Miloš Crnjanski rođen je 1893. godine u Mađarskoj. Bio je jedan od najznačajnijih pjesnika ekspresionizma sa prostora bivše Jugoslavije, ali i cijelog svijeta. Prvu pjesmu pod naslovom Sudba, Crnjanski je objavio 1908. godine u somborskom časopisu Golub, a u sarajevskoj Bosanskoj vili štampana je njegova pjesma U početku beše sjaj. Objavio je tri zbirke poezije Lirika Itake (1918.), Odabrani stihovi (1954.) i Lament nad Beogradom (1965.), zbirku pripovijetki Priče o muškom, romane Dnevnik o Čarnojeviću (1921.), Seobe (1929.), Druga knjiga Seoba (1962.), Treća knjiga Seoba (1966.) i Roman o Londonu (1972.). Pored toga, objavljene su i njegove zbirke eseja. Crnjanski je umro 1977. godine u Beogradu.
Bolesni pesnik
Nisam čovek, krv mi je mlaka
samo rosa dalekih rumenih oblaka.
Razvratan kolut pod očima mojim
pečat je šuma, sa bolom svojim.
Drveće puno pupova i zvezda
mesto mene živi. Sve što sam ja reko
šaptaće vam meko
dalje noći.
One vas vode u moje osmehe
i grehe,
za mnom daleko.
Ljubav
Već prvi put kad si zbacila odelo
smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol.
Već prvi put mesto da slušah
u zori kako se topiš kao sneg,
ja jurnuh u šume gde upada breg,
i grane što pokraj jecahu
kao moja duša.
U njih sam krio obraze moje
tople od tvojih grudi,
Nežnije no ruke tvoje
biljke sam pozno po stisku.
Strasnije nego na tvoje grudi
pao sam na njih,
u bludnom, bezumnom vrisku.
Himna
Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.
Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.
Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.
Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.
Oj.
Ona je naš strašan ponos.
Bele ruže
O, nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.
O, nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.
O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.
Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo potamne,
kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.
Na ulici
Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja.
Na svemu što prođe
moj osmeh zasija.
Nestanu boli, okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž,
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.
I dok tiho zamagli noć,
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.
Ko cvetići beli sa Meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
a svakog koga pogledam,
stiže moja sudba, sreća i san.
Kad mahnem rukom, nehotice,
nove zvezde sinu.
Tad sjajan, tužan, ceo grad,
liči na moje lice.
A da me vide svi u nebo idu,
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a mesec mi blago probada rebra.
Naša elegija
I boli nas.
Gračanice više nema,
šta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi buđenja i zore,
grobovi ćute, ne zbore.
U nebo diže nas
prezriv osmeh roblja.
Nećemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvede sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleknu pred nas u prašinu.
Da nam svi ruke ljube,
i kliču i krune meću,
i opet zatrube trube
cveće i čast i sreću.
Mi više tome ne verujemo,
nit išta na svetu poštujemo.
Ničega željno ne očekujemo,
mi ništa ne oplakujemo.
Nama je dobro.
Prokleta pobeda i oduševljenje.
Da živi mržnja smrt prezrenje.
Smiraj
Setim se, kako su, u ljubavi,
dragi, prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kutove blede,
oko usana…
što drhte, protkani,
mutnom tišinom
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.
Klatno zvona teško i tmurno,
u grudi udari me.
Tad se dižem,
i u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.
