Proza: Tamara Kovačević

Become a Patron!

Tamara Kovačević

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Na uglu

Danas mi je rođendan. Mama mi je obećala da će duvati jakvetar i odneti s mene plastičnu kesu. Juče popodne me je spopala,sav sam se preznojio od nje. Neće niko ni da dođe kod mene, plašiih njeno lelujanje. A i kad dođu, to budu uglavnom mali vrapci, samo neke besmislice prepričavaju.

„Zašto vrabac ima dve noge?”, pita jedan.

„Zato što nije žbun, aha-ha-ha-ha”, svi u glas.

Odrasli vrapci su kod moje mame i tamo se mnogo zanimljiviji razgovori vode.

„Pekar sinoć opet promašio recept, pleh kroasana bacio. Neštonije u redu s njim, meni bili baš dobri.”

„Ako, samo ti jedi kroasane pa ćeš posle kukati na celulit.”

„Dokle ja da pričam, najbolje se jede u pabu. Suncokret, bundeva, voće, k’o u menzi”, kaže muž prve vrabice.

„A golubovi? Je l’ bio onaj glavati?”

„Ma jeste, šta da ti kažem, ko će da se mlati s budalom. Otišli smo kad je doleteo.”

„Uf, što nisam bio”, najveći vrabac svaki put isto.

Ponekad imamo i ježa, ali bolje da ga nemamo. Našaraskrsnica je prometna, a ježevi su tvrdoglavi. Moja baka svakomod njih održi lekciju da ne ide uveče preko raskrsnice, jer niko nećeda uspori zbog ježa. I svaki put svaki jež završi pod točkovima. Baka onda kaže „Jedna je Cici”. Cici je naša mačka, fali joj vrhlevog uva i repom malo zanosi na desno. Kad sve zaspi, smestise kod moje bake i drema dok se ne pojavi miš ili pijani golub.Brzo skoči, ponekad ga dokrajči, ponekad ne. Kad počne da sviće,pomazi mene i sestru, pa se odšunja svojim putem. To je znak da će uskoro navaliti psi. Cela moja porodica i šira, nepoznata rodbina je na ovom uglu gde Aškerčeva zavija u Blajvazovu. Svaki pasima dovoljno prostora i zaklona, ali ne, oni jure, teraju ptice, lajuna automobile i bicikle, samo haos i galama s njima. Prvi stiže njufaundlend, povuče čoveka na povocu, pravo do sestre i mene,pa nas njuška, njuška, dahće i mrmlja.

„Pa nemojte, čika-Njufe, ne mora valjda svaki dan”, apelujem.

„‘Ajde, mali, ovo ti je čast, znaš ti kad su moji preci još Napoleona spašavali. Kakvu stranicu na Vikipediji imam, a ne onaprovokatorka”, i tako svako jutro zalepi balu na mene da prebrišeCicin trag. Njuška i moju sestru, ali bala pripadne meni.

Danas imam i balu i kesu. Razboleću se.

Ponekad mislim, težak mi je život. Ovde sam godinama, imamsigurno, bar deset godina. Niko ne zna tačno, jer smo sestra i jaostali mali. Kažu da i ljudi imaju ljude koji ostanu ceo život mali,ali ja ih nisam video jer me od ulice zaklanjaju tata i starija braća, visoki, pravilni žbunovi, deda im s drugog kraja tepa jablani moji.Mama, ipak, kaže da smo sestra i ja super. Tata kaže da ne razumeu čemu je problem, ako nam neko nešto kaže, ma samo popreko danas pogleda, odmah da mu javimo. Ja sam prvih nekoliko godinapokušavao, to da on ne da čika-Njufu da me balavi, ali onda bi otacsamo rekao: „E, ne mogu sad, radim”.

Zato imam tetka-Šerifu koja se povremeno odaziva i na čikaŠerif.Pokupi kljunom mrtvog Cicinog miša, nadleti čika-Njufa,taman toliko da mu kandžama popravi frizuru i ispusti mišonjupored njega. On skoči da je dohvati, u doskoku pipne lešić pa cvileći odjuri čoveku iza nogu. Ona opet, dovoljno blizu da se i čovek zamrzne, proleti i odnese miša kući za doručak. Čika-Njufpotom nastavi dalje, a to je znak ostalim dosadnjakovićima da semuvaju oko nas. Kako me nervira kad neki veliki mužjak zalivamog strica, pa se od njega mlaz odbija i pada po meni. Starija braćami se smeju: „Mali, tebi treba kišobran!”. Po ceo dan razmenjujupoglede sa žbunjem u Tržaškoj, neće ni da pričaju sa mnom i jošme zezaju što sam mali.

Nakon ručka počinje zabavni program. Čika-Šerif s orahom ukljunu doleti na prečku što drži saobraćajne znake iznad kolovozai čeka zeleno svetlo. Cilja da ispusti orah tik ispred auta, auto daspljeska orah, te na crvenom da pokupi jezgro.

„Sa’će, sa’će, ‘ajmo, miko moj, op, op, saa! Ih, zamalo!”, deda nam direktno prenosi.

Kad god je promašaj, strina iz svog ćoška pita „A je li, Šerife,kako si danas, da nisi Šerifa?” Moja mama strese prašinu sa sebe,baka prostreli pogledom strica, on zašušti: „A šta da joj radim? Daje normalna, prestala bi”.

Svi gledamo kad će da naiđe dupli autobus da odbaci orah toliko daleko da mora da pukne ili da proleti kroz nečiji prozor.

„‘Ajde Šefka, osvetlaj nam obraz!”, navija moj deda. Tetka‑Šefka zaklepeće krilima, zauzme stav, ispusti orah naautobus i pusti krik, nek znaju svi ko je šerif naše raskrsnice. Orahse raspadne, ona uzme jezgro i obleti par pobedničkih krugova.

„Za tebe, grmljavino stara!”, pozdravi svog najvernijeg navijača.

„Gooooo! Tako je, rode!”, deda svaki put poraste, iako nismou srodstvu sa vranom.

Polako se opet približi vreme za pse. Vuku na sve strane, hoćeWC, hoće otpadak, hoće orahovu ljusku. Ipak, saobraćaj se maloutiša pa i ja mogu da čujem prolaznike.

„Ja pse volim više od ljudi, s njima se mnogo bolje razumem”,kaže žena koju šeta pomeranac iz Bihaća. Nikako to da razumem,ljudi govore istim jezikom, imaju škole jezika, fakultete, istoizgledaju, a opet se bolje razumeju sa psima.

U međuvremenu, ujka se kao i svako veče priprema za noćniprovod, tamo kod semafora ka Tobačnoj. Toliko puta su ljudi išliu našem pravcu normalnim hodom, malo ćutljivi, naoko sabrani,ali bi ih želudac izdao kod ujaka, tako da je on s vremenom postaomalo ekspert za mešana pića malo zavistan od alkohola.

„Kakva tekila, muchacha! Pih, fabrički sok od pomorandže,preslatko”, ujka nam ređa sastojke dok jedna devojka ostavljautrobu pored njega.

„Mmmmartini, bejbe! I uvela oliva”, proceni sledećeg.

„Ao, bre, šta je ovo, aman, ljudi, dokle pelat u masno testo”, žali se moj tata iako niko ne povraća pored njega. To mu vetardonosi pica burek iz nekog mladića, tamo bliže pekari. Evo, sad jei do mene stiglo, uh, ala štipa.

Vetar odnosi kesu i lepi je na strinu.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Gospođa Saučesnica

Juče se udala.

Nije bilo decidirano napisano da se subvencionisani krediti za stanove neće davati vanbračnim parovima, ali svakako je bilo lakše prebrinuti to, uzeti stan i nastaviti dalje sa životom. A da se ne lažemo, brak ženi donosi bolji status u društvu, lakše se diše. On je, naravno, bio srećan što je mogao i na taj način da joj dokaže svoju ljubav i pruži zaštitu, iako njoj zaštita nije bila potrebna.

Nije im se prolazilo kroz pojedinačna čestitanja i beskrajna zapitkivanja, te su rešili da naprave svadbu. Glavobolja je nastupila momentalno, šta s brojem i rasporedom gostiju za stolom. Oboje su imali previše onih što neće da sede pored svake šuše. Na kraju su odlučili: svadba se odlaže s početka na kraj leta, pozvaće sve uz obavezu potvrde dolaska dva meseca unapred. Time će dobiti dovoljno vremena za pivotiranje prostora i jelovnika.

Od društva je pozvala sve čiji je kontakt zadržala tokom godina, uključujući i Petra, drugara iz gimnazije. To je bila toliko fensi gimnazija da se ljudi ni godinama kasnije nisu javljali jedni drugima kad bi se sreli. Toliko je taj što se ne javlja bio važan da nije mogao ovog, što bi kao čovek da se pozdravi, da locira ni vremenski ni prostorno. Međutim, Petar je, sa svojim krupnim zubima i nasmejanim crnim obrvama, stigao u taj fenseraj iz Karlovca jer je tako bio raspoređen na nekom izbegličkom spisku. Posle škole videli su se jednom na demonstracijama, i nedavno, jer je naletela na njega u jednoj sportskoj radnji gde je radio kao šef prodaje s osmehom. I sad joj je bio gost na svadbi.

Sve kolege i koleginice koje je pozvala, došli su. Najzahvalniji gosti. Svi dobro raspoloženi, željni da ostave dobar utisak, ličili su pomalo jedni na druge. Dok se pozdravljala sa koleginicom iz Poreske, snimila je i tetka-Savicu kako ulazi ruku pod ruku s nekim čovekom. Zgodan, visok, delovao je poznato, mlađih godina, reklo bi se. Moraće kasnije da se promuva da čuje otkud joj taj. Na sve strane je trčalo mnogo dece, previše dece.

Ali, važno je bilo samo da izdrži par sati stajanja i da lepo ispadne na slikama. Nije joj se dopao fotograf, iako je bio njihov komšija s trećeg sprata, ponosan što je starosedelac, šest decenija u istom stanu. Mada nije tako izgledao, on je bio profi fotograf sa svom potrebnom opremom i umeo je da organizuje i opusti ljude. Uz sve to, imao je neki kompjuterski program za prepoznavanje lica koji mu je sugerisao da bi određeni svadbeni gosti mogli biti lica od interesa. U svojstvu zvaničnog fotografa Stranke, kao i svaki put do tada, komšija je promptno prosledio snimke Centrali.

Služba im je zakucala na vrata hotelskog apartmana u šest ujutru prvog dana medenog meseca. Ljubazni, smireni, hladnokrvni. Muž ih je pitao iz koje su Službe, ko su oni uopšte. Ona je namontirala siguran ton pa glasno ustvrdila da kao građani imaju pravo na te informacije, po zakonu su morali odmah da se legitimišu. “Gospođo, obucite se i krenite sa nama, sve će vam bitiobjašnjeno.” Tiho su se preslišavali dok su se oblačili, koja god služba bila, registrovana ili neregistrovana, nije imalo smisla opirati se, previše ih je bilo, i prekrupni su bili. Zašto su došli po njih?

Deda-Jole, jedan od njenih deda-stričeva, par meseci pre svadbe video se s čovekom koji je radio u crnogorskom specijalnom tužilaštvu, pa u međuvremenu zglajzao. Ok, deda-Jole jeste radio svojevremeno pri nekoj saveznoj upravi. Nije mogla da se seti kako se to tačno zvalo, bilo je tu dve-tri zemlje kad se pogleda unatrag, ali se sećala kako bi ga devedesetih starija rodbina pažljivo slušala kad bi krenuli razgovori o situaciji. S druge strane, on je bio penzioner bar dvadeset godina. Odličnog zdravlja, lucidan, voleo je da peca i sprema paprikaš. Međutim, taj njegov poznanik, čovek iz Crne Gore, bio je u poslovno-kumovskim vezama s Milanom, čiji je savetnik za bezbednost bio niko drugi do tetka-Savičin pratilac, njen gost na svadbi.

Kako je mali svet, pomislila je.

Milan je bio uspešan čovek, čitala je o njemu u novinama. Imao je nekretnine po celom regionu, bavio se gradnjom, trgovinom, finansijama, bio je poznat i kao veliki ljubitelj umetnosti i dobrotvor. E, Milan je imao i špediterski biznis. Njegovi kamioni prevozili su belu tehniku firme koja je bila u vlasništvu izvesnog Markovića. Ok. A Marković je bio šef jednom mlađem gospođinom rođaku, Bojanu. I njenom svatu, naravno, jer je gospođa pozvala sve i svakoga na svadbu, prevrnula je očima u sebi.

Taj Marković, osim što mu je u pojedine zemlje bio zabranjen ulaz i zaplenjena tamošnja imovina, tj. sve ono za šta se moglo pouzdano utvrditi da je bilo u njegovom vlasništvu ili pod njegovom kontrolom, bio je svojevremeno i na Interpolovoj poternici. Novac koji mu je preostao nakon zaplena, suđenja i zatvora je investirao u trgovinu belu tehnikom. Gospođa je dovde pažljivo i pomalo bojažljivo pratila izlaganje Službenika. Rekao je da se zove Popović i ona ga je tako oslovljavala. Zapravo se nadala da joj je rekao lažno prezime. Nije znala gde joj je muž. Sedela je u bezličnoj kancelariji s tipskim nameštajem, bez ikakvih oznaka, nalepnica. Čovek danas baš mora da se potrudi pa da nema ni blokče sa oznakom neke firme. Kad god bi ga pitala, Popović ju je uveravao da će joj do kraja razgovora sve biti razjašnjeno. Gledala je u svoje isturpijane i neutralno obojene nokte, baš su joj bili slatki tako sređeni. Gledala je u zanoktice. Mlada treba na venčanje da ponese i nešto staro. Ponela je zanoktice. “Gde je on?” Nije znala šta da misli. Na koga bi se mogla pozvati, kojom vezom zapretiti. Popović je upravo nešto rekao u vezi sa Kosovom.

“Kakvo crno Kosovo?” Počela je da se nervira, mora da je neka nameštaljka.

Marković je preko Milanove špediterske firme prevozio belu tehniku iz Slobodne trgovinske zone Vranje. U redu. Ne, nije joj to bilo poznato, nije joj ni Marković bio poznat, pojma nije imala čime se bavio ni da li je postojao, ali znala je šta znači slobodna trgovinska zona. Tamo je bela tehnika stizala iz uvoza, prepakivana, sortirana za kupce i Milanovim kamionima razvožena po Evropi.

“Ima smisla, je li to pitanje?”

Popović ju je ignorisao, tu, u Vranju su prepakivali, ne samo mašine za veš, pegle i šporete, nego i drogu s Kosova. Marković je, u stvari, bio poslovni partner sa Drenom.

“Oprostite, stvarno ne razumem. Ko je, šta je Dren? Ne, to me ne zanima! Kakve ja veze imam s tim? Ko ste vi i šta hoćete od mene?”, mozak joj je već pomalo krckao, što od poplave informacija što od nervoze. Bila je gladna.

Popović joj je mirnim, hladnokrvnim glasom, a taj glas sve ozbiljnije ju je plašio, objašnjavao da je Dren bio najveći krijumčar droge, oružja i ljudi u regionu. Tražen u Italiji i Americi, verovalo se da se krio negde na tromeđi Kosova, Albanije i Crne Gore. Glad joj je prešla u jezu:

“U redu, ne sumnjam da je tako. Ali šta ću ja ovde? Kako ne razumete, nemam nikakve veze s tim. Ja ne znam te ljude, tog, tog Mirkovića, Markovića, tog Drena!” Moraće da se sabere. Izbezumljivanje nije bilo od pomoći. Možda je ipak, ipak, sve bilo iscenirano da dobro upamti kad se udala.

Hotel u kom su napravili svadbu su izabrali zbog fleksibilnog prostora za proslavu. U međuvremenu se ispostavilo da su njegovi roditelji bili u prijateljskim odnosima s direktorom hotela i njegovom ženom. Svake godine su se lepo družili na slavi kod zajedničkih prijatelja i baš su se letos sreli na jednom krštenju, pohvalili se da deca hoće da se venčaju, šta, kako, gde, o, divno. Mladenci su dobili izuzetno povoljne uslove za iznajmljivanje sale, dekoraciju i pripremu hrane, limuzinu s vozačem, tortu, mladenački apartman i određen broj soba.

“Gospodine Popoviću, morali smo negde da napravimo svadbu. Šta vam nije jasno?”, poentirala je. Ponadala se.

Hotel je bio u vlasništvu firme koju je kontrolisao Dren. Popović nije više prezao od zalaženja u detalje, znao je da ga ona može razumeti. Hotel je, dakle, bio deo imovine akcionarskog društva koje je privatizovano od strane neke d.o.o. firme, koja je biladeo holding grupe, a ta holding grupa je bila u vlasništvu mreže ostrvskih firmi iza kojih je stajao Dren. Privatizacija i naknadne investicije u legalan posao su obavljane prljavim novcem. Popović je konačno saopštio:

“Gospođo, hoćemo da nam kažete gde je Dren.”

Sedela je ali kolena su joj svejedno otkazivala, osećala je kako joj krv šiba sve do jagodica na prstima. Postalo joj je vruće u glavi.

“Nesposobnjakovići jedni, sve ću redom da vas tužim! Kako vas nije sramota da me maltretirate! Sve ću vas naći i tužiti, od prvog do poslednjeg! Odakle vam pravo, ne umete ni da radite svoj posao, gotovo je s vama!”

“Gospođo, nema potrebe za dramom. Ja dugo radim ovaj posao. Sve sam video. Razmislite sami koliko novca je oprano samo povodom vašeg venčanja. Pokloni u gotovini, venčanje u hotelu, mladenačka torta, limuzina s vozačem. Vi, gospođo, perete novac, vi, vi saučestvujete u organizaciji koja se bavi krijumčarenjem, kriminalom i pranjem novca. Vi organizujete susret Milanovih i Markovićevih saradnika u Drenovom hotelu. Bilo da ste toga svesni ili ne”, hladnokrvno je dijagnostifikovao situaciju.

Vrtela je kroz glavu ko joj je šta rekao, mučila se da ih sve poveže, mada su oni već svi bili povezani, nije mogla da ih razveže. Keš koji je dobila od Bojana, rođaka što je radio za Markovića, verovatno i keš od njegove mame, keš od tetka-Savice, keš od direktora hotela, platili su punu cenu hotelskih i ketering usluga na dvanaest rata beskamatno, bez avansa, pritisak u čelu, noge su bile teške. S nevericom je pitala Popovića: “Molim vas, kažite mi, šta sam ja tu mogla? Da ih ne pozovem, da ne pravim svadbu? Hajde, recite! Pa zar nismo svi mi ovde na svega par koraka do nekog kriminalca ili zločinca?”

“Slažem se, gospođo, postupci tih lica su njihov izbor i njihov problem.”

Popović ju je gledao direktno u oči, to je trajalo možda samo sekundu, ali videla je da ju je potpuno razumeo. Pa to je sve bilo normalno, šta se on folirao. Pustiće je, nemaju izbora. Sve će ih tužiti.

“Vi ste im omogućili susret i saučestvovali u pranju novca. To je bio vaš izbor. Zato vas sada pitam, gde je Dren?”

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Mačetom ćeš me, mačetom ću te

I

Deda, našla sam te u suđenju za Ovčaru, dugo se pripremala za ovaj razgovorčitajući zapisnike svedočenja pod zakletvom, izveštaje posmatrača i novinara,sa suđenja pred Većem za ratne zločine u Beogradu, sa ponovljenog suđenja u Beogradu, sa suđenja pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu.

Pusti to, mačak, uzmi bolje jedi, deda je kao dete imao neku mačku koja je stalno bila izgrebana, izgriženai jednako ljuta. Po tome je zaključio da je morala bitimačak, nikako mačka.Mlađima je kasnije tepao samače ili mačak.

Dobro, evo, jedem. Ali,hoću da te pitam…

Ama, gotova priča,seo je u fotelju i pojačao televizor.

II

Deda, čitala sam nešto i hoću da te pitam za mišljenje.Neutralan uvod, poziv drugoj strani da se angažuje.

‘Ajde, ručaj, deda samo za tebe pravio pilav,gurnuo je još malo pleh ka njoj. Kada je baka umrla prošle godine, bez ikakvih poteškoća preuzeo je njenu kuhinju. Vižljast i agilan, već dugo u penziji, kao da je dan po njenoj smrti konstatovaokoga nema, bez njega se može i otišao po namirnice.Opet, živeo je baš onako kako im je ona organizovala život. Stvari u stanu su bile na istom mestu, doručkovao je, kuvao ručak u isto vreme, išao u istu radnju, zalivao isto cveće iz iste kantice.Verovatno se to usavršiu vojsci, insistiranje na rutini kao stav prema životu.

Deda, pročitala sam zapisnike sa suđenja za zločin u Ovčari. Zašto mi svi ćutimo o tome?

Pusti to, mače, davno je to bilo, nastavio je da šeta od stola do kuhinje. Ma, otkud ti to uopšte?Kontrapitanjeremeti fokus, može se saznati ikoja informacija više.

Unela sam podatke svih rođaka u bazu podataka Haškog tribunala, izašla su dokumenta u kojima se pominje tvoje ime. Posle sam našla i zapisnike sasuđenja u Beogradu.Samo gole, proverive činjenice, inače će joj izmigoljiti.

Šta kažeš, gde si našla?Pogledao ju je iskosa i skupio oči kao kad ljudi hoće bolje da čuju, kao kad sagovornik negde zgreši pa bi da ga isprave.

Evo, ovde, zapisnik sa tvog drugog svedočenja.Spremno je izvukla telefon iz torbe i pokazala mu prstom navode pod njegovim imenom.

To je bila moja dužnost, moja obaveza. Šta tebe to interesuje?

Interesuje me da pričamo. Nemam s kim da pričam o tome, uostalom, s kim drugim da pričam nego sa tobom!Povišen ton, znak slabosti.

Ako ne razumeš, ja ti tu pomoći ne mogu.Zaključio je da je dovoljno ručala i odneo tanjir u sudoperu.

III

Deda, stavi naočare, imam nešto da ti pokažem,približila mu je telefon sa tekstom na ćirilici. Velikim slovima je pisalo njegovo ime i prezime, a u nastavku je išao odgovor na neko pitanje predsednika sudskog veća.Pročitala sam sve, ne sudim ti, hoću samo da pričamo.

Šta ti meni imašda sudiš? Juče se ispilila!Dobio sam naređenje i otišao tamo gde je rečeno.

Ma samo kažem, hoću da pričamo, ne o tebi tada, šta si radio, što si išao, to sam sve pročitala, sve što si rekao, više puta, nego o sada. Pa, je l’ tebi normalno da se u familiji samo ogovara, priča o slavama i izborima, mala plata, kad će ko da se ženi, radost da donese, šta će im radost koji moj, kad ne vide užas!Predugo je vodila ovaj unutrašnji monolog, vagala, rasuđivala sama sa sobom, sada joj je ponestajalo strpljenja za stvarnog sagovornika.

Mače, ostavi se toga, nema to veze sa tobom, toplim glasom ju je postavljao na mesto.

Kako nema veze sa mnom, jesi čitao novine, hoće vojne vežbe i za žene da uvedu, čestitala je samoj sebi na dobroj paraleli.

Ma, pusti to, novine svašta pišu, trepnuo je shvativši da se okliznuo. Izraz lica nepromenjen.

Dobro, bre, deda, ako sam ja našla zapisnike i članke u novinama od pre deset, dvadeset godina, sigurno je još neko to pročitao. Pa i ti si rekao da si za zločin čuo iz novina. Kako to svi načitani, informisani a niko ni da bekne?

Dana 20. novembra 1991. godine na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ kod Vukovara pripadnici lokalne Teritorijalne odbrane i srpski dobrovoljci pod komandom Jugoslovenske narodne armije mučili su i ubili najmanje dvesta hrvatskih civila i ratnih zarobljenika.

Razumeš, kao da samo ja znam da si bio tamo, da se to desilo, samo moj deda je bio u ratu, niko ništa!

Šta hoćeš ti od mene, šta hoćeš da kažem?Kao da je počeo da popušta. Ili je hteo da sagleda njenu krajnju namerui još brže privede razgovor kraju.

Neću ništa, hoću da pričamo. Da mi ne braniš da pitam, da se ne brecaš na sve što kažem, činilo joj se ranije da je imala mnogo toga da pita, da zaključi. Sada, smisaoje uzmicao. Sedela je preko puta dede, u ono vreme maltene penzionera koji je iz hangara u Ovčari izvukao četiri čoveka. Spasio im život i odveo ih u ratni vojni zatvor.

Jeste, svedočio sam. I rekao sam tamo sve što sam imao. Nije na meni da idem okolo i pričam dalje. Ja sam svoju dužnost i kao vojnik i kao svedok obavio. Na vama je da vagate, datražite i znate, ustao je od stola i otišao po čašu vode.

IV

Ispred groblja je stajala mnogobrojna uža rodbina. Godišnji pomen baki se upravo završio, ostali su da popričaju još malo i dogovore se ko će otpratitidedu do kuće, svratiti sutradan, da ne bude sam.

Deda, vidimo se sutra oko pet, može?

Može, mačak, napraviće deda pilav, nisi bila odavno. A nešto si mi se popunila, moraš malo da pripaziš.

Ti si bre bio na Ovčari, a meni pričašo izgledu! Adrenalin joj je šiknuo u mozak, kao tigrica se odbacila sa zemlje, u doskoku izvukla mačetu, zarila je dedi iza leve ključne kosti, videla je to u nekom filmu, iz tog ugla sečivo lako i nepogrešivo pogađa srce.

V

Ni to se, naravno, nije desilo. Uzvratila mu je naučenim, blaziranim osmehom i opsovala ga u sebi. Bar je nije pitao kad će da se uda, deda na veselje da ide.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Bilješka o autorici:

Tamara Kovačević je rođena u Beogradu. Kratke priče i poneku pesmu počela je da piše na literarnim radionicama pod mentorstvom Lidije Dimkovske. Priče su joj objavljene u dvojezičnom zborniku kratke proze i poezije BIĆE BOLJE – BO ŽE u izdanju Srpskog kulturnog centra Danilo Kiš iz Ljubljane, kao i nezavisnim izdanjima Monstruma i Novi zvon, Ljubljana. Dobitnica je treće nagrade za priču Mačetom ćeš me, mačetom češ me na Trećem regionalnom konkursu za kratku priču Biber.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤