Izbor iz poezije: Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski rođen je 1893. godine u Mađarskoj. Bio je jedan od najznačajnijih pjesnika ekspresionizma sa prostora bivše Jugoslavije, ali i cijelog svijeta. Prvu pjesmu pod naslovom Sudba, Crnjanski je objavio 1908. godine u somborskom časopisu Golub, a u sarajevskoj Bosanskoj vili štampana je njegova pjesma U početku beše sjaj. Objavio je tri zbirke poezije Lirika Itake (1918.), Odabrani stihovi (1954.) i Lament nad Beogradom (1965.), zbirku pripovijetki Priče o muškom, romane Dnevnik o Čarnojeviću (1921.), Seobe (1929.), Druga knjiga Seoba (1962.), Treća knjiga Seoba (1966.) i Roman o Londonu (1972.). Pored toga, objavljene su i njegove zbirke eseja. Crnjanski je umro 1977. godine u Beogradu.


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Bolesni pesnik

Nisam čovek, krv mi je mlaka
samo rosa dalekih rumenih oblaka.

Razvratan kolut pod očima mojim
pečat je šuma, sa bolom svojim.

Drveće puno pupova i zvezda
mesto mene živi. Sve što sam ja reko
šaptaće vam meko
dalje noći.

One vas vode u moje osmehe
i grehe,
za mnom daleko.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Ljubav

Već prvi put kad si zbacila odelo
smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol.

Već prvi put mesto da slušah
u zori kako se topiš kao sneg,
ja jurnuh u šume gde upada breg,
i grane što pokraj jecahu
kao moja duša.

U njih sam krio obraze moje
tople od tvojih grudi,
Nežnije no ruke tvoje
biljke sam pozno po stisku.

Strasnije nego na tvoje grudi
pao sam na njih,
u bludnom, bezumnom vrisku.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Himna

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.
Oj.
Ona je naš strašan ponos.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png

Bele ruže

O, nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.

O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo potamne,
kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Na ulici

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja.
Na svemu što prođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli, okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž,
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.

I dok tiho zamagli noć,
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa Meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
a svakog koga pogledam,
stiže moja sudba, sreća i san.

Kad mahnem rukom, nehotice,
nove zvezde sinu.
Tad sjajan, tužan, ceo grad,
liči na moje lice.

A da me vide svi u nebo idu,
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a mesec mi blago probada rebra.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Naša elegija

I boli nas.
Gračanice više nema,
šta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi buđenja i zore,
grobovi ćute, ne zbore.
U nebo diže nas
prezriv osmeh roblja.

Nećemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvede sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleknu pred nas u prašinu.
Da nam svi ruke ljube,
i kliču i krune meću,
i opet zatrube trube
cveće i čast i sreću.

Mi više tome ne verujemo,
nit išta na svetu poštujemo.
Ničega željno ne očekujemo,
mi ništa ne oplakujemo.
Nama je dobro.

Prokleta pobeda i oduševljenje.
Da živi mržnja smrt prezrenje.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Smiraj

Setim se, kako su, u ljubavi,
dragi, prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kutove blede,
oko usana…

što drhte, protkani,
mutnom tišinom
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona teško i tmurno,
u grudi udari me.

Tad se dižem,
i u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤