Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Nešto sasvim lično

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821. – 1881.)

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Nešto sasvim lično

Mene su nekoliko puta pozivali da napišem svoja književna sećanja. Ne znam hoću li napisati, a i sećanje me ne služi. Mučno je i sećati se, ja ne volim da se sećam. No, neke epizode mojih literarnih vojevanja, i mimo moje volje, javljaju mi se u sećanju izvanredno jasno, bez obzira na slabo pamćenje. Evo, na primer, jedne anegdote. 

Jednom izjutra, bilo je proleće, svratio sam do pokojnog Jegora Petroviča Kovaljevskog.

Njemu se bio svideo moj roman Zločin i kazna, koji se tada pojavio u Ruskom vesniku.

On ga je veoma hvalio i preneo mi je mišljenje, za mene dragoceno, jedne osobe koju neću da otkrijem. Tada su u sobu ušla dva izdavača časopisa, jedan za drugim. Jedan od tih časopisa je kasnije stekao do tada neviđeni broj pretplatnika za mesečnike te vrste, ali tada je tek počinjao. Drugi je, naprotiv, već završavao svoju, za književnost i publiku značajnu i uti- cajnu, karijeru, ali tada, tog jutra, njegov izdavač još nije ni slutio da se približava toj obali. Baš s njegovim izdavačem sam se povukao u drugu sobu, i ostali smo nasamo. Ne pominjući njegovo ime, reći ću samo da je moj prvi susret u životu s njim bio veoma topao, neobičan, da ću ga uvek pamliti. Može biti, i on će ga pamtiti. Tada on još nije bio izdavač. Kasnije su usledili mnogi nesporazumi. Posle moga povratka iz Sibira, mi smo se još ređe sretali, ali jednom, uzgred nekako, rekao mi je srdačne reči, i jednim povodom me je podsetio na neke stihove, najbolje koje je ikad napisao. Dodaću da je on najmanje od svih, svojim izgledom i načinom života, podsećao na pesnika, još manje na pesnikakojipati«. On je, međutim, jedan od najvatrenijih, mračnih pesnika naših „koji pate“. — No, eto, mi smo vas izgrdili, — rekao mi je on (to jest, u časopisu, za Zločin i kaznu). 

— Znam, — rekao sam.

 — A znate li zašto?

 — Iz principa, verovatno. 

— Zbog Černiševskog. 

Ja sam se skamenio od začuđenosti: 

— NN, koji je napisao kritiku, — nastavio je on, izdavač, — rekao mi je ovako: »Njegov je roman dobar, ali pošto se on pre dve godine, u svojoj pripovesti, osmelio da izvrće ruglu nesrećne prognanike i da ih karikira, ja ću njegov roman izgrditi«.

 — Znači, to je opet ona glupa spletka o Krokodilu?, — povikao sam ja, shvativši.

— Zar je mogućno da i vi verujete? Jeste li vi lično pročitali moju priču  Krokodil?

 — Ne, nisam čitao. 

— Ta sve je to spletka, spletka najpodlije vrste kakva se samo može zamisliti. Ta valja imati um i pesničko čulo Bugarina, pa i u toj sitnici, smešnoj pričici, pronaći između redova takvu »građansku« alegoriju, i to još protiv Černiševskog! Kada biste samo znali kako je glupo takvo natezanje! Nikad, uostalom, neću sebi oprostiti što pre dve godine, kada se to pojavilo, nisam protestvovao protiv te podle klevete. 

Taj moj razgovor s izdavačem časopisa koji se odavno ugasio, bio je pre sedam godina, i evo, ja sve do sada nisam protestvovao protiv „klevete“ — zanemarivao sam, ili „nije bilo vremena“. No, niskost koja mi se pripisivala ostala je u sećanju nekih osoba kao činjenica, prepričavala se u književnim krugovima, stigla je do publike i donosila mi je, ne jednom, mnogo neprijatnosti. Vreme je da o tome kažem koju reč, utoliko pre što je takva reč sada na mestu, i da makar rečima opovrgnem klevetu koja je, uostalom, bila u najvećoj meri taneosnovana. Svojim dugotrajnim ćutanjem i nemarnošću, ja kao da sam to prihvatao. 

S N. G. Černiševskim prvi put sam se sreo 1859. godine, prve godine posle mog povratka iz Sibira, ne sećam se ni gde ni kako. Zatim smo se pokatkad sretali, ali retko, i razgovarali smo, ali veoma malo. Uvek smo, međutim, pružali jedan drugome ruku. Hercen mi je kazivao da je Černiševski, svojom spoljašnošću i manirima, ostavio na njega neprijatan utisak. Meni su se i spoljašnjost i maniri Černiševskog sviđali.

 Jednom izjutra našao sam na vratima svoga stana, na katancu, jednu od najčudnijih proklamacija koje su se uopšte tada pojavljivale, a tada ih je bilo mnogo. Ona je imala naslov „Mladom pokoljenju“. Teško je bilo zamisliti nešto gluplje i apsurdnije. Ona je imala buntovnički sadržaj u najsmešnijoj formi, kakvu samo zlonamernik može da smisli da bi ljude uništio. Celog dana osećao sam se mučno i glupo. Sve je to tada bilo novo i blisko, da se čak na te ljude nije gledalo mučno i dovoljno pažljivo. Mučno stoga što je čovek nekako odbijao da veruje da se pod tolikom pometnjom skriva takva sitnica. Ne govorim o ondašnjem pokretu u celini, govorim o ljudima. Što se pokreta u celini tiče, to je bila bolesna i mučna pojava kobna po svojim istorijskim posledicama, ali ona zaslužuje ozbiljnu stranicu u petrogradskom periodu naše istorije. I ta stranica nije još, izgleda, sasvim ispisana.

 I, evo, meni koji se već odavno ni dušom ni srcem ne slažem ni s tim ljudima ni sa smislom njihovog pokreta — meni je tada odjednom posalo mučno i kao da sam se zastidio njihove brzopletosti: „Zbog čega sve to kod njih ispada tako glupo i nevešto?“ Šta ja imam s tim? Ali, ja sam žalio ne zbog njihovog neuspeha. Nisam poznavao lično nikoga od onih koji seju proklamacije, ne poznajem ni sada, ali mučno sam se osećao stoga što taj pokret nije predstavljao nešto usamljeno i pojedinačno, neke sitne gluposti lica do kojih mi i nije mnogo stalo. Pritiskala je mučno jedna činjenica: užasno je delovao stepen obrazovanja i odsustvo svakog osećanja za stvarnost. Bez obzira na to što sam već tri godine živeo u Petrogradu, i što sam se zanimao za druge pojave — ta proklamacija tog jutra me je iznenadila i prenerazila, pokazala mi se kao neko otkrovenje sasvim neočekivano: nikad do tada nisam mogao da zamislim takvu ništavnost! Najviše me je plašio nivo te ništavnosti. Uveče mi je odjednom palo na pamet da se uputim Černiševskom. Do tada nikad nisam bio kod njega, niti sam imao namere, isto kao i on kod mene.


 Sećam se, bilo je oko pet sati posle podne. Zatekao sam Nikolaja Gavriloviča samog; niko čak ni od posluge nije bio u kući, on mi je sam otvorio vrata. Dočekao me je veoma obradovan i poveo me u svoj kabinet.

 — Nikolaj Gavrilovič, šta je ovo?, — izvadio sam proklamaciju. On je uze kao nešto nepoznato, i pročita je. Bilo je nekih desetak redaka.

 — No, pa šta?, — upita on s blagim osmehom. Zar je mogućno da su oni tako smešni i glupi? Zar nije bolje zaustaviti ih i završiti s ovakvim gadostima? On je odgovorio izvanredno strogo i sugestivno: 

— Zar vi pretpostavljate da sam solidaran s njima, zar pomišljate da sam učestvovao u sastavljanju ovih papira? 

— Upravo nisam ni pretpostavljao, — odgovorio sam ja, — i čak smatram nepotrebnim da vas u to uveravam. Ali, u svakom slučaju njih bi trebalo zaustaviti po svaku cenu. Vaša reč ima za njih težinu i, razume se, oni se boje vašeg mišljenja.

 — Ja nikoga od njih ne znam.

 — Verujem i to. Ali uopšte i nije potrebno znati ih i govoriti s njima lično. Dovoljno je da u nekoj prilici vi izrazite glasno svoje neslaganje, i to će stići do njih. 

— Možda i neće imati uticaja. A i takve izjave su kao činjenice neizbežne. 

— Ali, svima i svemu nanose štete. 

Tada je zazvonio drugi gost, ne sećam se ko je bio. Ja sam otišao. Smatram se dužnim da istaknem da sam s Černiševskim govorio sasvim iskreno i potpuno sam verovao, kao što verujem i sada, da on nije bio »solidaran« s onima koji bacaju proklamacije. Pokazalo se da Nikolaju Gavriloviču nije bilaneprijatna moja poseta, za nekoliko dana on je to dokazao navrativši do mene sam. On je posedeo kod mene gotovo sat, i, priznajem, nisam do tada sreo čoveka milijeg i srdačnijeg, tako da sam se začudio nekim pričama o njegovom karakteru za koji su govorili da je surov i nekomunikativan. Bilo mi je jasno da on želi da se upozna sa mnom, i bilo mi je, sećam se, veoma prijatno tako nešto. Zatim sam bio kod njega još jednom, i on takođe kod mene. Uskoro sam se, zbog mojih prilika, preselio u Moskvu, i tamo sam živeo nekih devet meseci. Tako se prekinulo započeto zbližavanje. Iza toga je usledilo hapšenje i progonstvo Černiševskog. Nikad nisam mogao ništa da saznam o toj njegovoj stvari, ne znam ni danas. 

Nekih godinu i po kasnije, palo mi je na pamet da napišem jednu fantastičnu priču, nešto slično Gogoljevoj priči Nos. 

Nikad nisam pokušavao da pišem fantastične stvari. Bila je to čisto literarna šala, onako smeha radi. Predstavio sam sebi, stvarno, nekoliko komičnih situacija i hteo sam da ih razvijem. Iako to i ne zaslužuje truda, ispričaću siže kako bi bilo jasno ono što su kasnije shvatili. U to vreme je u Petrogradu, u Pasažu, jedan Nemac pokazivao krokodila za novac. Jedan petrogradski činovnik, pred polazak u inostranstvo, upućuje se u Pasaž sa svojom mladom suprugom koja je uvek uz njega pristajala, da, uostalom kao i vi, pogleda krokodila. To je činovnik od srednjih, ali od onih koji imaju neki nezavisniji položaj; on je: još mlad ali već načet samoljubljem, pre svega on je budala, kao i major Kovaljov koji je izgubio svoj nos. On na komičan način ističe svoje velike vrline, poluobrazovan je ali sebe smatra bezmalo genijem, u njegovom uredu ga smatraju čovekom sasvim praznim, ali koji je neprestano uvređen sveopštom nepažnjom svih. Iz osvete zbog svega toga, on maltretira i tiraniše svog beskarakternog prijatelja, razmećući se pred njim svojim umom. Prijatelj sve to podnosi stoga što mu se u potaji sviđa njegova supruga. U Pasažu, dok je ta dama, mlađa i lepuškasta priglupa koketa čisto petrogradskog tipa iz srednjeg staleža, gledala majmune koji su zajedno s krokodilom pokazivani publici, njen je genijalni muž razdražio krokodila koji je do tada ležao pospano, kao cepanica: ovaj je razjapio čeljusti i progutao gacelog, bez ostatka. Uskoro se pokazuje da veliki čovek nije zbog toga pretrpeo nikakve štete; naprotiv, s njemu svojstvenom upornošću je objavio iz krokodila da mu je tamo veoma lepo da sedi. Prijatelj i supruga idu vlastima i intervenišu za njegovo oslobođenje. Za tako nešto bilo je potrebno da se krokodil ubije, da se raseče i da se tako oslobodi veliki čovek; ali, naravno, pritom je bilo potrebno, takođe, da se za krokodila obeštete Nemacvlasnik i njegova nerazdvojna muter. Nemac u početku negoduje u strahu da njegov krokodil, koji je progutao »ganc-činovnika«, može da ugine, ali uskoro shvata da ovaj progutani predstavnik petrogradske administracije, koji je uz to ostao živ, može da mu obezbedi odlične prihode svuda po Evropi. On traži za krokodila ogromnu sumu, i još čin ruskog pukovnika. S druge strane, i administracija je u velikoj nevolji, jer u ministarstvima je to nov i nečuven slučaj, toga je retko kad bivalo. »Da nam je jedan, nekakav mali primer te vrste pre svega, onda bismo znali da postupimo, ovako veoma je teško«. Sumnja se, takođe, da je činovnik ušao u krokodila iz nekih zabranjenih, liberalnih namera i tendencija. Supruga je shvatila da ovaj  njen položaj »neke vrste udovice« nije nešto nezanimljivo. Njen progutani suprug, međutim, konačno javlja svom prijatelju da je njemu mnogo bolje da ostane u krokodilu nego u službi, jer sada i bez svoje volje može da skrene na sebe pažnju, što mu ranije nikako nije polazilo za rukom. On insistira da njegova supruga ustanovi večeri, i da na te večeri njega donese, zajedno s krokodilom, u sanduku. On je uveren da će na te večeri pohrliti ceo Petrograd i svi državni dostojanstvenici, da gledaju novi fenomen. U tome je on video svoj uspeh: »Govoriću istinu i poučavaću, državniku ću dati savet, pred ministrom ću pokazati sposobnosti«, kaže on, osećajući da nije više neko od ovoga sveta, i uzimajući Pravo da daje savete i izriče presude. Na bojažljivo, ali i zajedljivo pitanje prijatelja: »No, a šta će biti ako se on kroz neki neočekivani proces koji se, uostalom, može očekivati, ipak svari u nešto takvo, što se ne očekuje«, veliki čovek odgovara da je on o tome već razmišljao, ali on će se s negodovanjem protiviti toj pojavi koja je, po prirodi, sasvim mogućna. Supruga se, međutim, ne slaže da priređuje večeri s tim ciljem, iako joj se sviđa takva misao: »Kako ću a da mi supruga unose u sanduk?«, kaže ona. A njen položaj neke vrste udovice sve joj se više sviđa. To se svima sviđa, svi uzimaju učešća. Dolazi joj i šef njenog supruga, i s njom igra karte, šepuri se… Evo, to je prvi deo te lakrdijske priče — ona nije završena. Jednom ću je obavezno završiti, iako više ne mislim na nju, i sada moram da je pročitam da bih je se setio. 

Evo šta su, međutim, učinili od te stvarčice. Tek što se priča pojavila u časopisu Epoha (1865. godine), odjednom je Glas u feljtonu objavio neobičnu belešku. Ne sećam se tačno, i daleko je da se obaveštavam o tome, ali smisao je bio otprilike ovakav: »Uzalud, navodno, autor Krokodila stupa na ovakav put, to mu neće doneti ni časti ni očekivane koristi…«, i slično. Zatim sledi nekoliko mutnih i neprijatnih zajedljivosti. Pročitao sam letimice, ništa nisam razumeo; video sam samo da ima mnogo otrova, i ne znam zbog čega. Ovaj mutni feljtonistički odziv sam po sebi, razume se, nije mi naneo štete, niko ga od čitalaca ne bi ni razumeo kao što ga nisam ni ja razumeo, ali odjednom, sedmicu iza toga, N. N. Strahov mi je rekao: »Znate li šta tamo misle? Tamo su uvereni da je  vaš Krokodil — alegorija, priča o progonstvu Černiševskog, da ste vi hteli da istaknete i da se narugate Černiševskom«. Iako sam se začudio, nisam se mnogo uznemirio: zar je malo takvih nagađanja? Takvo mišljenje mi je bilo usamljeno i nategnuto, verovao sam da se ne može nametnuti, i našao sam da je nepotrebno protestovati.

To sebi neću nikad oprostiti, jer mišljenje se učvrstilo i uzelo je maha. Calomniez, calomniez il en restera toujours quelque chose. Uostalom, i sada sam uveren da tu nije bilo klevete — i zašto bi bilo, zbog čega? Ja se gotovo ni s kim u književnosti nisam svađao, u najmanju ruku nisam se uopšte posvađao. Sada, u ovom momentu, ja tek drugi put za dvadeset i sedam godina moje književne delatnosti govorim o sebi lično. Jednostavno, tu je bila u pitanju tupost, sumorna umišljena tupost, i ona se bila uvukla u nekakvu glavu »s ciljem«. Verujem da je ta mudra glava i danas potpuno uverena da ne greši, da sam se ja to rugao neprestance nesrećnom Černiševskom. Čak verujem i sada da nikakvim objašnjenjima neću takav pogled te glave izmeniti u svoju korist. Zato je to i mudra glava (razume se, ne govorim o Andreju Aleksandroviču, kao urednik i izdavač svoga lista on je, tu kao i uvek, po strani). 


U čemu je alegorija? Naravno — krokodil bi trebalo da predstavlja Sibir; samouvereni i lakomisleni činovnik je — Černiševski. On je zapao u čeljusti krokodila, ali još gaji nadu da druge može da uči. Njegov beskarakterni prijatelj, s kojim on despotski postupa — to su svi ovdašnji prijatelji Černiševskog. Lepuškasta i priglupa činovnikova žena koja se raduje svome položaju »neke vrste udovice«, to je… Ali, ovo je tako odvratno da ja više neću da se prljam tumačenjem alegorije (no, ona se sačuvala i baš se, može biti, sačuvala i njena poslednja aluzija, imam nesumnjive dokaze.)

Pretpostavili su, znači, da sam se ja, i sam bivši prognanik i robijaš, mnogo obradovao progonstvu drugog „nesrećnika“, pa i više od toga — da sam povodom toga napisao veselu paškvilu. Ali, gde su dokazi za to — možda u alegoriji? No, dajte mi šta hoćete… Zapise ludaka, odu Bog, Jurija Miloslavskog, stihove Fetove — šta god hoćete, i ja vam jemčim da ću vam pokazati odmah, iz prvih redaka na koje mi vi ukažete sami, da je tu reč baš o alegoriji povodom francusko-pruskog rata, ili da je to paškvila protiv glumca Gorbunova, rečju, protiv koga hoćete i kako mi odredite. Setite se kako su nekad, u staro vreme, krajem četrdesetih godina, cenzori pregledali rukopise i transparente: nije bilo retka ni tačke u kojoj nisu videli nešto, neku alegoriju. Neka ukažu na nešto iz moga života što bi moglo da bude dokaz da sam ja zao i zlonamerni pisac paškvila, i da se od mene mogu očekivati takve alegorije. 

Upravo brzopletost i užurbanost sličnih zaključaka bez dokaza svedoče o izvesnoj postojanosti duha samih tužilaca, o grubosti i nehumanosti njihovih stavova. Tu čak i najveća dobrodušnost dosetke ne izvinjava — šta s tim? Može se biti i u prostodušnosti neizmenjen, i — samo to. 

Nisam li ja, možda, mrzeo Čemiševskog lično? U nameri da preduhitrim takvu optužbu, namerno sam gore ispričao o našem kratkom i prijatnom poznanstvu. Reći će — to je malo, i da sam gajio pritajenu mržnju. Ali, neka ponude razloge za tu mržnju, ako mogu da ih ponude. Njih nije bilo. S druge strane, ja sam ubeđen da će i sam Černiševski potvrditi tačnost moje priče o našem susretu, ako je nekad bude pročitao. I neka da Bog da mu se takva mogućnost ukaže. Ja to želim toplo i iskreno, kao što sam iskreno sažaljevao, i sažaljevam i sada, njegovu nesreću.

 Ali mržnja zbog ubeđenja, možda? 

No, zbog čega? Černiševski me nije nikad povredio svojim ubeđenjima. Čoveka možeš poštovati iako se radikalno s njim razilaziš u mišljenjima. O ovome mogu, uostalom, da progovorim osnovano, imam za to neke male dokaze. U jednom od poslednjih brojeva časopisa Epoha (ako ne i baš u poslednjem), koji je tada prestao da izlazi, bila je objavljena poduža kritika o „znamenitom“ romanu Černiševskog Šta da se radi. To je zanimljiv tekst, i potiče iz pera poznatog pisca. I šta? Upravo u tom tekstu dato je po zasluzi uma i talentu Černiševskog. Baš o romanu je sve bilo veoma toplo rečeno. Niko nikad nije sumnjao u njegov blistavi um. Govorilo se tada u našem tekstu sve o osobinama i sklonostima toga uma, a sama ozbiljnost teksta svedočila je o dužnom poštovanju našeg kritičara prema vrednostima pisca kojega analizuje. Morate se složiti: da sam gajio mržnju zbog ubeđenja, razume se, ne bih dozvolio da se u časopisu pojavi tekst o Černiševskom koji govori s dužnim poštovanjem o njemu, jer ja sam bio urednik Epohe, a ne neko drugi. 

Možda sam se nadao, štampajući otrovnu alegoriju, da ću nešto iskoristiti negde en haut lieu?. Ali, ko bi mogao, i kada, da kaže da sam ja igrao i dobijao u tom smislu na nekom licu, to jest da sam prodavao svoje pero?

 Držim da čak i tvorac ove dosetke nije pomišljao na tako nešto, bez obzira na svoju naivnost. Ne bi sve bilo prihvaćeno u književnom svetu da je samo na tome počivala optužba.

 Što se tiče mogućnosti da budem optužen za alegoričnu paškvilu povodom tamo nekih porodičnih okolnosti i prilika Nikolaja Gavriloviča, ponavljam da neću ni da se dotičem opravdavanja u tom smislu, kako se ne bih više prljao… 

Veoma mi je teško što sam ovom prilikom počeo da govorim o sebi. Eto šta znači pisati književna sećanja: nikad ih neću napisati. Žao mi je što sam sigurno dosadio čitaocu, ali pišem dnevnik, dnevnik delimice ličnih utisaka, i upravo sam nedavno izrazio jedan „literami“ utisak koji me je posredno podsetio i na ovu zaboravljenu anegdotu o mom zaboravljenom Krokodilu. 

Ovih dana mi je jedan čovek, kojeg najviše cenim i do čijeg mišljenja najviše držim, rekao: 

— Upravo sam pročitao vaš tekst o „sredini“ i o presudama naših porotnika (Građanin, broj 2). S vama se potpuno slažem, ali vaš tekst može da izazove neugodne nesporazume. Svi će pomisliti da ste vi za ukidanje porotnog Suda, i za ponovno uvođenje administrativnog nadzora …

 Bio sam strašno zapanjen. To je bio glas čoveka koji je u najvećoj meri nepristrasan, i koji stoji postrani od svalcojakih književnih partija i „alegorija“. 

— Je li mogućno tako tumačiti moj tekst!? Posle ovoga, ni o čemu ne bi trebalo govoriti. Ekonomski i moralni položaj naroda posle oslobođenja od kmettskog prava — užasan je. Nesumnjive, i u najvećoj meri zabrinjavajuće, činjenice o tome govore stalno. Pad morala, cena Jevreji-krčmari, lopovluk i razbojništva usred bela dana — sve su to nesumnjive činjenice, i sve to raste iz dana u dan. I, eto, šta biva? Ako neko nemirna duha, i sa zebnjom u srcu, uzme pero i to napiše — šta će biti? — neće li svi povikati da je on za kmetsko pravo i da hoće ponovo da uvede to pravo?

 — U svakom slučaju, valja poželeti da narod sam dobije slobodu, i da se sam čupa iz svog žalosnog položaja bez svake prinude i vraćanja nazad. 

— Upravo je tako, to je moja misao! I ako bi čak u ovoj narodnoj krizi (sami ljudi, gledajući pokatkad na sebe, kažu sada u mnogim mestima: »Oslabili smo, oslabili«), kažem, došlo do neke velike nevolje narodne, do nekog velikog pada i bede njegove — i onda bi narod spasao sebe sam, sebe i nas, kao što se već to s njim mnogo puta događalo, o čemu govori cela njegova istorija. U tome je moja misao. Da, upravo — dosta je mešanja! … Ali, kako drugačije, pak, da budu shvaćene reči? Po svoj prilici, još ćemo i na alegoriju naleteti!


Izvor: Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Dnevnik pisca.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤