Proza: Radmila Vojinović


Snijeg na Jahorini


Februar 2018

Sivi pramenovi   jutra su se okačili na prozor. U sobi je još bio mrak. Nalećem na kamion mog unuka. Gušim krik. Nazirem palac koji se rascvetava kao karanfil. Stavljam džezvu. Palim Skype.

Danas pijem kafu sa mojom Almom. Ona je u Kanadi.

Smeje se sa druge strane  planete. Smeju joj se oči i cela čupava glava. Kao onda kad smo se srele na razmeni studenata nekada pre …davno. Nežnost me obuzima kad nas se setim u tom prapočetku.

-Ovde je napadalo! –  kaže. Jedva sam vrata otvorila. Sećaš li se –pita- onog snega na Jahorini?

-Sećam li se? …

Februar 1984

 Vazduh proziran, štipa za obraze . Ni daška vetra. Jastrebovi krstare prostranstvom neba. Njihovo kliktanje odjekuje kao primalni krik, kao da se život rađa.U jednom dugom trenutku sve je stalo Ako postoji savršena lepota, onda je to ovaj zamrznuti trenutak.  Kao  božićna čestitka u vintaž ramu.

Ukrstile smo skije i legle. Sunčevi zraci grejali su nam lica. Pružile smo ruke u nebo.  Sarajevo je nestalo u iskričavoj magli .

Prva se sjurila Alma. Ja sam oklevala sve dok se njen crveni , skijaški kombinezon nije pretvorio u tačku.

Mešavina adrenalina, uzbuđenja i straha poterala  me je nizbrdo, uz vrisak. Sneg se stresao sa grana.

Sutra počinje Zimska Olimpijada. Sarajevo će  sutra biti centar sveta.

To jutro , još je mrak bio u sobi, Alma nas je bola po jorganu.

 – Ustajte ,boni, dok nam deca ne pokvare ćeif.

 Ja sam se pokrila po glavi, moj  čovek je ličio na probuđenog mesečara.  Veljo,  Almin muž je sipao kafu u fildžane. Sedeli smo na sećiji.  Pritvorila sam oči i kroz prorez posmatrala mog čoveka .  On nije voleo da ustaje rano, nije pio kafu, on nije znao  kako se to ćeifi , ali sad je srkutao sa takvim ushićenjem . Umakao je kocku šećera u kafu  i otkrivao nove  ukuse.  Nikad nije bio u Bosni, bila je to ljubav na prvi pogled. Veljo je glumac i vodio ga  na  razna mesta. Pozorišnim  bifeom je strujala neka zarazna energija, jedinstven humor, očaravajući šarm i raskošna lepota sarajevskih glumica. Miljacka je tekla zelenomodra. Vrhovi brda okolo su bili pokriveni snegom kao sladoledom. Kad je hodža zapevao sa vrha minareta, moj  čovek je  odleteo  na prozor. Prizor je za njega bio nepoznat i delovao mu je egzotično.

-Mani me egzotike –kaže Veljo. Znaš ono , kad jedva uspavaš decu i na prstima gasiš svetlo , a on se odozgo  javi.  

 Taman da se nasmejemo, u kuhinju su uletela četiri mala dečaka. Dva naša, dva njihova. Ćeifenje se završilo.

 Avion  je pravio zaokret. Kroz oblake smo nazirali gradsku vijećnicu, visoke minarete, zvonik katedrale i kupolu pravoslavne crkve. Svetlost je bila puna nekog čudnog, skrivenog smisla,  izgledalo je kao vizija. Ponovo smo uleteli  u oblake. Pilot je podigao visinu, prestrojio se da uhvati koridor prema Valjevu.

Posjetite naš Antique shop ❤

Februar 2018

Alma je ustala da dospe kafu. Pokazuje mi bokal. Nikako da se naviknem na ovu, nji,ovu- kaže.

 Nikad te nisam pitala. Otkud ti , na kraju, u Kanadi?

 Zatvorila je oči.

-Ovako… Kao da sam sanjala. Ponekad su najlepše i najstrašnije uspomene u istim slikama.

Februar 1993

Sedeli smo u kuhinji. Sve četvoro smo se nagurali na sećiju. Nije bilo struje. Na  frižideru je stajala lampa na gas. Igrali smo pantomime. Senke na zidu bile su treperave i izdužene. Smejali smo se prigušeno , jer smo stalno osluškivali zvuke spolja. Kuhinja je okrenuta u dvorište,  sigurna, pa ipak  svaki tresak je pratio zveket staklarije . Nešto je blesnulo i obojilo prozor srebrom. A onda lepljiva tišina.

Udar nas je zbacio na pod. Mrak je je bio gust . Usta su bila puna  peska.

-Alma! Čujem Velju kako me doziva. Pružam ruke u  prazno i pipam nečiju ruku.

-Igore? Ja sam Vanja-reče i  steže mi prste. 

Sve će biti dobro, sve, ne bojte se!- šapućem  dok udaram u neke cigle . Velja je napipao bateriju. Slab zračak podelio je mrak na pola. Ceo zid je uleteo u kuhinju. Na mestu prozora zjapila je rupa . Otresali smo malter i prašinu.

-Sve će biti dobro! Govorila sam , a ni sama nisam u to verovala. Zagrlila sam ih jako.

Nemoj , mama boli me-!- jeknuo je Igor. Dugačka , ravna razderotina na njegovoj butini videla se kroz trenerku . Utrnule su mi ruke od straha. Ja sam izabrala specijalizaciju u kojoj nema krvi. Stajala sam paralisana.

-Ne boli me,  ne boli!- ljubio me moj sin. Preda mnom nije stajao uplašeni mali dečak. Stajao je hrabri čovek koji je imao jedanaest godina. Ničeg me više nije bilo strah.

 -Mislim da je sad vreme -kazao mi je Majkl, Amerikanac iz Teksasa. Upoznala sam ga kad je  doneo medicinski materijal u našu bolnicu. Radio je u Lekarima  bez granica.

-Moraš  Alma  da izvučeš decu . Ja ću se snaći.-rekao mi je  Veljo.

 Samo nekoliko  kilometara  do kampa. Do normalnog života. Tri kilometra. Pet. Osam.  Beli džip sa naslikanim crvenim znakom poskakivao je po makadamu. Momci su sedeli na zadnjem sedištu bez reči. Majkl je vrteo volan.

Isprečila se rampa. Majkl je ostavio upaljen motor. Dvojica su provirila unutra.

Vera? Pitao me je vojnik.

-Muslimanska-rekoh.

-Ti mali .  kako se zoveš’ Hajde da vidim kako se krstiš. Vojnik je zakoračio u džip.  

  Amerikanac je dao gas. Stisla  sam zube  da nikakav zvuk ne bi mogao proći.

Put se odmotavao pred nama. Deset  kilometara, dvanaes, petnaest  kilometara . Ponirali smo po izlokanom šumskom putu kojim su nekad kamioni vozili balvane. Drveće je bilo visoko i gusto i u vrhu su se krošnje spajale. Tanka linija neba samo se nazirala kao neka modra reka.

Majkl je iz pretinca izvadio čokoladice i prebacio ih preko ramena.

-Može malo muzike ? -pitao ih je na engleskom .  Yeeees-kazali su uglas.

Bila je to neka country muzika. Majkl je pevao i udarao takt po volanu i u retrovizoru se smešio mojim momcima . Oni su sedeli ozbiljni i mirni.

-Još malo ! Manje od deset km. reče Majkl i tog trenutka prednji točkovi upadoše u dubok jarak sa vodom.  Ispred su stajali naslagani balvani. Natrag se nije moglo.

Majkl je tiho opsovao i izišao napolje. Mi smo ćutali. Otvorila sam prozor. Vazduh je mirisao na mokru  koru od drveta. Uskoro će pasti noć.

-Ostanite u kolima ! Neću daleko.

Ipak , činilo mi se da ga dugo nema.  Svetlo baterijske lampe treperilo je u daljini .  Majkl je kucnuo  na prozor.  Iza njega se pojaviše nekakvi vojnici.

.Alma- reče mi Amerikanac. Na zvuk mog imena  mladići se ukopaše. Svetlost upaljača. Čulo se krckanje grančica pod čizmama.  Nisam im videla  obeležja na uniformi. Srce mi je zamrlo.

-Hajde, gospođo- reče mi jedan. Gotovo dečak.- Imamo ovde bačiju. Tu je moja baba.

Na stolu se pušila šerpa vrućeg mleka . Mirisala je bukovina u šporetu. Moji momci su drobili hleb u lončiće. 

Sedeli smo na tronošcima ispred šporeta. Majkl je ubacio drvo. Bilo je u tom pokretu neke neobične čari, neke dobrote i odgovornosti što je stvaralo ogromnu privlačnost.  Pogledala sam njegove ruke, Jake, lepe muške šake. Držao je mašice prirodno i lako dok je razgrtao žar. Kao da je pripadao tom mestu,  brvnari u divljem bosanskom bespuću, neke razvaljene, nepostojeće zemlje i ovoj bešumnoj,  tamnoj noći koja nas je prekrila kao ćebe.

-Nedostaje li ti tvoj kaubojski šešir? upitah.

-Nikad mi   ne bi nedostajao  ovako, da nisam video Bosnu. Razrovanu, mračnu. Prekrasnu.

  Sakrila sam oči u šiške . Zaštićena kosom kao zaklonom slobodno sam prelazila preko njegovog profila. Muževan, pravilan. Jaka vilica, kao isklesana. Ličio je na rimske imperatore sa novčića .

Pošao je rukom kao da će me pomilovati. Samo mi je sklonio šiške sa očiju. Iz rukava njegovog džempera izronio je miris na engleski sapun. Skrenula sam pogled. Plašila sam se da bi mogao sve pročitati. Postoje li još muškarci koji mirišu? Pričali smo o muzici,  pesmama, o  paradajzu u njegovoj bašti. 

-Kaži mi, Majkl -rekla sam kasnije, kad su moji momci zažarenih obraza podelili slamaricu sa babom, a mi nameštali klupice da se odmorimo pored šporeta. Šta je tebe povuklo  da  ostaviš svoj Teksas  i  igranke u kantri-klubu?

-Voleo bih da  te zadivim  , i da ti kažem- humanost i ljubav prema čoveku- nasmejao se tiho.

 -I mir u svetu.-zakikotala sam se kao Miss. 

 Baba je zahrkala u snu. Smejali smo se kao ludi.  Nismo mogli da se zaustavimo.

-Ne mogu da podnesem bol u dečijem oku  – rekao je na kraju.

Posjetite naš Antique shop ❤

Mesec je izašao. Sjajan i veliki. Okupao je oblake.   Bilo je nečeg  čudnog u toj treperavoj noći, nečeg  u meni.  I ja, u jednom kratkotrajnom, suludom  trenutku osetih sreću.

  Na istoku se zabelelo.

Baba je zorom razvila pitu.  Prvi sunčev zrak se probio kroz prozorčić brvnare. Ikona na zidu gorela je zlatnom svetlošću. 

-Nek vas čuva  Sveta Petka-rekla je baba dok mi je davala kolut pite zamotan u lanenu krpu.

Brdski konjić je posrtao dok je povlačio džip u rikverc. Kad sam već pomislila da ćemo zauvek ostati zarobljeni u ovoj pukotini vremena,  točkovi su naišli na kamen.

Majkl je izvadio novčanik. Dečak je odmahnuo rukom. Majkl je skinuo ručni sat.  

Kamp se pojavio kao fatamorgana.

 Visoki jarbol uronio je u nebo Na njemu se viorila zastava sa znakom Crvenog krsta. Jedan helikopter upravo je sletao.  Na krovu belog šatora bilo je utisnuto veliko slovo H,  ljudi su izlazili i ulazili.

Majkl je odveo decu u  kantinu.

Hodali smo polako.  Reči su visile  u vazduhu. Tanki končić koji ih je držao mogao je da pukne svaki čas i da se reči rasprše .Vrh čizme mi je zapeo za korenje. Poletela sam  pravo u Majklove ruke. Tela su nam se sudarila.  Trajalo je samo tren.   Osetila  sam njegov miris. Na narandžu i duvan za lulu . Pod mojim dlanom  pulsiralo je njegovo mahnito srce.

-Doktore, zvao ga je  neko. -Gospođa može da krene.

 Vetar koji su stvarale elise helikoptera  povijao je grane drveća.

-Alma. Dovešću ti muža. Obećavam! Nadlanicom je dodirnuo moj obraz.

Zagrlili smo se. Zažmurila sam da ovaj trenutak upakujem zauvek u sećanje. Znali smo da se nikad više nećemo videti. Helikopter je poleteo visoko. Mogla sam videti samo jarbol i zastavu koja se vijorila na vetru.

Dočekala nas je Italija, kao velika čizma  iz koje su se kotrljale narandže. Bila je berba.  Kroz otvorene prozore čula se muzika, nebo je gorelo od vatrometa , čuli smo smeh i pesmu. Mi smo  sedeli na  gvozdenom krevetu u sobi prihvatnog centra.  Stisli  bismo se jedno uz drugo svaki put kad bi raketa zašištala , kad bi  puklo i kad bi se  hiljade malih, treperavih zvezda rasulo   po nebu.  Mi više nismo znali da se radujemo . Ostali smo tako stisnuti do zore.

-Mama-rekao je Igor jednog dana.- Na oglasnoj tabli piše da možemo da se prijavimo za berbu .

Utovarili su nas u  kamione bez cirade. Vazduh je bio ispunjen slatkio-oporim  mirisom tek oljuštene  narandže .  Gledala sam ih kako nose gajbu između sebe. Njihove dugačke, tanke noge, u šorcevima sa znakom crvenog krsta prelepljenog preko američke zastave  krivudale su pod teretom. Odjednom su mi  porasli.

Igor je kupio fotoaparat, Vanja se častio sladoledom. Četiri kugle, samo vanilija. Miris vanilije vraća me u spokoj detinjstva i poslastičarne u Vase Miskina.

 A ja sam  izabrala karmin. Probudila se želja da opet  budem lepa . Stavila sam ga odmah ogledajući se na izlogu. Nije mi se dopala žena čiji sam odraz videla. Lice bez sjaja.  Otrla sam karmin rukom. Razlio se po  obrazu kao da je neko zgazio  trulu višnju.

Nikad nisam sanjala velike svetove i daleke gradove . Ako već ne mogu piti kafu na sećiji u mojoj maloj kuhinji, onda mi je svejedno gde ću . Oni su rešili da će to biti Kanada.

Velju smo dočekali vrelog junskog dana na aerodromu u Torontu.  Tri meseca i osam dana posle nas. Izašao je u kariranoj košulji koju sam mu kupila za četrdeseti rođendan.   Sad je izgledala  dva broja veća,  glava mu je upala u kragnu kao u oklop . Srce mi je stalo. Kosa mu je bila potpuno bela.

Momci su odmah zavoleli  novu školu. A mi smo morali nešto da radimo, dok učimo jezik.  Prijavila sam se da spremam stanove. Mlada Kanađanka  je držala  gajtan od usisivača. Gledala me ravno u oči.   Hm- mahala je gajtanom i pokazivala da treba  da ga uključim u struju.(O , pretty woman, sigurno misliš da sam iz kamenog doba !-)  For your boys! -rekla je na rastanku gurajući mi veliku vreću u ruke. Lice joj blista od blagosti, kao svetica milosti puna.  Srce mi se greje dobrotom. Vukla sam tešku kesu tražeći ulaz u Subway. I pade mi na pamet. Ovako smo moje  drugarice i ja ispraćale Hajru-ciganku koja nam je pomagala da spremimo kuće. Uvek smo joj punili ceger sa okraćalom odećom naše dece.  Hajra je imala decu u svim veličinama. Sela sam  da se malo odmorim. Virnula sam u kesu. Bila je puna gaća bez lastiša i rasparenih muških čarapa. U sredini se uglavila  flaša soka i dva parčeta  apple pie. Sedela sam na klupi.  Senke drveća bile su kao izrezane od kolačarskog papira. 

    Juli 1995

 Ali Kanada je zemlja mogućnosi i svetle budućnosti, Velja i ja smo uskoro imali novi    business. Lepili smo tapete. Trom , julski dan lenjo se  vukao , dok  smo izvlačili lajsne oko prozora . kad Velja odjednom reče.

Hej , pa danas počinju Dubrovačke letnje igre.

On je svake godine igrao u Dundo Maroju  Popela sam se na merdevine kao na skaline , u haljini od TorontoNewsa  i kao ustreptala Petrunjela čekala svog dragog. Soba se otvorila kao školjka.  Cvetovi na tapetama u Aveniji brestova br. 2160  se razmiču i more se presipa , penje se preko skalina, pravo u moju dušu. Vrhovi jedrilica bodu plavo mediteransko nebo.  Sa zrelih smokava se cedi gusti miris. Čovek moj, vitez i trubadur, Pomet sa portvišem se kliza po uglačanim kamenim pločama Straduna. Vetar nosi moj glas preko maslinjaka, šume oleandera, vrhova borova.

                                           Mili moj, dalek stoj

Uleteo je manager. Samo  se kažiprstom lupao po čelu i skinuo  nam trećinu dnevnice. Zalupio je vrata . Onda Velja počinje da se smeje. Ja zabacujem glavu i hvatam zalet. Iz očiju nam frcaju iskre olakšanja , sreće i  neizmerne tuge. Pružam ruke i grlim ga jako , jako. Toliko sam ga volela.

-Halo, čuješ li me- vikala je Alma. – Juče bi mu bio rođendam. Upalila sam sveću u rumunskoj crkvi .

-Kako ćeš dalje?- pitam -Imaš li nameru da dođeš bliže?

-Ili dalje! Bliže čemu? Ovde su mi deca blizu, dve hiljade km . Ja sam otišla u svet , ali iz Sarajeva nisam otišla.

-A šta ti radiš-pita. Javlja li se onaj tvoj?

 -Zovne, ponekad. Pita treba li mi štogod.  Otiš,o  na službeni put  sa  sekretaricom.

-Onom što pući usne ?

-Ne, ovo je druga . Ova stavlja silikon u zadnjicu.

-Majko mila- smeje se Alma. I puče Skype.

Uveliko se razdanilo. Nebo  je postajalo plavo kao kad mastilo kane u vodu.

 Moju dušu je pritiskala neka tužna sreća sve dok ne osetih bepski miris mog unuka koji mi se uvlačio u krilo.


Bilješka o autorici:

Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala je četiri knjige Slatko od dunjaIspod dva nebaPriče od čudesnih reči, Kapija. Objavljuje priče u književnim časopisima (SavremenikASinfoZindailyKvaka. Itd). Živi u Beogradu.

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤