Izbor iz poezije: Vladislav Petković Dis


Vladislav Petković Dis, rođen je 1880. godine u Zablaću kraj Čačka. Nadimak “Dis” ovaj pjesnik je skovao od slova svog srednjeg imena, a zadržao ga je jer mu se dopala zamisao da njegov nadimak odgovara imenu rimskog boga mraka i podzemlja, što odgovara i atmosferi njegove poezije. Živio je skromno i siromašno, a mučili su ga brojni zdravstveni problemi zbog kojih nije morao ići u vojsku, a to je, između ostalog i kratkovidnost. Sve to je uticalo i na njegovo psihičko stanje, što pjesnik tematizira u svojim pjesmama. Radio je kao učitelj, ali ga taj posao nije ispunjavao, pa je postao dopisnik Književne nedelje, a kada se preselio u Beograd, tu je objavljivao svoju poeziju u časopisu Idila. Slavu postiže tek nakon smrti, a umro je 1917. godine na Jonskom moru, na brodu kojeg je potopila njemačka podmornica.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Utopljene duše

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k’o miris vene.

Il’ da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol’o.

Al’ nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al’ to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj maglini veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Možda Spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
i da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
u snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
i njen pogled što me gleda kao iz cveća,
što me gleda, što mi kaže da me oseća,
što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
i s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće — k meni dohođaše.

To su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
To su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nemo ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, kô kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Naši Dani

Razvilo se crno vreme opadanja,
nabujao šljam i razvrat i poroci,
podigao se truli zadah propadanja,
umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
na visoko podigli se sutereni,
svi podmukli, svi prokleti i svi mali
postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
ismejane sve vrline i poštenje,
poniženi svi grobovi i životi,
uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
pobegao duh jedinstva i bog rata;
obesismo sve praznike i tribune,
gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
dostojanstva podeliše idioti,
lopovi nam izrađuju bogataše,
mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
svoju hrabrost na podvale i obede,
budućnosti zatrovasmo sve izvore,
a poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
zatvorismo svoje oči u džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
naraštaji, koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al kad požar poduhvati na sve strane,
kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Prestanak Jave

Dolaze dani i noći bez jave,
i kao senke, bez šuma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
svi događaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noći bez jave.

Sad ne poznajem izraz božjeg sveta,
i nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja više mi ne smeta,
kao ni ljubav, ko ni rane moje.
Sad ne poznajem izraz božjeg sveta,

Gde duh lagano, nečujno opada
kao lepota, prah leptira, cveće
i ja ne vidim da mi sve propada,
i da l’ me ista može da pokreće;
Gde duh lagano, nečujno opada.

Ja ne znam gde su moje noći sure
i stare strasti, maovina stara;
I ne znam gde su moje avanture,
i srce ludo, da l’ se već odmara,
ja ne znam gde su moje noći sure.

Ja ne znam više da l’ se sećam sada
jednog momenta i izraza lica,
jednog momenta da l’ se sećam, mada
još gledam sebe vezanih vilica.
Ja ne znam više da l’ se sećam sada,

Ni kad je došo oblik zaborava,
i ne osećam strasti, ni oluje,
ni kako diše mir, daljina plava.
I ja ne čujem suze, ni slavuje,
Ni kad je došo oblik zaborava.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤