Jorge Luis Borges: Historija vječnosti


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Jorge Luis Borges: Historija vječnosti

Po našemu, ovo merilo je loše i nerazumljivo, ali ga ipak stalno primenjujemo. Jedno poglavlje Sopenhauerove knjige ne može se poistovetiti ni s papirom koji je ležao u kancelarijama Lajpciga, ni sa štampanim tabakom, ni sa tananim potezima gotskog pisma, ni sa nizom tonova, ni sa načinom na koji o tom poglavlju razmišljamo; Mirijam Hopkins je Mirijam Hopkins, a ne zbir nitrogenskih ili mineralnih sastojaka, ugljenih hidrata, neutralnih alkaloida ili masti što čine prolaznu supstancu te lepe srebrne sene ili intelektualne suštine Holivuda.

Ove su ilustracije dobronamerni sofizmi koji podupiru trpeljivost prema platonističkoj tezi. Ona se može iskazati ovako: ljudi i stvari postoje utoliko što učestvuju u obliku koji ih obuhvata i koji čini njihovu stalnu stvarnost.

Tražim najpogodniji primer: ptica. Ona se vezuje za letenje u jatu, malom veličinom, istovetnim svojstvima, drevnom vezom s polutamom praskozorja i smiraja dana, jačim zvučnim nego vizuelnim utiscima – sve to nas navodi da priznamo značaj vrste i gotovo potpunu ništavnost pojedinačnog. Kits ne greši kada dolazi na ideju daje slavuj koji gaje očarao onaj isti što ga je na žitnim poljima judejskog Vitlejema slušala Ruta; Stivenson ukazuje na jednu jedinu pticu koja guta vekove: to je slavuj koji proždire vreme. Sopenhauer, strastveni i lucidni Sopenhauer, dodaje ovo obrazloženje: čisti telesni trenutak u kojem žive životinje, koje nemaju svest ni o smrti ni o plodovima pamćenja. A onda, s osmehom, dodaje: Kad bi me neko čuo kako tvrdim da je siva mačka koja se sad igra u dvorištu ona ista koja je skakala i trčala pre pet stotina godina, verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u suštini druga mačka, još je veća ludost. Zatim piše: Suština lava kao bića okrenuta je sudbini i životu tih zveri. U vremenskoj perspektivi, ona se može zamisliti kao jedan besmrtni lav koji traje u beskonačnoj smeni pojedinačnih lavova; njihovo rađanje i umiranje su samo otkucaji ove neuništive figure. Pre toga je napisao: Beskrajno trajanje prethodilo je mom rođenju. Šta sam ja bio tada? Možda bih sam sebi ponudio ovaj filozofski odgovor: “Ja sam uvek bio ja; drugim recima, ko god je rekao ja tokom tog vremena, zaista je bio ja, a ne neko drugi.”


Pretpostavljam da čitalac može prihvatiti večnu suštinu lava i da će osetiti ogromno olakšanje pred tim jedinstvenim Lavom umnoženim ogledalima vremena. Ali ne bih očekivao istu reakciju kad je reč o pojmu večne čovečnosti: znam da ga naše ja odbija i da mu više prija da se ono prenese na ja drugih. To nije dobar znak; Platon nam predlaže znatno strastvenije univerzalne oblike. Na primer, suštinu Stola, apstraktni sto na nebu: četvoronožni arhetip za kojim žude svi stolari sveta, koji ga mogu sanjati, ali čiji se san nikad neće ispuniti. Nisam u stanju da potpuno poreknem ovaj pojam: bez idealnog stola ne bi bilo ni konretnih stolova.) Drugi primer je suština Trougla: eminentni trostrani poligon koji se ne nalazi u prostoru i koji odbija da se spusti na nivo ravnokrakog, raznostranog ili ravnostranog trougla. (Ne poričem ni ovo; to su osnovne geometrijske definicije.) Dalji primeri: suština Nužnosti, Razuma, Zanemarivanja, Odnosa, Razmatranja, Veličine, Poretka, Sporosti, Položaja, Iskaza, Nereda. Stvarno ne znam šta da mislim o ovim misaonim pojmovima koji se uzdižu na nivo oblika; smatram da ih nijedan čovek ne bi mogao zamisliti a da mu ne priteknu u pomoć smrt, groznica ili bezumnost. Zaboravio sam jedan arhetip koji obuhvata i prevazilazi sve ostale: to je večnost, čija je rasparčana kopija vreme.

Ne znam da li su čitaocu neophodni argumenti da bi posumnjao u platonističko učenje. Mogu mu ponuditi nekoliko: najpre nespojivo nizanje generičkih i apstraktnih pojmova koji postoje jedan pored drugog sans gene u repertoaru sveta arhetipova; drugo, rezervisanost onog koji ih je zamislio prema načinu na koji razne stvari učestvuju u univerzalnim oblicima; treće, pretpostavka po kojoj aseptički arhetipovi odolevaju brkanju i promeni. Ovi argumenti nisu neoborivi: samo su nejasni u istoj meri u kojoj su nejasne vremenske tvorevine. Stvorene prema uzoru vremena, ove tvorevi ne prenose mane koje bi trebalo da uklone. Može li biti suštine Lava bez suštine Veličanstva, Crvenog, Grive i Kandže? Na to pitanje nema odgovora niti ga može biti: ne očekujmo da lavovstvo sadrži više vrlina od onih koje krase reč lav bez nastavka.

Vraćam se sada Plotinovoj večnosti. Peta knjiga Eneada sadrži veoma opširan spisak činilaca večnosti. Tu su Pravda, zatim Brojevi (do kojeg broja?), Vrline, Postupci, Kretanje, ali nema grešaka i nepravdi, nema bolesti materije kojom se možda zarazio neki Oblik. Muzika je zastupljena, ali ne kao melodija, nego kao Sklad i Ritam. Arhetipovi medicine i poljoprivrede se ne navode. Takođe nedostaju finansije, strategija, retorika i umetnost ponašanja – mada u vremenu ovi ipak preuzimaju nešto od Lepote i Brojeva. Nema pojedinaca ni izvornog oblika Sokrata, nema ni onog izvornog oblika koji bi bio uzor Uzvišenog čoveka ili Cara; spominje se samo čovek i to na vrlo uopšten način. Međutim, sve geometrijske figure su zastupljene. Od boja su navedene samo one osnovne: Pepeljaste, Purpurne i Zelene nema u toj večnosti. Ako sledimo poredak od nižeg ka višem, najstariji arhetipovi su ovi: Razlika, Jednakost, Kretanje, Mir i Biće.

Razmotrili smo jednu večnost koja je siromašnija od sveta. Ostaje da vidimo kako ju je preuzela crkva da bi joj pripisala obilje koje prevazilazi ono što su godine u stanju da prenesu.


Izvor: Borhes Horhe Luis: Istorija večnosti (Krinka Vidaković Petrov)
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤