Émile Zola: Tereza Raken
Tereza Raken označava prekratnicu u Zolinom stvaralaštvu. Ona je krvava kriška života. odraz žive stvarnosti, roman ne samo psihološki nego i fiziološki.
Za Terezu Raken Zola se inspirisao romanom Adolfa Beloa i Ernesta Dodea, Venera iz Gorda, u kome je opisano ubistvo muža, koje je izvšio ljubavnik njegove žene, i okončanje drame na sudu. Zola je najpre napisao pripovetku Brak iz ljubavi, gde analizira strahovite patnje žene i ljubavnika koji su ubli muža, i koji će posle užasnih stradanja i griže savesti, u zajedničkoj smrti, pored paralizovane majke njihove žrtve, potražiti oslobođenje od groznih duševnih muka.
Zola uviđa da je predmet bogat i potresan i predlaže uredniku Umetnika da za njegov list napiše živ i uzbudljiv roman u kome bi se sav ispoljio, koji bi bio veliko delo njegove mladosti.
Tako je postala Tereza Raken. Zola oseća da je napisao prvo svoje značajno delo i javlja jednom prijatelju: Ovaj roman, koji sam gotovo u celosti napisao, biće zaista moje najbolje delo. Mislim da sam u njega uneo i svoje srce i svoje meso.
Kritika je, međutim, napravila pravu uzbunu i dočekala knjigu s velikim negodovanjem. Neki čestiti ljudi, kaže Zola, hvatali su roman mašicama da bi ga bacali u vatru, da se ne okuže. Ali bilo je i ohrabrenja, među kojima i pismo čuvenog kritičara Sent – Beva, u kome pored zamerki ima i najlepših pohvala: Vaše je delo značajno, savesno i, u izvesnom pogledu čak, može značiti datum u istoriji savremenog romana.
Zola je pokušao da se odbrani od žustrih napada kritike i da objasni pravi smisao svoga romana: Ja sam u Terezi Raken hteo da izučim temperamente, a ne karaktere. U tome je cela knjiga. Izabrao sam ličnosti kojima potpuno vladaju živci i krv, bez slobodne volje, koje na svaki postupak u životu navodi zla kob njihove puti. Tereza i Loran, to su vam dve ljudske životinje i ništa više. Pratio sam polako kod ovih skotova potmulo dejstvo strasti, pritisak nagona, moždane poremećaje koji nastaju posle živčanog napada. Ljubav moja dva junaka, to je zadovoljavanje jedne potrebe: ubistvo koje su izvršili posledica je njihove preljube, posledica koju oni prihvataju kao što vuk prihvata klanje ovaca; najzad ono što sam morao nazvati njihovom grižom savesti, to je običan organski poremećaj, reakcija prenapregnutog živčanog sistema. Duša je potpuno odsutna, lako mi je to priznati, jer sam to i hteo.
– Nadam se da ljudi počinju shvatati da je moj cilj bio prvenstveno naučan. Kad sam stvarao svoje ličnosti, Terezu i Lorana, hteo sam da postavim i rešim izvesne probleme: tako sam pokušao da objasnim neobičnu vezu koja može nastati između dva različita temperamenta, pokazao sam duboke nesuglasice koje izbijaju pri susretu jedne sangvinične i jedne nervno obolele prirode. Neka se pažljivo čita roman pa će se videti da je svako njegovo poglavlje studija o jednom zanimljivom fiziološkom slučaju. Jednom rečju, imao sam samo jednu želju: pošto su u pitanju snažan čovek i nezasićena žena, u njima treba tražiti životinju, gurnuti ih u silovitu dramu, tačno beležiti njihove osećaje i njihove radnje. Ja sam naprosto na živim telima obavio analitički posao koji hirurzi vrše na leševima.
Tereza Raken ne označava samo prekratnicu u Zolinom stvaralaštvu, nego i datum u istoriji naturalizma. U ovom romanu Zola je ispoljio svoju smelost u opisu i realnom slikanju ličnosti. Razvoj događaja, uzbudljiv i dramatičan je s postepenim, stalnim i neumitnim porastom griže savesti. Izučavajući halucinacije, opsesije i strašne duševne patnje svojih junaka, Zola nesvesno zanemaruje naučnu analizu i sav se predaje opisivanju potresne unutrašnje drame Tereze i njenog ljubavinika.
S Terezom Raken Zola je stvorio obrazac svog budućeg romana sa svim vrlinama i manama.
Izvor: Dušan Milačić, Emil Zola, Tereza Raken.
Dunjalučar 