a Patron!

Meša Selimović (1910. – 1982.)

Intervju Meše Selimovića iz 1974. godine sa novinarkom Nadom Marinković

Nada Marinković: Postoji li pisac, postoji li knjiga koju biste Vi posebno izdvojili kao presudnu u formiranju Vaše književne ličnosti?

Meša Selimović: To je Dostojevski. To je Zločin i kazna, roman koji je cijeli moj život preokrenuo. Vrlo mlad sam čitao to, jako mlad, još u gimnaziji. Poslije toga, za mene više ne postoji pisac tog ranga, tek je Thomas Wolfe mi se prikazao u sličnom svjetlu kao Dostojevski. Naravno, ima mnogo pisaca koje volim, ali to su dva pisca koja izdvajam između svih.


Nada Marinković: Vaš poznati roman Derviš i smrt, kada se pojavo imao je veoma snažan odek, toliko kod književnih krugova koji su taj roman proglasili najboljim romanom te godine, kao i kod čitalačke publike. U čemu leži uspeh te Vaše knjige?

Meša Selimović: Teško je odgovoriti u čemu je uspeh, jer kad bi čovjek znao to, onda bi mogao da ponovi, a meni je to teško i da učinim, i da kažem. Mislim da je uspjeh u tome što je pronađena jedna intonacija, jedan način kojim je izražen životni intenzitet određene sredine. Problemi su savremeni, tako da su čitaoci našli sebe i svoje vrijeme u tom romanu. Mislim da je to, ako ima tajne, onda je u tome. Naravno, postoje u svakom, pravom književnom djelu dva elementa – jedan je autentični, jedan je univerzalni. Autentični element to je zavičaj, kraj u kojem se čovjek rodio i koji poznaje. To je miris, zavičajni miris, to je boja neba, osobina kraja, osobina ljudi, mentaliteta, sve ono što je neponovljivo, što je samo na tom prostoru moguće. Prema tome, sigurno je to odraženo u mom romanu, a to ne bi bilo dovoljno za razumijevanje izvan te sredine da ne postoji i drugi element univerzalnosti.


Nada Marinković: Koliko ima autobiografskog u Vašim delima?

Meša Selimović: Principijelno govoreći, autobiografskog uvijek ima jako mnogo. Ja spadam u onu vrstu pisaca koji znaju da pišu samo o sebi. Ili interese nalaze u materijama koje su im bliske, ali koliko je dirketno autobigrafskog, jer to je transformisano toliko da je nepotrebno čak tražiti, tragati za onim gdje je početak. I čak mislim da je i štetno, jer književno djelo treba da stoji samo za sebe, bez obzira na život autorov, ono je nezavisno potpuno. Ne treba ga opterećivati ničim autobiografkim, odnosno biografskim.


Nada Marinković: Vaši likovi razmišljaju vrlo često i vrlo intenzivno o večnim temama, o ljubavi, o smrti… Kakav je Vaš odnos prema ta dva pola ljudske egzistencije?

Meša Selimović: Pa, upravo sada radim na tom problemu u ovom novom svom romanu, veliki roman savremeni. Upravo sam naišao na tu temu o smislu života. Život… Smisao može da bude u nečemu izvan života, onda je to Bog ili uopšte neka transcedencija, što mene ne zadovoljava, ili je smisao u životu. Ako je u životu, gdje je? U svakom slučaju, smisao je u životu koji znači intenzitet, koji sam sobom označava intenzitet, i to humani intenzitet. Ništa od onoga što je neljudsko ne može dati smisao životu, to je posjedovanje predmeta i moć nad ljudima i tako dalje. To su sve stvari koje ostavljaju prazninu u čovjeku, a samo doživljavanje ljubavi, ljudskog odnosa, uopšte svakog odnosa koji znači angažovanje, puno ljudsko angažovanje to može da stvori u čovjeku bar misao, bar varku, bar iluziju o smislu.


Nada Marinković: Da li mislite na čitaoce dok radite?

Meša Selimović: Ne! Ja ne mislim ni na kog. Ja na čitaoca mislim poslije, kada je sve napisano, onda mi je veoma veoma stalo da me čitaoci čitaju. Ali, dok pišem ja ne mislim apsolutno ni na kog, ni na kritiku, ni na čitaoce, ni na onog kog može biti pogođen time, ni na sebe. Jednostavno, ponašam se tako kao da je pisanje emanacija, kritički element je upleten, uključen, ali nije dominantan. Tako da je to jedna vrlo složena psihoanalitički, jako komplikovana rabota.


Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima. 
Hvala! ❤