John Stuart Mill: O slobodi mišljenja i govora
Po svoj prilici prošlo je vreme, gde bi još trebalo braniti slobodu štampe, kao jedno od odbrana protiv pokvarene i nasilničke vlade. Mi smemo uzeti, da je svako opovrgavanje ovoga, danas sasvim izlišno, jer ljude već nije nužno terati da se odupru svakom zakonodavstvu ili upravi, koja se ne slaže sa korišću naroda, i koja bi išla na to, da propisuje narodu kog mnjenja da se drži, koje nauke i razloge da sluša. S tim u vezi je ovo pitanje od ranijih pisaca tako temeljno i slavno ravetljeno da nije nužda ovde upuštati se u to. Mada su engleski zakoni o štampi još i sada tako ponizni kao u vreme Tudora, i pak nije se bojati da bi se neko mogao na njih osloniti, kad bi hteo da guši slobodu političkog govora, izuzimajući vreme slepog straha, kad i ministri i sudije bojeći se pobune, ne znaju gde im je pamet, ali i to je samo prelazno.
Uopšte ne treba se bojati u ustavnim zemljama, gde je vlada manje više narodu potpuno odgovorna, da će vlada često pokušavati da ograniči slobodno izjavljivanje mnjenja, već ako to bude činila, kao oruđe opšte netrpeljivosti svetine. Ali uzmimo samo slučaj, da se vlada sasvim sporazumeva s narodom i da ne misli da goni nigde, do u sporazumu sa glasom naroda; to ja odričem narodu pravo da vrši svoju silu, bilo samostalno, bilo preko svoje vlade. Sila po sebi prisvojena je. Najbolja vlada nema na nju nikakva prava, kao i najgora vlada. Sila toliko isto škodi i još više škodi kada se vrši sporazumno sa javnim mnjenjem nego protiv njega. Kad bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protivnog mnjenja to celo čovečanstvo ne bi imalo više pravo, da tom jednom čoveku usta zapuši, nego što bi taj jedan imao prava, samo kad bi mogao, da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.
Kad jedno mnjenje osim onoga čije je ne bi drugima ništa vredelo, i kad bi se, osporilo pravo na to mnjenje štetilo samo jednog čoveka, to bi onda bilo svakako neka razlika u tome kad se štete samo neki i kad se štete mnogi. Ali prava šteta što postaje iz gušenja jednog mnjenja, jeste u tome, da se time, potkrada ceo ljudski rod; i potomstvo i savremenici, još više oni, koji to mnjenje ne dele, nego oni što ga dele. Ako je mnjenje dobro, ono se time otima mogućnosti da zablude zamene istinu; je li mnjenje pogrešno, gubi se velika korist koju imamo što istinu suočivši je sa zabludom jasnije upoznamo i življe osetimo.
Mi nikada ne možemo izvesni, da je ono mnjenje, koje pokušavamo da ugušimo, zaista pogrešno, i baš kad bi to sigurno znali, ipak bi to gušenje bilo to zlo. Svako od ovih mogućnosti treba zasebno posmatrati, kako kojoj naročiti dokaz odgovara. Prvo, mnjenje koje hoće silom da se uguši može biti istinito. Oni koji žele da ga uguše kažu da nije istinito; ali nisu ni oni nepogrešivi. Oni nisu opunomoćeni da reše tu stvar, u ime celog čovečanstva, i da svakom drugom uzmu priliku da sam sebi sudi o tome. Ko neće jedno mnjenje da čuje zato što je izvestan da je ono pogrešno, taj bi time rekao, da je on bezuslovno izvestan. Gušiti slobodnu izjavu misli, zove se zalagati se za nepogrešivost: i sa ovim običnim ali ipak dobrim dokazom, dokazano je, da valja odbaciti to gušenje.
Zdravo suđenje ljudi nije tako sretno, da ova pogrešivost isto toliko važi u životu koliko važi u teoriji. Mada svako zna da može pogrešiti, ipak malo ih ima, koji nalaze za nužno da se čuvaju ove svoje pogrešivosti; ili oni koji dopuštaju da baš mnjenje koje oni drže da je dobro, može biti jedna od onih grešaka, koje oni sami priznaju. Samovlasni vladaoci, ili inače svi oni koji su navikli da iščekuju slepu poslušnost, uzdaju se obično sasvim tvrdo, u svoja mnjenja u svim stvarima. Ko na doborom položaju kad kad čuje mnjenje koje je njegovom sasvim protivno, i koje u neku ruku navikao, da svoja rđava mnjenja menja boljim; veruje ipak neograničeno u ona svoja mnjenja, koja deli njegova cela okolina ili onaj krug u kome on živi. Kada čovek srazmerno ne veruje toliko svom sudu, on se onda bezuslovno oslanja na ono, što veli drugi svet u opšte.
Za svet drži svaki onaj deo, s kim dolazi u dodir, a to je svoju stranku, svoju sektu, svoju crkvu, svoj stalež, svoje društvo. Onog čoveka, koji bi taj svoj svet protegao na zemlju u kojoj i stoleće u kome živi, nazvali bi da je slobodouman i velika srca. Uzdanje u ovu ukupnu izreku ni najmanje ne obara to, što su druga vremena, narodi, sekte, crkve, staleži i partije sasvim protivno tome mislili i što još i danas protivno misle. Svako baca odgovornost pa svoj svet, ako mu se njegovi nazori ne podudaraju, sa protivnim nazorima svetova drugih ljudi, i ne tiče ga se, što je samo slučaj učinio kom svetu da veruje i da bi isti uzroci, koji su učinili da je on u Londonu hrišćanin, načinili u Kini od njega pristalicu budizma i konfučija. – Ipak se daje po sebi uvideti, bez da se dokazuje, da i vekovi mogu grešiti kao i pojedini ljudi. (…)
Izvor: Mill John Stuart: O slobodi.
Dunjalučar 