Memoari jedne gejše


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Memoari jedne gejše: uvodna napomena

Jedne večeri u proleće 1936, kada mi je bilo četrnaest godina, otac me je odveo u Kjoto na baletsku predstavu. U vezi s tim, sećam se samo dve stvari. Prva je da smo on i ja bili jedini zapadnjaci u publici; napustili smo naš dom u Holandiji samo nekoliko nedelja ranije, a ja se još nisam navikao na našu kulturološku samoću i bio sam je i te kako svestan.

 Druga je osećanje zadovoljstva zbog otkrića da sam, posle više meseci intenzivnog učenja japanskog jezika, sada mogao da shvatim delove razgovora koje sam slušao. Što se tiče mladih Japanki koje su preda mnom igrale na sceni, u mom sećanju je živ samo magloviti utisak koji su na mene ostavili jarko obojeni kimoni.

A u tom času ponajmanje sam mogao da znam da će, od tada pa za gotovo pedeset godina vremenske udaljenosti i još u Njujorku, jedna od njih postati moja dobra prijateljica i da će baš meni diktirati svoje izvanredne memoare. Kao istoričar, memoare sam uvek smatrao izvornim materijalom. Životopis ne pruža toliko podataka o memoaristi koliko o njegovom svetu. On se od biografi je mora razlikovati u tome što memoarista nikada ne može da dosegne perspektivu koju biograf poseduje kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Autobiografi ja, ukoliko tako nešto uistinu postoji, nalik je tome da od zeca tražimo da nam opiše kako izgleda dok skakuće kroz travu u polju.


 Kako bi on to mogao da zna? Ako pak želimo da čujemo priču o polju, niko to od njega ne ume bolje da nam ispriča – dokle god imamo na umu da smo uskraćeni za sve one stvari koje zec nije u stanju da opazi. Ovo govorim sa sigurnošću naučnika koji je svoju karijeru zasnovao na takvim distinkcijama. Ipak, moram priznati da su me memoari moje drage prijateljice Nite Sajuri naterali da ponovo razmislim o svojim pogledima. Jeste, Nita nam upravo osvetljava vrlo tajanstven svet u kojem je živela – što je, ako hoćete, ono kako zec vidi polje. Možda i ne može biti boljeg svedočenja o neobičnom životu gejše od ovog koji pruža Sajuri. Ali ona istovremeno ostavlja i svedočanstvo o sebi koje je daleko potpunije, tačnije i čarobnije od dosadnog poglavlja u knjizi Sjajni dragulji Japana u kojem se razmatra njen život, ili od različitih tekstova o njoj koji su godinama objavljivani u časopisima. Čini se da, barem u slučaju ove neuobičajene teme, niko memoaristkinju nije tako dobro poznavao kao ona samu sebe. To što je Sajuri postala važna ličnost bila je čista slučajnost. I druge žene vodile su sličan život. Slavna Kato Juki – gejša koja je zarobila srce Džordža Morgana, nećaka Ž. Pjerpona, i postala tokom prve decenije ovog veka njegova nevesta u egzilu – možda je živela i neobičniji život od onoga koji je živela Sajuri. Ali, jedino je Sajuri svoju sagu dokumentovala tako potpuno.

Dugo sam verovao da je njena odluka da tako učini bila čist slučaj. Da je ostala u Japanu, njen život bi bio isuviše ispunjen da bi mogla i pomišljati na pisanje memoara. Međutim, godine 1956. sticaj životnih okolnosti doveo je Sajuri dotle da emigrira u Sjedinjene Države. Četrdeset narednih godina je stanovala u Voldorf tauersu u Njujorku, gde je, na trideset drugom spratu, osmislila, za svoju dušu, stan u elegantnom japanskom stilu.

 Pa i tada, njen život je nastavio svojim mahnitim korakom. Kroz Sajurin je stan, više nego ikada, prolazilo japanskih umetnika, intelektualaca, značajnih poslovnih ljudi – čak i ministara, pa i jedan do dvojice gangstera. Nisam je poznavao sve dok nas 1985. jedan poznanik nije upoznao. Kao neko ko je proučavao Japan, nailazio sam na Sajurino ime, iako o njoj gotovo ništa nisam znao. Naše je prijateljstvo postajalo sve jače, i ona mi se sve više i više poveravala. Jednog dana sam je zapitao da li bi, uopšte, dozvolila da njena priča bude objavljena. – Pa, Džejkob-sane, možda i bih, ako bi je ti zapisivao – rekla mi je. I tako smo počeli naš posao. Sajuri je bila izričita u tome da želi da diktira svoje memoare a ne da ih piše sama, jer, kako je objasnila, toliko je bila navikla da razgovara „licem u lice“ da bi jedva umela da bilo šta preduzme a da u sobi nema nekog ko bi je slušao. Pristao sam, i rukopis mi je diktirala osamnaest meseci. Sajurinog kjotovskog dijalekta – na kojem se gejše zovu geiko, a za kimono se nekada kaže i obebe – postao sam svestan tek kada sam se zapitao kako ću njegove nijanse uspeti da prenesem u prevod.

Ali, od samog početka osećao sam da se gubim u njenom svetu. Uglavnom smo se nalazili uveče; dugogodišnja navika je učinila da je baš u to vreme Sajurin um najživlje radio. Obično je više volela da budemo u njenom stanu u Voldorf tauersu, ali smo se, s vremena na vreme, sretali u privatnoj prostoriji japanskog restorana na Park aveniji, gde su je dobro znali. Naše su sesije najčešće trajale dva do tri sata. Iako smo svaku snimali na traci, njena sekretarica bila je tu da bi prepisala njen diktat, i to je činila vrlo verno. Ali Sajuri nikada nije govorila u kasetofon ili sekretarici; uvek se obraćala meni. Ako se i kolebala, na nekim mestima, da li da nastavi, ja sam je podsticao. Sebe sam smatrao osnovom na kojoj se zasniva poduhvat, i osećao sam da Sajurina priča nikada ne bi bila ispričana da nije imala poverenja u mene.

A sada sam postao svestan da je istina možda obrnuta. Sajuri je, da bi bila sigurna, izabrala mene kao svog pisara, ali je možda sve vreme čekala da se pojavi pravi kandidat. Ovo nas dovodi do glavnog pitanja: zbog čega je Sajuri želela da ispriča svoju priču? Gejše možda ne polažu nikakav zvanični zavet na ćutanje, ali njegovo postojanje potvrđuje jedinstveno japansko uverenje da ono što se dešava tokom jutra u kancelariji i ono što se dešava uveče iza zatvorenih vrata nema veze jedno sa drugim, i mora uvek ostati razdvojeno. Gejše jednostavno ne svedoče o svojim iskustvima. Poput prostitutki, svojih nižerazrednih kopija, gejše često imaju neuobičajenu privilegiju da znaju da li ova ili ona javna ličnost svoj donji veš zaista oblači prvo navlačeći jednu pa onda drugu nogavicu, kao i svi drugi. Možda su, zahvaljujući tom kreditu, te noćne leptirice svoju ulogu smatrale vrstom javnog poverenja, no, u svakom slučaju, gejša koja bi prekršila to poverenje dovela bi sebe u neodrživ položaj. Prilike u kojima je Sajuri ispričala svoju priču bile su neuobičajene po tome što niko u Japanu nije više imao moć nad njom. Njene veze sa domovinom već su pukle. To nam, bar jednim delom, objašnjava zbog čega se Sajuri nije više osećala obaveznom na ćutanje, ali ne i zašto je odlučila da govori. A to pitanje sam se plašio da joj postavim; šta ako se, razmišljajući o sopstvenim dvoumljenjima, predomisli?

Čak i kada je rukopis bio gotov, nisam poželeo da je to zapitam. Tek kada je od izdavača primila svoj predujam, osetio sam se sigurnim da je upitam zbog čega je želela da svedoči o svome životu? Artur Golden 8 – A kako bih drugačije ispunila vreme ovih dana? – odgovorila je. Čitaocu ostavljam da prosudi da li su njeni razlozi uistinu bili tako jednostavni. Iako je bila raspoložena da se njena biografija zabeleži, Sajuri je ipak insistirala na izvesnim uslovima. Želela je da rukopis bude objavljen tek posle njene smrti i posle smrti nekoliko muškaraca koji su bili vrlo značajni u njenom životu. Kao što će se videti, ona ih je nadživela. Sajuri je mučila briga da, zbog onog što otkriva, nekome ne bude neugodno. Imena sam ostavio neizmenjena gde je god bilo moguće, iako je Sajuri, tokom sastanaka, prikrivala identitete određenih muškaraca tako što je, kako je već uobičajeno kod gejši, mušterije označavala epitetima.

Čitalac može pogrešno razumeti njenu pravu nameru ako, kada naiđe na likove kao što je g. Sneško – kome se nadimak sam nametnuo zbog njegove peruti – poveruje da Sajuri to čini iz zabave. Kada sam od Sajuri zatražio dopuštenje da koristim kasetofon, želeo sam jedino da se osiguram od mogućih grešaka koje je, prilikom transkripcije, možda napravila njena sekretarica. Posle Sajurine smrti, prošle godine, međutim, zapitao sam se nisam li imao na umu i drugi razlog – da sačuvam njen glas koji je posedovao onu izražajnost na kakvu sam retko nailazio. Obično je govorila meko, onako kako se i može očekivati od žene čiji je posao bio zabavljanje muškaraca. Ali, kada bi poželela da preda mnom oživi neku scenu, njen glas je bio u stanju da me natera da pomislim kako se u sobi nalazi bar šestoro ili osmoro ljudi. I sada, pokatkad uveče, u svojoj radnoj sobi, puštam te njene trake i shvatam da mi je teško da poverujem da više nije među živima.


Izvor: Džejkob Harhojs Arnold Rusof, profesor istorije Japana: Artur Golden, Memoari jedne gejše.
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤