Duško Trifunović, rođen 1933. godine, jedan je od najutjecajnijih srpskih književnika i autora televizijskih programa. Sa 22. godine dolazi u Sarajevo, gdje je napisao svoju prvu pjesmu, a godinu dana nakon toga izdaje i prvu zbirku poezije. Nakon toga, postaje izrazito plodan autor koji je objavio desetke knjiga poezije, romane i drame. Posebno je plodonosna njegova saradnja sa sastavom “Bijelo dugme”, za koje je napisao nekoliko hitova, uključujući i tekst za pjesmu “Ima neka tajna veza”. Sarađivao je i sa “Indeksima”, “Teškom industrijom”, Zdravkom Čolićem, itd., a smatra ga se zaslužnim za nastanak tzv. “sarajevske rock and roll škole”. Dobio je mnogobrojne nagrade, uključujući i “Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva”. Umro je 2006. godine.

---

Breza na mesečini

Ja nisam tvoga kova
tebi se samo čini,
nisam iz tvojih snova
breza na mesečini.

Ti želis da se vratim
u tvoju ljubav setnu,
da tvoju dušu shvatim
i da me čuvas sretnu.

Ne treba meni nežnost
ni tvojih reči svila.
Zar mogu da se vratim
gde nikad nisam bila.

---

---

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim greškom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Ljubavno prostranstvo

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

Samoća

Povlačim se u svoju samoću,
tamo gde su ljudi moga kova,
tamo gde se teško živi noću,
od tišine i opasnih snova.

Digao sam ruke od skandala,
od prošlosti i pogrešnih želja,
od lepote izvora svih zala,
od ljubavi i od prijatelja.

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata,
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Hiljade čuda

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame,
i moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti,
u noći kad su zvezde tužno same,
u suncu koje nikad neće umreti,
u svemu tome ima nešto za me.

Sasvim plava

Što ja ne bih pokušao da te prevarim
da ti kažem ubedljivo:
Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor
sasvim plava.

Ti da odmah poveruješ
a da stalno gledaš mene
kako strog a uznesen
kroz tvoj prozor gledam brda
sasvim plava.

A tek posle da proveriš
pa da vidiš
kako brda kroz tvoj prozor
baš i nisu
sasvim plava,
čak i nisu neka brda

Pa da onda gledaš sebe,
da se čudiš,
da se pitaš
šta ti bi da poveruješ.

Ali da sve kasno bude
pa da plačeš kad ja odem,
a da sebe ubeđuješ
i da sebi dočaravaš
da su brda
a ta brda
sasvim plava.

Zašto ne bih pokušao
pa da sebi dočaravaš
kad ja odem.