Zulfikar Zuko Džumhur, bosanskohercegovački pisac, pozorišni scenograf, televizijski voditelj – putopisac, rođen je u Konjicu 1920. godine. Završio je beogradsku likovnu akademiju u klasi Petra Dobrovića. Džumhurova svestrana darovitost i duhovitost sjajno se izražavala u mnogim medijima, ali najsublimnije u crtežu, karikaturi i putopisu. Kao karikaturist i crtač – ilustrator obilježio je cijelu jednu epohu beogradskog novinarstva. Njegova prva knjiga, zbirka putopisa, “Nekrolog jednoj čaršiji”, izašla je sa Andrićevim predgovorom. Pored ove zbirke putopisa, Džumhur je objavio i sljedeće knjige: “Pisma iz Azije”, “Hodoljublja”, “Putovanja bijelom lađom”, te “Izabrana djela 1-7”. Zuko Džumhur je umro u Herceg Novom, 1989. godine.
Zuko Džumhur: Pisma iz Azije; Mrtva voda Amurdarija
Autobusi i kamioni u Avganistanu pravo su šareno čudo na točkovima.
I oni se poput ostalih automobila prave po fabrikama, ali za Avganistance fabrika obavi samo jedan deo posla. Tek kad njima padnu u šake, ti autobusi i kamioni dobijaju svoj konačni oblik. Nikad nisu zadovoljni fabričkom linijom, modelom i izgledom. Maštoviti Avganistanci autobusima dodaju još mnogo svog ličnog „dizajna“. Da ih udese po svom ukusu i svojim potrebama, oni skidaju, zamenjuju i dodajunove delove i površine koje u fabrici niko nije ni slutio, a kamoli predvideo. Pored zavesica, praporaca, lančića i gajtana, oni, metalni autobus ili kamion, pretvore u veliki drveni sanduk nalik na nekakav ogromni trpezarijski kredenac pogodan za prevoz putnika i slikanje svakojakih prizora iz života i oko života.
Tu su islikani i njujorški oblakoderi, i japanski šinobusi, i šadrvani u Granadi, i rajske ptice, i šenbrunski perivoji, i Meka i Medina, i ćuprija na Temzi, i lavovi i tigrovi, i avion sa deset motora, i maharadža na slonu, i bojni brod „Misuri“ i još sijaset svakojakih kontrafa.
Vozačka kabina obično je uređena nešto drukčije i liči na bogomolju ispunjenu pobožnim zapisima i savetima za život i na ovom i na onom svetu. Kad sve ispadne kako valja, onda autobus izgleda kao Tadžmahal, ili neki još kitnjastiji mauzolej na točkovima.
U takvim kulisama prepunim ljudi kreću vozila svakoga dana besprekornim asfaltnim drumom iz Kabula, preko Salanga, kroz Hindukuš, do Kunduza i dalje do Amurdarije i sovjetske granice.
Privilegovani se voze na krovu uvijeni u ćebad i svakojake kožuhe i prnje, a ostali su nabijeni u utrobu ove šarene putujuće kutije. Ja nisam bio među privilegovanim.
Sedim među mrkim gorštacima čija lica naborana od sunca, vetra i hladnoće liče na stare drvene škrinje ili delove pohabanih kožnih kofera. Na glavama imaju turbane i svi su u američkim vojnim uniformama sa ostacima podoficirskih i oficirskih oznaka i nazivima jedinica još iz vremena ratovanja američkog Severa i Juga. Niko ne nosi čarape, ali poneko ima papuče. Žene su u čadorima i šatorima (kako se ovde zovu feredže) uvijene od glave do pete. Njihovi muževi liče mi na krijumčare mumija.
Jedva sam primetio i nekoliko hipika na prednjim sedištima. Stigli su čak ovamo da se izbave od dosade i čamotinje raznih Kopenhagena, Melburna ili Amsterdama. Nekim čudom u ovoj kutiji nije bilo dece.
Pred Salangom bilo je vremena podnevne molitve. Autobus se zaustavio. Neki putnici su se pred molitvu prali otopljenim snegom. Sunce je nemilosrdno pržilo. U hladu je bilo sve zaleđeno.
Hipici su me podozrivo gledali. Možda su mislili da sam i ja jedan od njihovih, ali odnekud ovamo zalutao čak iz devetnaestog veka.
Asfaltni drum ulazi u galerije i primiće se srcu Hindukuša – Ovaj put u Avganistanu gradili su Sovjeti i probili tunel kroz planinu na visini od 3364 metra. To je tunel na najvećoj visini u belom svetu i pravo je čudo dobrog neimarstva. Posle ovog sovjetskog podviga i Amerikanci su gradili dobre puteve po Avganistanu.
Na drugoj strani planine bilo je i većih sela kraj puta i mnogo više karavana kamila na asfaltu i pored asfalta. Pred kamilama su išli magarci i predvodili karavane. Nisam se tome začudio.
Na severu ima sve više Uzbeka i Turkmena. Njihove kuće su i ovde od blata, ali ima i poneko kube, pa me odnekud podsjećaju na naselja u dolini svete reke Jordana. U ovim trošnim udžericama jedva da se lakše i udobnije živi nego u crnim nomadskim šatorima od kamilje i kozije dlake.
I sve tako, i dalje tako, i sve nalik – do Amurdarije.
Ima nekih reči koje su mi ostale duboko u sećanju, a koje nisam ni tri puta u životu izgovorio. Jedna od tih neobičnih reči je i – Amurdarija. Pređoh hiljade i hiljade kilometara da se podsetim na jednu takvu reč i da svojim očima vidim reku iz gimnazije.
U predelu sumornom i mrtvom, punom žutog peska, leži jedna ustajala voda uramljena glibom. U toj reci se odavna više ništa ne ogleda – ni nebo, ni ptica, ni čovek. Stolećima su preko ove vode prolazili ratovi, pustošenja, pokolji i plivali leševi. Možda na Zemlji ima mesta gde se još više ljudske krvi prolilo, ali ne verujem da ima bednije pozornice na kojoj se sve to odigralo. Pored Medejaca, Skita i Huna ovde je krvarilo bar dva puta toliko plemena i naroda koji poput Medejaca, Skita i Huna više i ne postoje.
Neki dan sam stajao na obalama reke Inda i uživao u smaragdnoj boji njegove vode, belini nejgovog peska i zelenilu njegovih obala. Ovde kao da nema ni boje, ni dna, ni obala. Amurdarija kao da postoji samo za povest da opominje na Aleksandre, Džingise, Timure, Envere i hiljade malih ukoljica i krvopilaca čija imena jedva da iko pamti. Činilo mi se da ova voda postoji samo za zemljopis i da se ne bi menjali nastavni programi, školski udžbenici i geografske karte.
Na ruskoj obali stoji avetinjski usamljena zgrada poslednje željezničke stanice. Daleko iza nje kao da se naziru oronule kupole Buhare i Samarkanda.
Oko avganistanske carinarnice promiču opet neki ljudi u šarenim turbanima i američkim šinjelima. I u centralnoj Aziji gubi se narodna nošnja, pa država uvozi godišnje za milion dolara otpisanih američkih vojničkih čakšira, koporana i kaputa.
Jedina uteha, bajagi, u ovoj beskrajnoj pustinji bile su mi snežne padine Pamira čiji vrhovi ulaze pravo u nebo. On je lebdeo negdje na istoku kao krupan tovar između neba i zemlje.
Zagledan u njega obnovio sam još jedan stari mit. Na ovoj nerazgovetnoj granici zemlje i neba, na krovu sveta, na Pamiru boravili su i razmnožavali se praotac Adam i pramajka Eva pošto su zauvek najureni iz raja. Na krovu sveta bila je prva obljuba; tu negde je Kain ubio Avelja; ovde su počeli i prvi bratoubilački ratovi.
Daleko odavde na zapad je Ararat gde se izbavio Noje, sedamnaesto koleno Adamovo.
Daleko na jugu je velika pustinja kojom je lutao Avram, sedamnaesto koleno Nojevo.
Negde na sredini puta je Palestina u kojom su živeli Josif i Ana, sedamnaesto koleno Avramovo.
Drugi mitovi govore da je sve t obilo na drugom mestu, pa ima i po jedna priča o gori Safonu, o dolini Hebranu i pustinji Arefatu.
Izvor: Džumhur Zuko: Pisma iz Azije.
Dunjalučar 