Thomas Mann: Goethe i Tolstoj – fragmenti o problemu humaniteta


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Thomas Mann: Goethe i Tolstoj – fragmenti o problemu humaniteta

Mesta hodočašća

Vajmar i Jasna Poljana. Danas nema mesta u svetu sa kojeg bi zracile takve snage kao sto zrace iz ov·ih mesta, niti ima blagoslovenijeg pokloničkog mesta, kamo bi čeznja, neodređena nada, čovekova potreba za iskazivanjem postovanja hodočastila kao sto je onamo hodočastila početkom devetnaestog i pocetkom dvadesetog stoleća. Mi raspolažemo opisima Geteovog dvora u Vajmaru koji nam predoeavaju kako je on, ne samo pesnik određenih dela, već i knez života, najviši reprezentant evropske kulture, obrazovanja i čovecnosti, okruten stabom sekretara, viših pomagaća i uslužnih prijatelja, sa onom zvezdama okičenom i službenom dostojanstvenosću koju mu je svet nametnuo i iza koje je skrivao ponore svoje veličine, kako je, dakle, podnosio navalu civilizovanog sveta, knefova, umetnika, mladezi, jednostavnih ljudi, kojima je samo saznanje da su ga videli moglo da pozlati ostatak njihovog zivota .. . i pored toga sto se u većini slučajeva veliki trenutak susreta po svoj prilici pretvarao u ledeno razočarenje.

– Na savršeno sličan način, velim, postalo je rusko selo oko 1900. godine okosnicom i centrom, mestom hodočašća koje je privlačilo i mamilo ceo svet. Navala hodočasnika je ovde bila jos šarolikija, jos više internacionalna, budući da je u međuvremenu porasla mogućnost komuniciranja, da je svet postao širi. Južnoafrikanci, Amerikanci, Japanci, Australijanci i sinovi Malajskog arhipelaga, begunci, induski bramini ·i pripadnici svih evropskih nacija, naučnici, pesnici, umetnici, državnici, guverneri, senatori, studenti, vojne ličnosti, radnici, seljaci, francuski političari, novinari svih zemalja i boja i opet mladež, mladež iz celog sveta – ,,ko se sve ne obraća njemu, sa srdačnim pozdravom, izrazima simpatije, mučnim pitanjima”, veli jedan ruski pisac. A njegov biograf Birukov kaže: ,,Svi su oni posetili ovo selo a onda su kod kuće pričali kako su bile velike reči i misli starog proroka koji tamo prebiva.”


Velike reči i misli – da, da. Reči i misli koje je prorok izgovorio zacelo nisu uvek bili naročito veliki – kao sto ni Gete, ceremonijalan iz sputanosti, nije uobičavao da svojim posetiocima govori velike reči. Pitanje je da Ii su ljudi uopste dolazili u Vajmar i Jasnu Poljanu poradi velikih misli i reči ili ih je onamo mnogo više vodila neka dublja, elementarnija čežnja? Bojim se da čovek može da bude optužen za misticizam, ako kaze da privlačna snaga takvih mesta u svetskim razmerama, od čije posete ljudi očekuju neko spasenje, uopšte nije duhovne vrste već neke druge vrste, za što ja opet nemam drugu reč nego: elementarne. Sto se tiče Getea, pozivam se na Vilhelma fon Humbolta, koji je, nekoliko dana po smrti pesnika, rekao da je naprosto čudesno kako je taj čovek tako reći bez ikakve namere, nesvesno, samo svojim postojanjem vršio silan uticaj. ,,Radi se zapravo o tome”, veli on, ,,da taj uticaj nije direktno vezan za njegovo duhovno stvaralaštvo kao mislioca i pesnika vec je zasnovan u njegovoj velikoj i jedinstvenoj ličosti.” Vrlo dobro, ali pojam ,,ličnost” je jedna odrednica od nevolje za nešto što se u osnovi: otima određenju i imenovanju. Ličnost nema neposredne veze sa duhom a ni sa kulturom – mi se sa tim pojmom krećemo izvan područja racionalnog, njime zapravo stupamo u sferu mističnog i elementarnog, u sferu prirodnog.

Druga jedna reč koju ljudi uobičavaju da upotrebe kada traže formulu ili šifru za ono sto zraci nekom silnom privlačnom snagom jeste – ,,velika priroda”. Ali priroda nije duh. To je, rekao bih, čak suprotnost svih suprotnosti! Gorki ne samo da nije verovao u Tolstojevo hriščansko-budističko-kinesko učenje mudrosti, već, što daleko više znači, njemu nije verovao. Pa ipak ga je pogledao i začudeno pomislio: ,,Ovaj čovek je nalik na boga!” A ono što ga je navelo da uzvikne to u sebi nije bio duh, bila je priroda. I ono što je kolone hodočasnika, koje su hitale ka Vajmaru i selu zvanom Jasna Poljana, ispunjavalo neodređenim očekivanjem za svoje oživljenje i osveženje, to nije bio duh, to je bio prizor i neposredan doživljaj velike životne snage, blagorodne ljudske prirode, plemenite božanske loze: jer ne treba biti spinozista kao Gete, koji je znao zašto je to bio, da bi se u mezimcima prirode videli i pozdravili mezimci božji.

Šiler je prema posetiocima, iako već teško bolestan, bio dobrodušniji, neposredniji, čovečniji, kako to znamo od glumca Fridriha, koji se, kako je sam rekao, ,,pun utehe rastao od ovog divnog pesnika”, posto je posle audijencije na Frauenplanu navukao nesto poput ,,neke moralne prehlade”. ,,Geteova cela figura”, priča on, ,,učinila mi se nekako kruta i odmerena, i uzalud sam u njegovom licu tragao za nekom crtom koja bi mi odala osećajnog autora Verterovih patnji ili Majsterovih godina ucenja .. . Lako je zamisliti kako su me ovaj mimo svih očekivanja hladan prijem i neljubazno ophođenje oneraspoložili … Osećao sam jaku volju da Geteu kažem: Kakav ste vi to drveni svetac, nije moguće da ste vi napisali,Godine ucenja Vilhelma Majstera’ – ali sam oćutao.” To podseća na onog priprostog moskovskog građtanina, sa kojim se Gorki vraćao iz Jasne Poljane i koji zadugonije mogao da se pribere, već se samo celo vreme jadno smeškao i razočarano govorio: ,,Da, da, to je hio hladan tuš. Ala je strog . . . uh! A ja sam mislio da je on u stvari anarhista!”

Možda bi, štaviše sasvim sigurno bi Dostojevskog, da je kojom prilikom njega posetio, smatrao ,,anarhističkim”, što znači manje ,,strogim” i da bi se od njega rastao onako zadovoljan kao što se dobri Fridrih rastao od ,,divnog” Šilera, kome je mogao da deklamuje. Ali Činjenica je da ni genije Šilera ni genije Dostojevskog nije na zemlji stvorio neko mesto koje bi imalo privlačnu snagu pokloničkog mesta. Za tako što nisu doživeli ni dovoljno duboku starost, umrli su suviše rano; nisu doživeli patrijarsku starost Getea i Tolstoja, priroda im je uskratila dostojanstvo i posvećenje duboke starosti, ona im nije dala da na svim stepenima Života budu karakteristieno plodni, da ostvare jedan celovit i klasičan zivot. Ponovo se mora reči da dostojanstvo duboke starosti nema nikakve veze sa duhom. Jedan starac može da bude glup i priprost, sto ljude ne sprečava da sa religioznim strahopoštovanjem posmatraju njegove bele vlasi i bore: to je prirodna plemenitost koju daje starost, ali ,,prirodna plemenitost” je zacelo pleonazam. Plemenitost je uvek prirodna, čovek ne dobija ,,plemenitost”, to je besmislica, jer se plemenitost dobija rođenjem, mesom i krvlju; plemenitost je, dakle, nešto telesno; svaka plemenitost pridavala je najvecć važnost telu – a ne duhu, i sa time je po svoj prilici u vezi izvesna crta brutalnosti koja je uvek bila svojstvena svakoj ljudskoj plemenitosti. No, zar nema u izvesnoj meri i nečeg brutalnog u pagansko-junačnoj obesti sa kojom se Gete ponekad prsio svojom vitalnosću, svojom neunistivošću? – Na primer, kada je u Soretu, kao osamdeset jednogodišnjak, rekao: ,,Eto, umro je Semering a jedva da je navršio bednih sedamdeseti pet godina. Kakvi su ti ljudi samo bednici kada nemaju hrabrosti da duže izdrže! Zato svaka čast mom prijatelju Bentemu, toj u najvećoj meri radikalnoj budali; on se dobro drži a pri tome je nekoliko nedelja stariji od mene.”


Izvor: Mann, Thomas: Eseji I.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤