Nasiha Kapidžić Hadžić: Priče za malu djecu, Pearl Buck
Kažu da Cigani, kad u neko vruće leto, pojedu slatku, crvenu lubenicu, hladnu od potoka, skupljaju njene crnpuraste semenke i čvrsto se zaklinju da će ih, kad dođe tome ore, posejati negde ne bi li se opet dokopali istih onakvih lubenice. Međutim, pošto su Cigani lutalice semenke im se pogube po putevima, a zakletva padne u vodu. Ali, nađu se i takvi ljudi, koji zaista učine to da od jedne pojedene lubenice idućeg leta nikne stotinu. I biva da nove lubenice sliče onoj jednoj jedinoj, staroj kao jaje jajetu.
Možemo da krenemo i dalje kada se radi o sličnostima i nalikovanju.
Poznato je da dete liči na oca ili majku. Manje je poznato, ali priča se da ima i takvih slučajeva da i taj otac i ta majka počinju posle dugog zajedničkog života da sliče jedno drugome. I tako, dogodi vam se da u nekom parku, na nekoj klupi vidite nekog dedu i neku babu kako sede jedno pored drugog i sliče kao jaje jajetu ili lubenica lubenici.
Ja ovoga puta krećem još dalje.
Poznavao sam jednog usamljenog alasa koji je živeo u nekoj kolibi na obali Dunava. Zvao se Faldin, ali je u alaskom svetu bio poznatiji pod ime- nom Kralj kečiga. Više od pola veka Faldin je lovio ribu. I to naročito teško ulovljivu, skupocenu kečigu, koju je hvatao bolje od svih alasa koji s se za tih pet decenija okušavali u ovom ulovu na celom toku dunavske vode. Bio je to dugačak mrtav starac. Hranio se celog života jedino ribom, koja ne goji, a daje snagu. I- što je ovoga puta za nas najvažnije Faldin je svojom šiljatom, trouglastom glavom u kojoj su svetlucala dva sitna, vodnjikava oka, potpuno naličio istoj onoj ribi koju je i najbolje lovio – kečigi! Od dugih, uzajamnih veza između Kralja kečiga i njegovih vodenih podanika, nastao je onaj spoj, za koji smo i maločas turdili da je kao — jaje jajetu.
Eto, tako mi se ovaj stari alas za sva vremena urezao u glavu, kao kruna mojih razmišljanja: o sličnostima koje postoje u ovom našem svetu, za koji mnogi namrgođeno misle da je samo pun razlika.
Elem, kad već neko liči na ribu, to je, mora se priznati – za priču. Ali, da moja priča ne bi ličil kao jaje jajetu nekoj drugoj priči o nekom drugom ribaru, ja sam alasu Faldinu, zvanom Kralj kečiga, napisao pesmu. Da se dugački starac ne bi naljutio na mene zbog svega onoga što sam (kao i svi oni koji pišu) ponešto dodao njegovoj ličnosti i izmislio u njegovom životu, ja sam, još pre pisanja pesme, rešio da mu promenim ime.
Kakvo li bi to ime moglo da odgovara junaku?
Dugo sam o tome lupao glavu.
Ljudi su bili isti. Međutim, veoma često je potrebno da se ljudi slože, da isto misle, da zajedno rade, jer ako bi svako vukao na svoju stranu, ništa se ne bi postiglo. Bez sloge i razumijevanja među ljudima život bi bio nemoguć. To su uvidjeli i mali junaci ovih priča. Shvatili su da se ni na za jednički izlet ne može otići sve dotle dok se ne slože kuda da krenu, jer jedni vole šumu, a drugi jezero. Naravno, da bi ovo shvatili, bilo im je potrebno malo vremena i nečija pomoć.
A ko je taj koji prvi objašnjava djeci ono što ne razumiju? Svakako, to su roditelji. Otac i majka. Perl Bak ih je opisivala misleći na svoje roditelje, a naročito na majku, koja je bila njen prvi pravi i dobri učitelj i vodič u svemu. Stoga ona u svojim pričama ne opisuje samo Petra, Mihajla, Davida i njihove sestre. Ona nam slika i njihove dobre roditelje koji im, blago i polagano, ali sigurno, pomažu da shvate svijet oko sebe, koji ih prate u njihovim igrama, na šetnjama, u radu. Dok se djeca prepiru na koju stranu jezera da krenu, dotle otac okreće čamac na istom mjestu u jednom krugu. Djeca brzo shvataju zašto on to čini.
Izvor: Perl Bak: Priče za malu djecu (predgovor napisala Nasiha Kapidžić – Hadžić)
Dunjalučar 