Danilo Kiš: Književni put Paula Verlainea

Paul Verlaine (1844. – 1896.)

Danilo Kiš: Književni put Paula Verlainea

Verlen je ostao, bar na izgled, izvan pesničkih tokova i škola svog vremana. On nije parnasovac, mada poput njih obrađuje likovne teme i najveći deo Otmenih svečanosti nastao je pod uticajem Vatoovih slika): isto tako, nije ni simbolista, mada je bio blizak pesnicima tog pravca (Pesnička umetnost propoveda izvesne principe simbolizma). Medutim, pogrešno bi bilo ipak zaključiti da je Verlen ostan van aktuelnih tokova i pravaca savremene umetnosti. Jer on je kao Sezan u slikarstvu, Roden u skulpturi, Debisi u muzici najeminentnili pesnik impresionizma. Izvesne pesme iz Belgijskih pejzaža kaže A. Adam stvaraju poeziju izrazitog impresionizma, u onom smislu koji će ta reč imati petnaest godina kasnije u slikarstvu. (U ovoj zbirci pesma: Šarlroa.) Veze između impresionističkog slikarstva i Verlenove poezije mogu se lako pratiti.

Godine 1870. Mone i Pisaro prave prve pokušaje te vrste; stupaju na scenu Sezan i drugi: 1874, kada se pojavljuje najimpresionističkija Verlenova zbirka – Romanse bez reči – Mone izlaže svoje čuveno platno Impresija, po kojoj ce cela škola dobiti svoje ime. Ubuduće, kaže O. Nadal strukturu neće više sačinjavati crtež i perspektiva, nego tretman boje bez kontura. Slikarstvo nastoji da se oslobodi svih stranih primesa, intelektualnih i osećajnih i ostajući sasvim u svome domenu, ono se svodi na jednu jedinu stvar: na obojenu mrlju. Nikad oko nije slavilo blistavije slavlje. Ovakvo slikarstvo, koje nije priznavalo pojamno i intelektualno, izazivalo je mnoge otpore. Verlen je na isti način tretirao pesničku materiju, odnoseći se impresionistički nehajno prema pojamnom, preosetljiv na boje i tonove, na muzičku strukturu reči i pesme, oduševljen svetkovinom čula. Kao i impresionisti, Verlen slika svetlim bojama, sav zaokupljen time da prati vibraciju svetlosti i njenu čudesnu igru. Stoga Verlenova poezija, baš kao impresionističko slikarstvo ili muzika, začuđuje u prvom redu odsustvom anegdotičnosti. Izvesne pesme zbunjuju osobenošću senzacija, delikatnim rasporedom boja, dijapazonom klavijature i čistom zvučnošću. Traženje pesničkog jezika bez reči, brodolom smisla reči na moćnim tokovima muzike i slika, svedoče o tome da je Verlen bio odlučno skrenuo ka umetnosti čiju je osnovu trebalo da sačinjava senzacija kaže O. Nadal. Zaista, septembra 1872. Verlen piše iz Londona o jednoj svojoj novoj poetici, sasvim modernističkoj. To se odnosilo na Romanse bez reči. U tom pismu on govori da se nosi mišlju da iz svoje nove zbirke sasvim odstrani čoveka, na račun stvari i pejzaža: To će biti veoma muzikalno, no bez infantilnosti à la Po… i živopisno u najvećoj mogućnoj meri. Ali već od proleća 1873. Verlen počinje da se udaljava od impresionizma, tako da Romanse bez reči nisu sasvim dosledno impresionističkim zahtevima.

Posjetite naš Antique shop ❤

Godine 1881. izlazi Verlenova nova zbirka, Mudrost. Autor ove zbirke – kaže se u predgovoru – nije uvek mislio kao što misli danas. On je dugo lutao u svetu savremene korupcije, imajući i sam udela u greškama i neznanju. Posle je bio opomenut nekim sasvim zasluženim mukama i bog mu je učinio milost da shvati upozorenje. On se tada bacio na kolena pred dugo nepriznavani oltar. Verlen doživljava u zatvoru (gde je dospeo zbog toga što je ispalio meta u Remboa) duboku duhovnu krizu. U ovoj zbirci artizam je sveden na najmanju mogućnu meru. To nije više ni impresionizam, pa čak ni mistički simbolizam, ni muziciranje, to je čista spiritualnost izražena sredstvima jedne stroge umetnosti; to je samo nadahnuta molitva vernika koji je uz to i pesnik. Pesma O moj Bože, tvoja me ljubav rani svojim patosom, predstavlja tragično uzvišenu svakidašnju jadikovku, grčevit pokušaj grešnika i pesnika da se domogne spokoja, da se oslobodi teškog krsta putene ljubavi.

Verlen je čitavog života nosio u sebi tu svoju dvojnost, lebdeći jednako između mistične hrišćanske mudrosti i blaženstva, i bohemske raskalašne putenosti u podzemlju Pariza, gde se družio sa prostitutkama, deleći s njima ne samo postelju već i svoj mukom stečeni hleb. Sa poslednjim akordom angelusa koji bi zamro u njegovom sluhu i duhu, on bi odjednom, porušivši sve iluzije o ortodoksnom i metafizičkom hrišćanskom raju, padao u deveti krug najortodoksnijeg inferna putene ljubavi i bluda. Stoga mnoge njegove pesme, naročito iz poslednjeg razdoblja njegova života (u ovoj zbirci, na primer, pesma Gospođici), kada se bio sasvim odrekao traženja boga, graniče se sa pornografijom. Rišar čak tvrdi da se Verlenov misticizam ni na trenutak ne ud ljava od libida, i tu je, bez sumnje, u pravu, i da izvesne njegovo pesme samo dokazuju postojanost seksualnog razvrata. Stoga bi, produžuje Rišar, jedna čisto frojdovska analiza mogla najbolje objasniti Verlenovo vraćanje veri, jer ono je zapravo samo složeni, no u biti jasno određeni put libidinoznog košmara.

Posle zbirke Mudrost, kojom je postigao slavu i koja ga je učinila princom pesnika (1893), Verlen počinje otvoreno da se zauzima za školu dekadanse, koja mu je bliska, jer želi, nasuprot malarmeovskom intelektuninom simbolizmu, poeziju iskrene neposrednosti. Međutim, kao i uvek, Verlen ni sada ne pripada suštinski nijednom pokretu. U njemu se već bilo oformilo ubeđenje da pesnik nema drugu ulogu osim da peva, kako zna i ume, jer umetnost, kako je on sam definiše (1890), to znači biti potpuno svoj, što kod njega treba da znači: muzikalan. No mora se priznati da je u njegovim poslednjim zbirkama, lišenim svesno dublje misaone strukture, i sama melodija svedena na jeftine kafanske šansone.

Iako je, kao što rekosmo, pred kraj života postao cenjen, najviše zbog muzikalnosti svojih stihova, Verlenov uticaj na razvoj francuske poezije nije bio znatan. Dok je Rembo (i sam Bodlerov učenik, jedan od najboljih) svojom poezijom otvorio put mnogim modernim pesnicima i školama, sve do nadrealizma, dotle je Verlen ostao sam, po strani. U suštini, on ostaje pesnik impresionizma, a njegova sudbina vezana za sudbinu škole. No ipak će njegova religiozna poezija imati izvesnog uticaja na francuske spiritualne lirike, na Pegija, Zama i Klodela.

Verlen je bio naslednik romantičarske ideje da je poezija samo vibracija duše koja je usađena u čoveka dublje nego intelekt, jer je izvornija, nepatvorenija; a moderna se poezija okrenula tako reći u direktno suprotnom pravcu, ka intelektu, ka svesti i podsvesti čak. Zbog toga su ga nadrealisti odbacivali i prezrivo ga preporučivali provincijskim profesorima i šiparicama za spomenar sa sparušenim cvećem. (Njegovi meki i muzikalni stihovi učinili su ga omiljenim kako kod profesora književnosti tako kod mladih devojaka. – Indeks časopisa Danas, sastavili M. Ristić i M. Bogdanović.) Šarl Moras mu, pak, prebacuje da je uništio stil i jezik i da je misao sveo na nulu, no priznaje muzičku vrednost izvesnih njegovih pesama.

Verlen je hteo da nastavi bodlerovsku tradiciju mističnog ozarenja i putenosti, i on je jasno i nedvosmisleno varirao te teme, katkad pod najdirektnijim Bodlerovim uticajem. Ali njegov talenat nije imao demonsku snagu pesnika Cveća zla, njegov glas nije skoro nikad dosegao turoban i svečan ton bodlerovskog beznađa. Za razliku od Bodlera, koji beše nespretan versifikator, mučenik forme (stoga mu je glas zvučao katkad kao graktanje gavrana), Verlen bejaše primitivan pesnik, što će reći, pesnik s dušom deteta, spretan i odan igri, vešt stihotvorac koji je znao da registruje svojim muzikalnim uhom i sluhom najtananije tretpnje duše, da naslika sutonske i jesenje pejzaže, da uhvati treperenje lišća i mesečinu, tanane prelive svile i kadife. Nedostajaše mu dubine, ali je u zamenu za nju imao spretnost žonglera, bogomdanu muzikalnost uličnih svirača i improvizatora po vašarima; nije dospeo do velikih pesničkih uzleta, ali je znao da tanana uzbuđenja čula i tela pretvori u stih, lako i spretno. U poslednjem razdoblju svog stvaralaštva, posle poznanstva sa Remboom, počeo je, izgleda, da oseća ili bar da sluti svu slabost svoje pesničko umetnosti. On se tada obračunao sa jednom od svojih najlepših i najkarakterističnijih zbirki, sa Otmenim svečanostima, zahtevajući iz sveg glasa ukrcavanje za Sodomu i Gomoru. Ta pesma svedoči samo o tome da Verlen nikad nije uspeo da se sasvim otrgne od Bodlerova uticaja i da nije uspeo da iziđe iz začaranog kruga u koji ga beše na početku njegovog pesničkog puta uveo Bodlerov genij. Ponovo, i pred kraj života, on je osećao da lađa poezije plovi u tom pravcu, ka Sodomi i Gomori, kamo je beše Bodler upravio. (Sada je na krmi bio verni naslednik, mladi Rembo.) Verlenova se, pak, lađa beše uputila k drugom nebu, drugim ljubavima.


Izvor: Pol Verlen, Pesme, pogovor Danila Kiša.
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤