Michelangelo: Genije visoke renesanse

Michelangelo Buonarroti (1475. – 1564.)

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Michelangelo: Genije visoke renesanse

Pojam genija kao božanskog nadahnuća i natčovečanske moći koja je podarena malom broju retkih pojedinaca i koja dejstvuje preko njihove ličnosti nigde nije potpunije potvrđen nego u životu i radu Michelangela (1475-1564). Nisu ga samo njegovi obožavaoci videli u toj svetlosti; i on sam, duboko zadojen tradicijom neoplatonizma, prihvatio je ideju o svom geniju kao živu stvarnost, mada je to za njega ponekad bilo više prok letstvo nego blagoslov. Element koji daje poveza nost njegovoj dugoj i burnoj karijeri jeste suverena snaga njegove ličnosti, njegova vera subjektivnu ispravnost svega što je stvorio. Neka se konvencija, uzora i tradicija pridržavaju manji duhovi; on nije mogao da prizna nijedan autoritet viši od diktata svoga genija.

Za razliku od Leonarda, za koga je slikarstvo bilo najplemenitija od svih umetnosti, jer je obuhvatala sve vidljive aspekte sveta, Michelangelo je bio vajar ili tačnije klesar mermernih statua do srži svog bića. Umetnost za njega nije bila nauka već pravljenje čoveka, slično (mada ne savršeno) božanskom stvaranju; otuda su ograni čenja vajarstva koja je Leonardo glasno kudio bila bitne vrline u Michelangelovim očima. Jedino je oslobođenje stvarnih, trodimenzionalnih tela iz nepokorne materije moglo zadovoljiti nagon koji je postojao u njemu (za objašnjenje tog po stupka. Slikarstvo, smatrao je on, treba da podražava zaokrugljenost vajanih oblika, a i arhitektura mora da se služi organskim sklo pom ljudske figure. Vera u lik čoveka kao vrhov nog nosioca izraza ulila je Michelangelu osećanje da je bliži klasičnom vajarstvu nego ijednom umetniku renesanse.


Među novijim majstorima on se divio Giottu, Masacciu, Donatellu i Jacopu della Quercii više nego ljudima koje je kao mladić poznavao u Firenci. Ali njegov duh je presud o formirala kulturna klima Firence osamdesetih i devedesetih godina XV veka. I neoplatonizam Marsilija Ficina i religiozne reforme Savonarole duboko su uticale na njega. Ti protivrečni uticaji pojačali su napetosti u Michelangelovoj ličnosti, njegove nagle promene raspoloženja, njegovo osećanje da je u sukobu sa sobom i sa svetom. Kao što je zamišljao da su njegove statue tela oslobo ena iz mermernih tamnica, tako je telo bilo zemaljska tamnica duše plemenita, svakako, ali ipak tamnica. To dvojstvo između tela i duše daje njegovim likovima njihov izvanredni patos; pri vidno spokojni, oni izgledaju kao da ih raspinje neka ogromna psihička energija koja nema oduške u fizičkoj radnji.

Jedinstvena svojstva Michelangelove umetnosti u potpunosti su oličena u Davidu, najranijoj monumentalnoj statui visoke renesanse. David je bio naručen umetniku 1501. godine, kada mu je bilo dvadeset i šest godina. Ogromna figura tre balo je da bude smeštena visoko iznad tla, na jed nom od potpornih stubova katedrale. Gradski oci su umesto toga odlučili da je postave ispred Pa lazzo Vecchio kao građansko-patriotski simbol Firentinske Republike; kasnije je zamenjena jednom modernom kopijom). Njihova odluka sasvim nam je razumljiva. Pošto je Golijatova glava izostavljena, Michelangelov David izgleda kao izazivač – ne kao heroj pobednik, već kao borac za pravednu stvar. Sav ustreptao od sabijene energije, on prkosi svetu kao Donatellov Sv. Đorđe, mada ga nagota isto tako vezuje za bronzanog Davida ovog starijeg majstora.

Međutim, stil ove figure objavljuje jedan ideal lepote veoma različit od žilavosti i vitkosti Donatellovih mladića. Michelangelo je upravo bio proveo nekoliko godina u Rimu, gde su na njega ostavila snažan utisak osećanjima nabijena mišićava tela helenističkog vajarstva. Mada Laokon, koji je imao ubrzo da postane najčuvenije delo u tom stilu, tada još nije bio otkriven, Michelangelo je mogao videti druge helenističke statue. Njihove herojske razmere, njihova natčovečanska lepota i snaga i nabreknuta zapremina njihovih oblika postali su deo Michelangelovog stila, a preko njega i renesansne umetnosti uopšte. Pa ipak se David nikako ne bi mogao smatrati antičkom statuom. Kod Laokona i sličnih dela telo se akcijom oslobađa duševnih patnji dok David, smiren i napregnut istovremeno, prikazuje »radnju u mirovanju«, tako karakterističnu za Michelangela.

Ta crta se zapaža i na Mojsiju i Dva roba, izvajanim oko deset godina kasnije. Oni su bili deo velikog vajanog programa za grobnicu Julija II, koja bi bila Michelangelo vo najveće dostignuće da je bila završena onako kako ju je on prvobitno projektovao. Veličanstve ni Mojsije, koji je bio zamišljen da se gleda odoz do, odlikovao se strahovitom snagom, koju su umetnikovi savremenici nazivali terribilità – je pojam srodan pojmu uzvišenosti. Njegov stav a to koji izražava i budnost i meditaciju, odaje čoveka sposobnog za mudro vođstvo baš kao i za strahoviti gnev. »Robove« je mnogo teže protumačiti: reklo bi se da su oni isprva pripadali nizovima sta tua koje predstavljaju umetnosti obhrvane smrću njihovog najvećeg pokrovitelja. Kasnije, kako iz gleda, označavale su teritorije koje je Julije II osvojio. Bilo kako mu drago, Michelangelo je zamislio ta dva lika kao par suprotnosti, kao takozvanog Roba na umoru koji se prepušta okovima, i Pobunjenog roba koji se bori da se oslobodi. Možda je njemu manje bilo stalo do njihovog alegoričnog značenja, a više do nji hovog izraza, koji toliko podseća na neoplatoni stičku sliku tela kao zemaliske tamnice duše.


Izvor: H. W. Janson, Istorija umetnosti.
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤