Književni put Heinricha Heinea

Heinrich Heine (1797. – 1856.)

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Književni put Heinricha Heinea

Otkako je počeo da piše, Hajne je bio savremen, a takav je u izvesnom smislu, ostao i danas: njegovi problemi nisu zastareli, on nije prestao da uznemirava čitaoca, njegovo čarobno i sumnjivo delo, privlači i sada kao što je privlačilo nekada. Aktuelan je i danas naročito Hajne prozni pisac, jer je Hajne liričar mnogo više vezan za svoje doba: pa ipak, on je pored Getea svakako najpoznatiji nemački pesnik izvan Nemačke. O godini svoga rođenja Hajne je davao protivrečne podatke: Glavno je da sam rođen, kaže. A rođen je u Diseldorfu na Rajni (1797), u gradu koji su posle bitke kod Jene, dakle, u Hajneovom detinstvu, Francuzi okupirali i držali do Napoleonovog sloma. Još kao dečkić Hajne je video Napoleona, koji je Jevrejima Rajnske oblasti doneo oslobođenje od geta u kome su dotle živeli kao građani drugog reda.

Iako otad ravnopravan, Hajne će svoje poreklo osećati kao smetnju u životu. Ali oduševljenje za sina velike revolucije ispunjavaće mladog pesnika, a zahvalnost prema Napoleonu neće prestati ni onda kad počne kiritčki gledati na njegovu pojavu. Jedna od prvih pesama, remek balada o Grenadirima izraz je tog oduševljenja, a Knjiga Legran nije samo satira na Nemce, već isto toliko glorifikacija Napoleona, dobovanje u čast francuskog cara.

Kao student u Bonu i Getingenu već je poznat književnim krugovima. On studira pravo, a sluša predavanja iz literature, prezire bruševe i filistre i peva u duhu romantičarske i narodne lirike. Već u prvim pokušajima, u ciklusu Lirski intermeco, ugledajući se na narodu lirsku pesmu, Hajne je naša svoj oblik kratke lirske pesme, koja u milozvučnom ritmu izražava pesnikovo neposredno osećanje, njegov duševni štimung. Tema pesama je u suštini jednolična: srećna ili nesrećna mladička ljubav.


Pojava Knjige pesama, u koj je, pored novih stihova Hajne sakupio sve dotadašnje svoje zbirke, predstavlja datum u nemačkoj književnosti i u svetskoj lirici uopšte. Veliki pesnik ljubavne lirike, on se u ciklusu Severno more pokazuje kao inaugurator nove pesničke teme. Umesto lirsko – maliciozne pesmice od dve – tri strofe, on sad u slobodnom ritmu opeva poeziju mora, leptu i surovost njegovu.

Sa prvom knjigom slika s puta, Putemo po Harcu, Hajne je odmah stekao ogromnu popularnost, postai upravo slavan. To je ustvari, negov prvi veliki uspeh, jer je Knjiga pesama tek u drugom izdanju postala ono što je ostala kroz decenije: najčitanija zbirka pesama u Nemačkoj. Ideje, Knjiga Legran, objavljene su kao jedan deo slika s puta. Posvećene su Evelini, tj. Hajneovoj rođaci Terezi, u koju je pesnik bio nesrećno zaljubljen i kojoj je ispevao mnoge pesme. Kao u putopisima uopšte, Hajne i ovde na njemu svojstven, uvek duhovit način, govori o svemu i svačemu. Često se ciničnom duhovitošću podsmeva Nemcima i njihovom filistarskom mentalitetu.

Po zavšenim studijama, doktor prava Hajne prešao je u hrišćansku veru, ne iz nekog uverenja, već u nadi da će od toga ima koristi, da će mu krštenica poslužiti kao ulaznica u nemačko društvo. Ali taj korak je bio potpuno izlišan. Doduše, on tada nije mogao da zna da ga njegov život neće učiniti zavisnim od položaja koji je hrišćansko društvo moglo da mu da (Markuze).

Hajne je u mladosti mnogo putovao. Nedaće i nade senzibilnog pesnika ne daju mu da se dugo zadrži na istom mestu. Putuje u Englesku, ali ga hladni i praktični Englezi odbijaju. Obožavalac Napoleona, on o Englezima uvek govori sa neskrivenom apatijom. Putuje u Italiju, koja od Getea privlači nemačke pesnike, i sa tog puta donosi tri putopisa, u kojima ostaje originalan i duhovit pisac, kome je više stalo do zbivanja u društvu nego do lepote pejzaža, koji čine fine istorijske kontemplacije, ali ume da bude brutalno bezobziran kao polemičar. Na vest o julskoj revoluciji 1830. godine, oduševljeno je pohitao u Pariz, u dragovoljno izgnanstvo, i tamo ostao do kraja života. U tom gradu je i sahranjen.

U Parizu, pesnik postaje kritičar, publicist. Hajne se odmah pridružuje onima koji su se borili za slobodu, jer u Francuskoj onoga vremean on vidi predvodnika slobodoljubivih zemalja. Svojim izvanrednim stilom i sposobnošću da duhovito formuliše, Hajne postaje jedan od tvoraca modernog evropskog feljtona. Za nepune dve decenije pariskog života, napisao je mnogo kritičkih i publicističkih spisa – poneki su, kao Prilog istoriji religije i filozofije u Nemačkoj ili Romantična škola, prave rasprave . u kojima je Francuzima tumačio nemački mentalitet, njihovu literaturu i filozofiju, a Nemcima želeo da približi francusku civilizaciju, njihovu umetnost života.

U pariskom periodu evoluirao je i Hajneov poetski izraz. On samo jednim delom nastavlja čistu liriku Lirskog intermeca, a pod utjecajem vrenja u evropskom društvu i borbe u kojoj se nalazio, prelazi na političko – društvenu pesmu. Obraćajući se pesniku aristokrati, Hajne kaže: Zašto opevaš samo aristokratsku ružu, zašto ne opevaš i demokratski krompir kojim se narod hrani? Kao što se borio svojom prozom, tako mu i pesma postaje oružje. Iako sa romantičnim gestom ponekad, on u ovim pesmama brani čoveka i ljudsko dostojanstvo, napadajući ugnjetavanje i tiraniju, ali i diletanizam u poeziji i politici. Emotivna poema Šleski tkači, revolucionarna tužbalica o bedi radnika mučenika, ostala je jedan od vrhova poezije ovog roda. Originalan i u borbenim pesmama, Hajne je, kao i u političkoj prozi, prorok velike socijalne revolucije.

Hajne je sam sebe prognao u pariz, ali ga čežnja za zavičajem nije napuštala. Nostalgija ga je odvela u Nemačku. Međutim, rezultat tog kratkotrajnog putovanja je sasvim hajneovski: satirični spev Nemačka, Zimska bajka. Svakako nije slučajno što je ova jetka politička satira nastala baš u vreme kad se slavni pesnik sreo sa mladim Marksom u čijim je publikacijama u Parizu i sarađivao. Marks je i kasnije pokazivao ne samo interesovanje za Hajneovu poeziju već i slabost prema ozloglašenom pesniku. Hajneova oštra satira na političke prilike u Nemačkoj kao da je bila više izraz mržnje nego ljubavi: to su istine, samo kazane grubo i žučno. Ali ma kako jetko i cinično bila ispevana, od Zimske bajke je Hajneov talent načinio političku satiru velikog stila.

Ubrzo posle februarske revolucije 1848. Hajne je, paralisan, pao u postelju iz koje se više nije digao. Lagao je umirao, ali ga humor nije napuštao. Dok su ga pred nekim gostom iz Nemačke premeštali u postelju, rekao je: Vidite kako me ovde u Francuskoj nose na rukama. I u postelji grobnici ostao je liričar. Njegovi tadašnji stihovi, izraz duboke rezignacije, pružaju sliku čudne renesanse pesnikova sjaja. Ali uprkos bolu i bliskoj smrti, i iz ovih psama izbija isto tako Hajneov ironični duh, doh onog Hajne koji je na život i smrt gledao kao na grandioznu lakrdiju.


Izvor: H. Hajne, Florentinske noći, pogovor Miloš Đorđević
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤