Jorge Luis Borges: Historija vječnosti
U poglavlju Eneada koje se bavi ispitivanjem i utvrđivanjem prirode vremena, kaže se da se pre svega mora spoznati večnost, jer je ona, kao što svi znaju, uzor i arhetip vremena. Ta uvodna napomena, utoliko ozbiljnija ukoliko verujemo u njenu iskrenost, kao da briše nadu da ćemo ikada razumeti čoveka koji ju je izneo. Vreme je za nas problem, zastrašujući i težak, možda najbitniji problem metafizike; večnost, igra ili propala nada. U Platonovom Timaju čitamo daje vreme slika večnosti u pokretu; ali taj blagi akord ne može da pokoleba uverenje daje večnost slika sazdana od materijala koji se zove vreme. Ta slika, ta prosta reč koja vrvi ljudskim nesaglasnostima, predmet je istorije koju želim da napišem.
Primenjujući metod obrnut od Plotinovog (jer bi on inače bio neupotrebljiv), počeću podsećanjem na zagonetna svojstva vremena: na metafizičku, prirodnu tajnu koja mora prethoditi tom ljudskom izumu – večnosti. Jedno od tih zagonetnih svojstava, ni prvo po težini ali ni poslednje po lepoti, jeste ono koje nam omogućuje da utvrdimo u kom pravcu vreme protiče. Opšteprihvaćeno mišljenje glasi da se vreme kreće od prošlosti prema budućnosti. Međutim, isto je tako logično i oprečno mišljenje iskazano stihom španskog pesnika Migela de Unamuna:
Noćna reka časova teče
iz svog izvora,
večne sutrašnjice
Ova dva mišljenja podjednako su verovatna i nepodložna proveri. Bredli poriče oba, iznoseći sopstvenu pretpostavku: on predlaže da se iz razmatranja isključi budućnost, jer je ona tek proizvod naše nade, a onda da se “aktuelno” svede na agoniju sadašnjeg trenutka koji se odmah razlaže u prošlosti. Ovakva vremenska regresija obično prati stanja opadanja i utučenosti, kad nam izgleda da je snaga nešto što tek predstoji… Bredli poriče budućnost; jedna indijska filozofska škola poriče sadašnjost, smatrajući je neuhvatljivom. Pomorandža samo što nije pala s grane ili je već na zemlji, tvrde ovi neobični simplifikatori, ali niko ne vidi trenutak pada. Vreme postavlja i druge teškoće.
Možda je najveća pitanje sinhronizacije ličnog vremena pojedinca s opštim vremenom matematike. Ovaj problem oglasila je na sva zvona najnovija uzbuna teorije relativnosti, koje se svi sećaju ili pamte da su je se sećali donedavno. (Menjajući je malo, ja se nje prisećam ovako: Ako je vreme duhovni proces, kako je moguće da ga dele hiljade ljudi ili makar samo dvoje?) Na drugu teškoću ukazuje elejska škola, koja poriče kretanje. Taj stav može se sažeti ovako: Nemoguće je da u toku osam stotina godina protekne četrnaest minuta, jer prethodno mora proteći sedam minuta, pre toga tri i po, pre toga minut i tri četvrtine i tako beskonačno, što nameće zaključak da se onih četrnaest minuta nikad neće ispuniti. Rasel pobija ovaj argument time što potvrđuje stvarni, pa čak i vulgarni karakter beskonačnih brojeva, koji su po definiciji dati odjednom, a ne kao “poslednji” član beskonačne serije. (Raselove neverovatne cifre nagoveštavaju večnost, jer se ni ona ne može definisati kao prosti niz njenih članova.)
Nijedna od večnosti koje su ljudi zamislili – nominalistička, Irinejeva, Platonova – nije mehanički zbir prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, već nešto jednostavnije i čudesnije: večnost je istovremenost svih njih. Izgleda da se to ne očitava u jeziku svakodnevice ni u onom začuđujućem rečniku dont chaque edition fait regretter la precedente. Međutim, metafizičari su mislili baš tako. Predmeti u duhu su uzastopni, sada je Sokrat, zatim je konj – čitam u petoj knjizi Eneada – jer se on uvek usredsreduje na jednu stvar, ne primećujući hiljadu drugih. Međutim, božanski um obuhvata sve istovremeno. Prošlost je u sadašnjosti isto kao i budućnost. U tom svetu ništa nije prolazno, sve traje i miruje u blaženstvu svog načina postojanja.
Pristupam razmatranju ove večnosti, iz koje su izvedene sve potonje. Plotin istina nije bio prvi koji je došao do te definicije, jer u jednoj svojoj knjizi spominje “drevne i svete filozofe” koji su mu prethodili. Ali on ju je sjajno razradio, sažimajući sve ono što je preuzeo od svojih prethodnika. Dojsen ga poredi sa sumrakom: sa žarkom svetlošću koja jenjava i nestaje. U Plotinovim delima stiču se sva grčka shvatanja večnosti; neke je odbacio, druge je razradio do pogubnog savršenstva. Zato stavljam Plotina ispred Irineja, koji zastupa drugu definiciju večnosti: onu čija je kruna trojstvo, tri lika u nerazlučivom jedinstvu. Plotin je s poznatim žarom tvrdio: Svaka stvar na nebu koja se može pojmiti takođe je nebo, tamo su zemlja i nebo, tamo su životinje, biljke, ljudi i more. Oni su prizor sveta koji još nije začet, svaki njegov deo ogleda se u svakom drugom. U tom carstvu nema stvari koja nije prozirna. Nema ničega neprozirnog, ničeg mutnog, jer svetlost se susreće sa svetlošću. Svaka stvar sadrži u sebi svaku drugu stvar. Sunce je svaka zvezda, svaka je zvezda i druga zvezda i sunce. Niko tamo ne može kročiti na tuđe tlo. Ta jednodušna vaseljena, ta apoteoza asimilacije i prožimanja, još uvek nije večnost; reč je o graničnom nebu, koje još nije sasvim oslobođeno broja i prostora. Ovaj odlomak iz pete knjige nastoji da razradi pojam večnosti i sveta univerzalnih oblika: Neka ljudi zadivljeni ovim svetom – njegovom moći, lepotom, poretkom u neprestanom pokretu, vidljivim i nevidljivim bogovima koji ga nastanjuju, demonima, drvećem i životinjama – neka uzdignu svoje misli ka Stvarnosti čiji je ovaj svet tek odraz. Tamo će otkriti duhovne oblike večnosti, ne izvedene, već izvorne, i otkriti i njenog predvodnika, a to je čisti duh, nedostižna mudrost i izvorno Hronosovo vreme koje je potpuno. Sve što je besmrtno nalazi se u njemu: svaki duh, svaki bog, svaka duša. Kuda bi on išao kad su sve tačke prostora prisutne u njemu. Nema promene, nema nepostojanosti, sve je u stanju blaženstva. Od samog početka to je potpun svet, kome se ništa ne može dodati. Sve je obuhvaćeno jednom jedinom večnošću: vreme oponaša večnost, kruži oko duha, vazda se odvajajući od prošlosti, vazda žudeći za budućnošću.
Insistiranje na pluralizmu navedenih mišljenja može nas navesti da počinimo jednu grešku. Idealni svemir koji opisuje Plotin više se bavi punoćom bića nego njegovom raznovrsnošću; taj svemir ne trpi ni pleonazam ni ponavljanje. To je nepokretni i strašni muzej platonskih arhetipova. Ne znam da li su ga ikada videle oči smrtnika (osim možda u intuiciji vizije ili košmara), ni da li je drevni Grk koji ga je opisao imao prilike da ga osmotri, ali u svemu tome ima nečeg muzejskog: nepokretnog, čudovišnog, izveštačenog…. Govorim o ličnoj viziji koju čitalac može zanemariti; ali ono što valja da ima u vidu jeste opšta predstava o platonskim arhetipovima, prvobitnim oblicima ili idejama koje nastanjuju i čine večnost.
Nemoguće je ovde razmatrati pojedinosti platonističkog sistema, ali možemo izneti nekoliko uvodnih zapažanja. Mi smatramo da čvrstu i konačnu stvarnost čini materija – elektroni koji kruže i prelaze zvezdana rastojanja u samoći atoma; za one koji su u stanju da vide stvari iz platonističke perspektive, stvarnost je oblik, vrsta. U trećoj knjizi Eneada čitamo da je materija nestvarna: ona nije samo praznina koja pasivno odražava univerzalne oblike poput ogledala; oblici je pokreću i nastanjuju, ne menjajući je. Njena punoća svojstvena je punoći ogledala, to je iluzija, praznina koja odaje utisak punoće; to je zapravo avet koja ne može čak ni da nestane jer ne poseduje ni moć samoukidanja. Bitni su oblici.
Ponavljajući Plotina, Pedro Malon de Čaide tvrdio je mnogo kasnije: Čini vam se kao da je božanskom voljom nastao osmostrani zlatni pečat, na kojem je na jednoj strani urezan lav, na drugoj konj, na trećoj orao i tako po jedan lik na svakoj strani; dakle, u vosku će ostati utisnut lik životinje koja je predstavljena na zlatnom pečatu, i samo oni likovi urezani na pečatu mogu ostaviti otisak u vosku. Ali razlika između pečata i otiska je golema: vosak ostaje bezvredni vosak, dok zlato ostaje skupoceno zlato. Bića mogu da dostignu savršenstvo niske vrednosti, svojstveno vosku, a božansko savršenstvo je zlato koje je Bog. Korak dalje i stižemo do zaključka daje materija ništavna. (…)
Izvor: Borhes Horhe Luis: Istorija večnosti (prevela Krinka Vidaković Petrov)
Dunjalučar 