Proza: Nikola Momčilović

Abandoned, Zdzislaw Beksinski

Taksista

Bila je vedra noć. Nakon šestomesečne studentske borbe sa ispitima, Keti se vraćala kući. Nigde nije kao kod kuće,ljudi to često kažu, ali za Keti, ovo je samo početak pakla. Te večeri, kada je od stanice krenula prema svojoj kući, osetila je neku neobičnu uznemirenost. Traume sa faksa, budžet, iskompleksirani profesori, možda ju je tek sada sustigao pravi studentski život. Dok je vukla kofere i umerenim tempom marširala ka svojim roditeljima, čula je korake iza sebe. Nije se mnogo uzbudila, jer živi u varošici. Malo mestašce, tu ljudi bolje poznaju tebe nego što ti poznaješ sebe. Ne obazirajući se na bat koraka koji se polako ubrzavao, Keti je kao programirani model koračala napred. Njen zadatak će biti ispunjen kada pređe prag svog doma. Osetila je malu hladnoću, a koraci iza nje su bili sve bliži i bliži. Najednom, njen tempo i pravac kretanja behu ometeni. Kofer joj iskliznu iz ruke kad je, obilazeći je, čovek sa maslinastozelenom jaknom i kapuljčaom nehotice zakačio rukom. Kreten, pomisli je Keti. „ ’Izvini’ bi bilo sasvim dovoljno!“ reče ona. Sada je neznanac bio programirani model. Žureći napred, okrenuo se i hodajući unazad, gledao je u Keti. Na tren je zavladala jeziva tišina. Bez reči, okrenuo se i nastavio. Nije mogla da vidi njegovo lice, ali zašto bi i htela, ipak su to čari male varošice.

Njen zadatak je bio ispunjen. Prešla je prag svoje kuće. Sreća njenih roditelja i malog bata Ace bila je neopisiva. Ona je za njih budući pravnik. Zapravo, ona je budući pravnik u državi. Njeni roditelji znaju da imaju novu nadu za njih, a možda i novu nadu za varošicu ili državu. Studiranje joj je išlo odlično. U roku je završavala obaveze. Znala je šta su joj prioriteti, a roditelji su poštovali njene zahtevčiće. Znali su da ih neće izneveriti. Njen bratje možda budući pisac ili pevač, kako je njihova majka često govorila „Moj Džon Bon Džovi.“

„Dzon Boi“ uzvraćao je, ali on, ipak ima samo tri godine. „Seja dosla kuci!“ vikao je mališan.

Sutradan, Keti je dobila poruku od Milice. Sutra uveče je žurka kod Žarka, biće i tvoj Nikola tamo, nije još tvoj, ali biće kada odemo. Ne premišljaj se, možda otmem tvog budućeg. Šala na stranu, Stefan i ja ćemo njegovim kolima, i voziće još par ortaka. Dođi taksijem, a Stefi će da nas vrati. Izazov, trebalo joj je malo odmora zbog faksa, a već su ljubavne jadi navaljivale sa druge strane. Nije se premišljala, odlučna je bila. Nikola joj je bio simpatija još iz srednje škole. Sada ima priliku da to pretvori u nešto više.

„Tata, je l’ možeš da me odbaciš do Žarka sutra uveče? Okuplja se društvo, pa sa…“

„Ne mogu nikako, srećo moja, radim sutra treću smenu. A autom idem, uzmi taksi, daću ti para, ne brini. I nemojte da se opijate tamo!“


Njena prijateljica, kao da je sve izrežirala, a Keti dobila ulogu i tekst. Taksijem ide na žurci. Sunce je zalazeći, na scenu dozivalo još jednu vedru noć. Izlazeći, Keti je osetila nelagodu. Opet je kao model, sada u beloj haljinici, koračala ka taksiju. Bilo je nešto neobično sa tim taksijem i vozačem. Vozač je nosio maslinastozelenu jaknu, a motor automobila, na svaki maleni dodir gas pedale, odjekivao je naseljem kao neka zver. Krenuli su.

„Gde idemo?“ , upita taksista

„Vozite do zaseoka, kod stare autobuske.“

„Ideš kod nekih rođaka?“ , taksista kao taksista, ima tu obavezu da muči mušteriju razgovorom.

„Ne, idem na kućnoj žurci, kod druga.“

„Ahaa, pa lepo. A je l’ imaš momka? Izvini ako te gnjavim pitanjima.“

„Haha ni najmanje, ne gnjavite.“ , slagla je buduća pravnica, „Inače, imam dečka. Očekuje me tamo.“

Taksista se malo uzbudio nakon njene zadnje izjave. I ona je primetila da je malo oštrije stegao volan. „Ma pitam ovako, ne boj se. Znaš, volim da porazgovaram sa mušterijama. Upoznajem ljude, raznih vrsta. Haha, ali bukvalno raznih vrsta. I razgovarajući sa svima, naučio sam da provalim kada neko laže, a neko govori isitinu.“

Keti se je malo uplašila i ostelia neprijatnost.

„Vidiš mala…izvini, kako se zoveš?“

„Katarina, izvinite ako sam Vas uvredila nečim.“

„Katarina, hm drago mi je. Vidiš Katarina, znam kada čovek laže, a kada govori istinu. Nisi me uvredila, ali si me slagala…“ Govoreći joj, nije skrenuo prema zaseoku i žurci. Vozio otvorenim drumom. Automobil je sada jurio. Taksita je nagazio gas, a zvuk motora je, kao huk zveri na slobodi, odjekivao poljanama oko druma.

„Molim Vas stanite…Evo Vam para, sve što imam! Hoću da izađem!“ , uzenimreno je povikala Keti.
Vozač se nasmešio. Lagano je spustio ruku na njeno koleno i nežno povlačio prste naviše. Keti ga je udarila i sklonila ruku. Naglo je zakočio. Škripanje guma je odjeknulo poljanom kao jauk zveri. Taksista je odalamio šamar devojci. Pocrveneše joj obrazi od udarca. Šminka joj se razmazala od plakanja, a epistaksa krasila haljinicu. Bila je bespomoćna. Zgrabio je i bacio na zadnje sedište. Počeo da skida kaiš raskopčava pantalone. „Još si mlada da bi lagala i imala dečka!“ Jednom rukom je stegao za gušu, drugom je podizao njenu krvlju išaranu haljinicu. Uspela je nogom da ga udari u međunožje i zubima da pokida meso na njegovoj šaci. Taj huk bola bi uplašio i skamenio ljude njegovih, srednjih godina. Ali ne i Keti. Iskoristila je prednost njene visine. Otvorila je vrata i izmigoljila se napolje. Plačući i puzeći je sobula štiklice,a onda kao u niskom startuse uspravila i počela da trči. Telefon joj je ispao u taksiju, ali nije marila. Jurila je dalje od automobila. Krv i šminka su se razmazali po njenom licu. Trčala je, plakala …a onda se oglasila zver. Taksista se automobilom, kao bik u koridi, spremao da napadne toreadora. Bespomoćna Keti je zaplakala jače, okrenula se i trčala koliko je noge nose. Trčala je, a zvuk motora je bilo jači. Približavao se. Opet joj remetio tempo i uznemirio kad je stisnuo sirenu iza nje. Nije hteo da je pregazi, uživao je u strahu mlade devojke. On je sada predator, a ona njegov plen. Prvo će da je izmuči, pa će da joj pruži zadovoljstvo i konačno je osloboditi života. Vozio je dovoljno brzo da je uznemiri, a da je ne pregazi. Kad god bi stisnuo sirenu, ona bi vrisnula. Znala je u tom trenutku da joj na asfaltu preti sigurna smrt. Trčeći, naglo je skrenula i trčala poljanom, po visokoj travi. Za taksistu je ovo bila igra i sa velikim ushićenjem je pratio. Skrenuo je sa druma autom i pratio plen. Za nju je to bio još strašnije. „Uuuhuuu, trči mala, pa dođi taticiiiii!!!“, vikao je prodorno taksista. Imao je uticaja, jer je ona bila izmorena, a kroz telo se raširili panika i strah. Dok najednom nije skočila u stranu, kao na komandi atomski s’ desna. Motor automobila se oglasio jače i začuo se jak tresak. Poljanom je odjekivala sirena automobila koji se zakucao u ogroman kamen. Keti je tromo ustala i tromo prilazila automobilu. Glava taksiste je bila krvava, naslonjena na volan. Uzela je telefon i izašla na drum. Preživela je noćnu moru.

Godinu dana kasnije

Nikola i Keti su bili zajedno. On je bio njen vitez po danu i mraku. Boravio je kod nje često. Trudio se da joj pomogne u borbi prevazilaženja straha i mora. Udomili su i štene zlatnog retrivera.
Jedno posle podne, naručili su klopu i pomno iščekivali početak nove serije na TV-u. Eho kućnog zvona je uzbudio Reksa. Lajao je na vrata i povlačio se unazad. Keti je ućutkivajući psa otvarala vrata.

„Ćaos, stigla klopa!“

„Koliko treba?“

„750.“, reče glas njoj odnekud poznat.

Uzimajući paket, primetila je ožiljak na ruci dostavljača. Znala je taj ožiljak. To je njemu draga uspomena od nevaljale mušterije. Gledajući taj ožiljak, prestravljeno i tromo je podigla pogled i videla lice koje je pokušalo da je siluje i ubije pre tačno godinu dana. Ispustila je paket na pod, a Reks je, cvileći, otrčao u sobi. Drhtala je i gledala ga je, kao da je čekala još jedan napad zveri.
On se nasmešio.

Lazarevo


Nova godina se polako približavala. Zima je, velikim snegom, ušuškala gradove i planinske predele. U krčmi, nedaleko od sela, Mihajlo i Damjan, su po običaju igrali tablanet. David, vlasnik krčme je spremao njihove sobe, dok je Živan, pored ognjišta, sedeo u fotelji i ispijao hladan špricer. Tu pozitivno-nemu atmosferu, prekuno je Nikola, kada je, zavejan, nenadno uleteo unutra. Vid mu se je tromo mutio. Pre nego što se onesvestio, zapalo mu je za oko nekoliko vezica belog luka u hondiku, oko prozora i ulaznih vrata, a na plafonu i na zidu iznad kamina, gde je David alkoholom bežao od sebe, bili su oveći krstovi.

Kada se probudio, Nikolina stopala bila su u lavoru, u toploj vodi, a njega su ušukali ćebencetom pored vatre.

„Bog te jebo omladinac, reci nam šta ti se desilo!“ , upita ga Damjan.

„Krenuo sam za lekove, kćer nam se razbolela. Međutim, od velike mećave sam se izgubio, i zalutao. Auto je nedaleko odavde, blizu mosta. Udario sam u nešto, ali, nisam video šta…prednji deo auta je skroz sjeban, a ispred mene ni brežuljka, ni kamenice…

Kuvajući mu čaj, povika David iz šanka „A gde ti je kćer?“

„Sa ženom su, u vikendici. Iznajmili smo vikendicu u Lazarevu, ostale su tamo sa domćinima.“

Nemo su se pogledali četvorica starih prijatelja. A onda je, jedan, omanji glasić, uneo još više hladnoće i straha toploj krčmi.

„Tataa?“ , „Jesi li tu, taticee?“ , mladi ženski glasić je dozivao.

„To…to…je Helena, moja kći!“ , taman da joj se odazove, Mihajlo ga jednom rukom uhvati ispod guše, a drugom mu prekrio usta, da ne govori. „Šššššš!“

Preplašeni i zbunjeni Nikola gledao je četiri ludaka, koji su se ukočili i ne pomiču se, kao da su se igrali žmurke ili ćorave bake. Svi behu preplašeni i pokazivaše promrzlom gostu istu mimiku, da ćuti.

Mladi devojčurak je dozivao i dozivao, a njena sen se pojavila ispod ulaznih vrata. Kada je brava malo škljocnula, neobičan vrisak je ispunio tišinu u krčmi i oko nje. A onda opet tišina.

„Otišla je!“ , oprezno je govorio Živan, koji se skrivao iza zida, i kao kad špijunira ženu dok se preslvači, pomalo je virio kroz prozor. Iznemogali gost ih nervoznim glasom upita „Šta se bre koji kurac krijete?! Da vas ne juri policija možda?! Je l’ ovo kidnapovanje?!“ Dok je besno urlao, Damjan ga je odalamio preko usta, da se Nikolin jezik istog trena zavezao.

„Sinko, to nije tvoja kćer! Bila je, više nije!“ , govorio mu je Dajman, „To Lazarevo je već 30 godina opsednuto svim i svačim, osim ljudskog! To selo je mrtvo!“

„Neki veruju da ga opsedaju duhovi, neki veštice!“ , ubacio se Živan, gledajući malo u gosta, malo napolju, „Ne znam s kim si razgovarao, ali sa čovekom nisi sigurno!“


Nikola gledajući ih i slušajući njihove priče, prsnu u smeh „Pa vi ste ludi!“

Nakon kraće rasprave, Nikola je odlučio da se vrati nazad, u selo. Zahvalio se na ukazanu pomoć i horor priču za srećan put kroz mračne ulice zavejanog brdskog sela. Pre nego što je izašao, zastao je „A kako to, ako su u tom selu veštice, duhovi i vampiri, ili šta već, kako to da ste vi, ovde, još uvek živi i zaštićeni od tih utvara, ukoliko to jesu utvare?“

„Ja sam sveštenik, Mihajlo. Zapravo, svi smo. Ovo mesto je okađeno. Tu pored tebe, na zidu, imaš vezice belog luka, a imamo i krstove! Nije to dovoljno da preguramo zimu, ali dok ne dođe pomoć, po koju smo poslali, moraćemo da se molimo Bogu i da se držimo toga što imamo, inače…“

„Inače odoh…“ , prekinu ga Nikola, a onda promrmlja sebi u bradu „Jebeni 21. vek, a oni još uvek o vampirima…gospode…“

Hodao je prema selu, zbog hladnoće i vetra je drhtao, a zubi su mu pomalo cvokotali. „Gde si ti do sad?!“, prekinu Nikoline zalutale misli ženski glas, njemu dobro poznat, „Jesi li uzeo lekove?“ Nikola podiže glavu, njegova žena Ksenija, nikad lepše nije izgledala u crnom kaputu. Pustila je crnu kosu niz ramena, a na glavi je nosila crvenu kapu. Bilo mu je malo čudno što se on trese kao prut, od hladnoće, a ona nije ni porumenila.

Vrata krčme se tromo otvoriše. Mihajlo i Damjan su klečali i izgovarali molitvu. Devojčica je zakoračala unutra, ali je odmah vrisnula i izletela ispred vrata. „Molim vass“ , počela je da ih moli i doziva glasom četvorogodišnje devojčice, koja umalo ne zaplaka od straha, „Tražim tatu…auto je dole…slupan…“ Mihajlo i Damjan se zaplakaše, i krenuše ka njoj i tiho izgovaraše „Oprosti nam Bože, smisluj se na ovo nevino dete…“ A onda Mihajlo izvuče krst, a Damjan svetu vodicu i počeo je da prska malog devojčurka. Helena je jauknula i vrisnula neobično jako za devojčicu od četiri godine.

Nikola je to čuo dok je pričao sa Ksenijom, od straha je, nesvesno, skinuo šal, okrećući se uplašeno. „Helena?!“ A onda se pred njim pojavi njegova žena. Pokušala je da ga zgrabi i ugrize za vrat, ali je, na obostrano iznenađenje, imao krst, koji ga je spasio. Dok je bio u krčmi, u nesvesti, okačili su krst oko njegovog vrata, iz više, sada svima, dobro poznatih razloga. Njegova žena je odskočila od njega i nestala u šumarku. Nikola je bio skamenjen od straha. Hladnoća više nije bila problem. Jurišao je, nesvesno, ka selu. U trku je video svoj auto. Sada mu je bilo jasno u šta je udario. Na brzaka je uzeo palicu iz auta. Krčma je bila na brdu, a prestravljeno smrznuti gost je stajao na ulaz u selo.

Mihajlo, Damjan, Živan i David su krenuli prema selu. Hodali su oprezno i odmerenim korakom. Od dve oveće letve su napravili krst, puška je bila spremna na gotovs, kao i kolac i sveta vodica. Hodali su tako da su jedni drugima čuvali leđa, dvojica napred, dvojica pozadi. Vrisak žene, koji je dopirao sa vrha, kod krčme, naterao je četvoricu starijih ljudi da se skupe jedan uz drugog i obustave dalje kretanje. Stajali su mirno, spremni za akciju. Svako od njih je posmatrao okolinu sa tihim i dubokim disanjem. Od straha su im se dlanovi znojili, a svako njih je bio spreman da kaže „Saad!“ , kao nekadašnje vojskovođe, kada neprijatelju spremaju sačekušu. Znali su da se vampir ili vampirica krije tu u šumarku. Kao i svaki predator, bili su svesni da su oni plen, a da se predator samo poigrava sa njima. Tiho su izgovarali molitvu „Oče naš“ , na šta ih je Damjan, gledajući ka šumarku, prema istoku, prekinuo.

„Ti! Ti si Nikolina žena i majka male devojčice!“

David bi se možda okrenuo da je vidi, ali njega je sprečila slika starog prijatelja. Prijatelja koji je umro pre 20 godina, a sada, stoji pred njim, mlad, nasmejan i spreman da se počasti njegovom krvlju. Mihajlo spremio svetu vodicu, ispod rukava toplog zimskog kaputa za njegovu pokojnu ženu, Nataliju, koja je, takođe, htela da se počasti.

Nikola je tromo koračao ulicom kroz selo. Vikendica koju je iznajmio, sada je bila na vidiku. Osećao se kao pirat koji je durbinom spazio ostrvo, u nadi da će tu pronaći kovčeg pun blaga. Njegov kovčeg sa blagom bila je nada, da će ostati živ do zore, a onda glavom bez obzira da beži iz ovog pakla. Iz daljine je dopirao osmeh. Blagi ženski osemh, na šta je Džoni spremio palicu za kavgu, ali nije zastajao. Tromo je nastavio ka vikendici. Najednom se, dvadesetak metara ispred njega, pojaviše dve devojke. Jedna crvenokosa, druga plava. A između njih je stajao njihov šef. Izgledao je kao šef, jer je bio visok nešto više od 2 metra, imao dugu belu kosu. Njegove hladno plave oči, stavile su do znanja gostu da mu je rok trajanja istekao. Nidža je njima, od straha, pokazao krst i tromo unazad koračao, na šta su se đavolski nasmejali. Sneg je počeo da pada. Hladan vetar je fijukao kroz selo, a iz šume, na brdu, su se čuli urlici dece tame. Sada je Nikola bio u mat poziciji. Troje vampira na jednoj, a čopor vukova na drugoj strani. Morao je da se bori. Vampir mu se približiavao, dovoljno brzo da mu unese strah u kosti, i dovoljno sporo da se žrtva ponada da će, možda, i ostati u životu. Stajao je pred Džonijem. Krst koji mu je Nikola pokazao se, na jedan namig najstarijeg vampira, zapalio. „Treba ti vere za to!“ , cinično je naglasio. Džoni ispusti krst i počeo je da maše palicom. Bespomoćno je udarao svog ubicu vičući.

„Kako su ljudi slatki kad su u panici!“ , reče crvenokosa krvopija.

Njihov šef je jednim udarcem izbio Nikoli palicu iz ruke. Zgrabio ga je za vrat i podigao.

„Tvoja kći je zaista slatka. Nije se opirala kao ti!“ , dok je izgovarao, stezao je plen jače, „Tvoja žena te je preplašeno dozivala, plakajući…mislila je da ćeš ih spasiti od sigurne smrti!“

Približio je Džonija da ga ugrize. „Lep je besmrtni život! Nemaš emociju, empatiju, ni razumevanja za druge! Haha pa i ne razlikuje se život vampira od života običnih smrtnika!“

Džoni je polako gubio svest, a onda je osetio kako lebdi. Čuo je krike i vriske vampira i vampirice. Kroz maglu je video Mihajla i Damjana, krvave, kako svetom vodicom i krstovima teraju krvopije. Podigli su ga i krenuli ka gradu.

„Videćemo se mi još!“ , reče glavni vampir.

Odlazeći, Džoni je video leš njegove supruge, koji je tromo goreo od svete vodice. Pored nje, bili su leševi još dvoje vampira. David i Živan behu raskomadani, u lokvi krvi, koja je kao neka šara krasila belu površinu. Džoni je, zastao, sa dvojicom monaha. Uzeo kolac jednom od njih, i pao je na kolena, pored njegovog, nekada voljenog, devojčurka.

„Moolim te! Pomozii!“ , govorila mu je ona, dozivajući ga da joj se približi, kao da želi da mu šapne neku tajnu. Nidža se malo spustio ka njoj, a onda kocem probio njen grudni koš. Otišli su iz tog sela. Znao je da je ovo samo početak njegove borbe protiv krvožednih zveri.

Bilješka o autoru:

Nikola Momčilović, rođen 1994. godine u Leskovcu. Apsolvent na Fakultetu bezbednosti u Beogradu. Ljubitelj je knjiga, stripova, pozorišta i muzike. Uživa uz satiru, horor, nadrealni i apsurdni humor. Kao neafirmisani pisac, autor je zbirke kratkih horor priča “Običan dan” i dvije zbirke poezije “Na raskršću između raja i pakla” i “Aheron”, a uskoro počinje rad na svom prvom horor romanu. Kao omiljene pisce izdvaja Sergeja Jesenjina, Danila Harmsa, Branka Miljkovića, Branislava Nušića i Ivu Andrića. Također, Brama Stokera, E. A. Poea, Stivena Kinga, H. F. Lavkrafta i R. L. Stivensona.

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima. 
Hvala! ❤