Hiljadu i jedna noć Šinićija Hošija

Tata je uvek radio noću. Kao mala, nikad ga nisam videla da piše. Mislila sam kako je lepo biti pisac — ne moraš skoro ništa da radiš. Ustajao je oko podne. Pošto se probudi, glava mu još neko vreme nije radila, pa je odsutno leškario na kauču i na svako moje pitanje čula bih samo aha, mhm. A u srednjoj školi sam ga ponekad viđala kako piše. Pred kontrolnu vežbu i sama sam sedela do kasno, pa se dešavalo da noću naiđem na nešto što ne znam. Onda bih otišla u tatinu radnu sobu, a tamo je on sedeo za svojim stolom, neobično bodar. Postavila bih mu pitanje koje me muči i on bi otvorio enciklopediju na potrebnoj stranici. Ja sam znala da se bunim ooo, nemam sad vremena da čitam nešto ovako dugačko, na šta bi on nekoliko sekundi pogledom prelazio po stranicama i na kraju mi pokazao gde piše to što mi treba. To su bili trenuci kada mu je mozak radio savršeno. Kad god da uđem u njegovu radnu sobu, nikada mi nije rekao ostavi to za kasnije, sada sam zauzet ili sama si kriva kad ne učiš redovno. Sada mi izgleda kao pokretni Gugl koji radi samo noću. Pošto zatvorim vrata i pođem nazad u svoju sobu, pitala sam se šta rade u drugim kućama kada noću ne znaju odgovor na neko pitanje.

Pošto je intenzivno radio noću, pred jutro mu je bilo neophodno da smiri uzbuđeni mozak. Popio bi nešto alkohola ili lek za spavanje i legao da spava. Dok je on tonuo u san, majka je ustajala da nam spremi doručak ili lanč pakete za mene i sestru, a nešto kasnije je počinjao i sestrin i moj dan. Tako je izgledala kuća koja ne spava, u Tokiju perioda Šova
.

– Marina Hoši, piščeva kćerka


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Hiljadu i jedna noć Šinićija Jošija

Razlog za ovo zavirivanje u privatni život Šinićija Hošija (1926—1997) je to što je on Japanac i što je ovo, koliko mi je poznato, prvi susret naših čitalaca sa njegovim izabranim pričama. Za razumevanje dela poreklo ovog pisca uopšte nije važno. Za njegove knjige nije bitno ni gde se rodio (to će čitalac saznati samo ako pročita pripovetku Eh, domovino; da mu ova priča ne dođe do ruku, ni iz čega ne bi mogao da zaključi odakle je pisac), ni kog je pola (u priči Vrhunska taktika autor pokazuje odlično poznavanje i muškaraca i žena). Povod za tekst koji obiluje biografskim podacima je želja da čitaoce upoznam sa autorom (sa delom su se već upoznali, zato ovaj tekst ide posle pripovedaka) jer su kulturne veze između Srbije i Japana još uvek slabašne; koliko oni ne znaju o nama (ili znaju, ali prve asocijacije su im rat i raspad Jugoslavije), toliko i mi šablonski vidimo Japan. Kroz detalje iz života Šinićija Hošija zapravo želim da nam približim Japan, da slici te zemlje dodam još nekoliko poteza četkicom; i Japan i Hoši zaslužuju sveobuhvatnije, slojevitije poznavanje.


Čim je diplomirao, sa 24 godine, po očevoj smrti, Šinići Hoši preuzima direktorsko mesto u Farmaceutskoj kompaniji Hoši. Nekada moćna, firma je sada u dugovima; bez iskustva — i poslovnog i životnog — mladi direktor ne uspeva da je ponovo podigne na noge. Posle izvesnog vremena sve ingerencije predaje Upravnom odboru, a on sam na posao dolazi samo forme radi. O tom periodu svog života negde je napisao: Na svetu ima mnogo ljudi koji su imali tešku mladost, ali ne verujem da postoji iko ko je živeo tako besmisleno, kao ja. Godine 1957. iz novina saznaje za osnivanje Ufološkog kluba Japana; jedan od članova bio je i čuveni Jukio Mišima. Od Ufološkog kluba počinje Hošijevo interesovanje za kosmos. Osim njega, još nekoliko članova kluba kasnije se proslavilo pisanjem naučne fantastike. Već na samom početku spisateljske karijere Hoši je izabrao kratku priču, i to takozvanu kratku kratku (u japanskom: šoto šoto; preuzeto iz engleskog short). Danas, kada se kaže šoto šoto, svako ko je iole načitan zna da se radi o pričama Šinićija Hošija. I drugi su pisali kratku formu, ali Šinići Hoši je kratku kratku priču učinio svojim zaštitnim znakom. Desetine i desetine priča, od tri do deset stranica, izlazilo je ispod njegovog pera, i u toj postojanosti je bio zaista jedinstven. Krajem 1953. godine Farmaceutska kompanija Hoši uspeva da postigne dogovor sa radničkim sindikatom, firma se donekle ponovo stabilizuje, Hošijunior — u to vreme formalno potpredsednik kompanije — svaki dan dolazi na posao, ali mu šefovi Upravnog odbora ne daju nikakve zadatke, tj. kompanija živi svoj život nezavisno od njega. Hoši, besposlen, čitavo radno vreme provodi čitajući. Japanski pisci ne da mu se ne dopadaju, već ga nerviraju: niko ne ume efektno da završi priču! I on se ponovo uputi u noćni grad — završava se jedan roman i ostavlja čitaoca neispunjenih očekivanja. Hoši bi takav završetak prihvatio kad bi se na tom putu nalazila rupa, ali ne da nema rupe, nego ni kore od banane! Šinići Hoši se oseća prevareno. Da on piše, pisao bi sasvim drugačije, kao Mopasan, ili kao Moris Level. Nešto kasnije susreće se sa velikanom SF žanra, Bredberijem. Evo šta Hoši u svom dnevniku beleži 23. januara 1958:

Sunčano
Ležim, prehlađen
Čitam Marsovske letopise
Retko dobra stvar


Udruženje japanskih pisaca naučne fantastike Kosmička prašina izdavalo je časopis pod istim nazivom. Pre nego što se proslavio kao pisac kratkih SF priča, Šinići Hoši, agrohemičar po obrazovanju, objavljivao je u njemu tekstove iz oblasti nauke. Navešću deo iz teksta Jedan stav, u kome Hoši razmišlja o ekologiji, evoluciji ljudske vrste i sličnim realnim, ovozemaljskim temama: Kad sam bio mali, jeo sam desert od drobljenog leda, a u poslednje vreme sve je popularniji sladoled na točenje. Negde sam pročitao šta je prethodilo izumu sladoleda na točenje. Jedna novinska kuća je objavila konkurs za rešenje kako da se najjednostavnije opere posudica za ledeni slatkiš; prvu nagradu je osvojio predlog da se posudica pravi od želatina, pa da se na kraju pojede kao i sama poslastica. Izgledalo je nerealno, ali, evo, sladoled na točenje je to ostvario. Dostignuća savremene civilizacije i nauke obogaćuju naš život, ali kao da se utrkuju ko će proizvesti više otpada. Od zarđalih Divno nebesko telo i druge priče metalnih konstrukcija nekadašnjih zgrada do kanalizacije i nuklearnog otpada — mislim da nije daleko dan kada ćemo imati mnogo problema sa smećem. Ali ipak verujem da će nauka naći rešenje. Mislim da je pogrešno shvatanje da civilizacije posle sebe treba da ostave tragove u vidu piramida i glinenih posuda. Naprotiv, mislim da je najbolji dokaz razvijenosti neke civilizacije upravo ako posle nje ne ostanu arheološki artefakti (…)


Izvor: Branka Takahaši, Hiljadu i jedna noć Šinićija Jošija.
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤