Rođenje Salvadora Dalíja

Salvador Dali (1904. . 1989.)

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Rođenje Salvadora Dalíja

Neka zvone sva zvona! Neka seljak, zgrbljen nad svojim poljem, ispravi svoja pleća povijena kao maslina koju lomi severac i neka nasloni obraz na svoju žuljevitu ruku u plemenitom stavu razmišljanja…

Gledajte! Rodio se Salvador Dali. Vetar više ne duva i nebo je čisto. Sredozemno more je mirno i na njegovim glatkim ribljim leđima blistaju kao krljušti sedam sunčevih odblesaka. Oni su tačno prebrojani, i utoliko bolje, jer Salvadoru Daliju više i neće biti potrebno!

Sličnog jednog jutra Grci i Feničani iskrcali su se u zalivu Rozas i Ampurijas, da bi tamo pripremili ležaj civilizacije i čiste, teatralne prostirke mog rođenja, i nastanili su se u središtu ove Ampurdanske doline koja je najkonkretniji i najobjektivniji pejzaž na svetu.

Kupovinom u Krin antique shopu pomažete razvoj Magazina Dunjalučar

U gradu Figueras, jedanaestog sata trinaestog dana meseca maja 1904. godine, pred gospodinom Miguelom Komasom Kvintanom, opštinskim sudijom, i njegovim sekretarom Franciskom Sala i Sabrijom, pojavio se don Salvador Dali i Kuzi, rođen u Kadakesu, provincija Gerona, oženjen, četrdeset i jednu godinu star, beležnik iz iste varoši, nastanjen u ulici Monturiol 20, i tražio da se u knjigu rođenih upiše rođenje jednog deteta. On je tada izjavio:

Dete o kome je reč, rođeno je u ulici Monturiol 20, u osam časova i četrdeset pet minuta, jedanaestog dana meseca maja tekuće godine. Biće kršteno imenima Salvador, Felipe i Jasinto. On je zakoniti sin potpisnika i njegove žene done Felipe Dome Domeneč, stare trideset godina, iz Barselone, takođe sa stanom u ulici Monturiol 20.

Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam, Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine. Sve mi je bilo dozvoljeno. Mokrio sam u krevet do svoje osme godine, iz čistog zadovoljstva. Bio sam gospodar u kući. Za mene ništa nije bilo dovoljno dobro. Otac i majka su me obožavali. Moj brat je umro u sedmoj godini od zapaljenja mozga, tri godine pre moga rođenja. Očajni, moj otac i majka našli su utehu tek kada sam se ja rodio. Ličio sam na brata kao što jedna kap vode liči na drugu: iste genijalne crte (od 1929. godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja je iz dana u dan bivala sve jača, nije nikada u meni rodila osećanja koja se obično nazivaju uzvišenima. Ipak moram priznati da svest o tome i danas izaziva u meni osećanje čija mi je postojanost izvanredno prijatna); isti izraz prerane inteligencije koja zabrinjava. Ipak razlikovali smo se po izvesnim psihološkim crtama. On je, recimo, imao pogled prevučen melanholijom, svojstven visokim inteligencijama. Ja sam, međutim, bio mnogo manje inteligentan, ali sam, za razliku, reagovao na sve. Kasnije sam se pretvorio u savršeni prototip polimorfnog pervertiranog bića, fenomenalno zaostalog, koje je u sebi sačuvalo sva osećanja na erotogeni raj novorodenčeta. Voleo sam zadovoljstva sebično i bezgranično, i čim bi mi se neko i najmanje suprotstavio, postajao sam opasan. Jedne večeri, divljački sam čiodom ogrebao obraz svoje dadilje, koju sam inače obožavao, samo zbog toga što je radnja u kojoj mi je obično kupovala šećerleme bila zatvorena.

Roditelji su me krstili Salvador, kao što se zvao i moj brat. Kako samo ime kaže, bilo mi je dodeljeno, ništa manje, da spasem Slikarstvo iz ništavila moderne umetnosti, i to u jednoj katastrofalnoj eposi, u ovom mehaničkom i osrednjem svetu u kome imamo čast i nesreću da živimo. Ako se okrenem prema Prošlosti, ljudi kao što je bio Rafael izgledaju mi kao pravi bogovi. Ja sam, verovatno, jedini koji shvatam zašto se danas ne možemo, čak ni izdaleka, približiti savršenstvu rafaelovskih oblika. Moje sopstveno delo mi izgleda kao velika nesreća. Toliko sam želeo da živim u jednom vremenu u kome ne bih imao šta da spasavam! Ali, ako se okrenem prema Sadašnjici, i pored toga što ne potcenjujem specijalizovane inteligencije koje su daleko iznad moje, ipak ne bih želeo nizašta na svetu da svoju ličnost zamenim sa ličnošću nekog od mojih savremenika.

Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreću da izaberem.


Izvor: Salvador Dali, Ja sam genije.
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤