Kult ljubavi i ljepote


Kult ljubavi i ljepote
Humanizam i renesansa: izvorni tekstovi o kultu ljubavi i ljepote u periodu Humanizma i Renesanse

Marsilio Ficino, O ljubavi (1433-1499)

Lepota, jedna od afirmacija ondašnje životne sreće i predmet neizmernog divljenja čoveka ove epohe česta je tema filozofskih i poetskih razmišljanja. Pogledi na njenu bit nisu uniformni. Najčešće je, dakako, ona tretirana u skladu s idejama starog grčkog mislioca Platona. Tada je viđena samo u duši, ne u telu, i tada je samo shvatana kao otelotvorenje univerzalnog, ideje boga.

Priroda lepote ne može da bude telo. Jer ako bi bila telo, ne bi se slagala s vrlinama duha, koje su netelesne. I tako je daleko od to ga da bude telo, da ne samo ona (lepota) koja je u snazi duha, već i ona koja je u telima i u glasovima ne može da bude telesna. Otuda, iako izvesna tela zovemo lepim, ona ipak nisu lepa sa svoje materije. Jer je isto ljudsko telo danas lepo, a sutra, zbog nečega, ružno, kao da je jedno biće bilo telo, a drugo biće lepo… Ljubav se ne zasićuje nikakvim gledanjem ni dodirom tela. Dakle, ona ne traži ništa telesno, a traži ipak lepotu. Odatle se zaključuje da lepota ne može da bude telesna. Iz svega ovoga vidi se da zapaljeni od ljubavi, koji su žedni krasote, ako žele da pijući ovaj napitak ugase goruću žed, treba da traže preslatki sok lepote da bi utolili svoju strašnu žed, žed koja je u reci materije i u potocima količine… Zaključimo ukratko… da je lepota izvesna milost, živahna i duhovna. Ona se božanskim zrakom najpre uliva u anđele, zatim u ljudske duše, posle ovih u telesne oblike i glasove, i ova milost, uz po moć razuma, vida i sluha, pokreće i veseli naš duh; i u radosti ga zanosi, a u zanosu ga raspaljuje vatrenom ljubavi…

Posjetite naš Antique shop ❤

Leon Jevrejin – Jedudah Abarbanel, oko 1465 prije 1535. godine, Dijalozi o ljubavi (pisano prvih godina XVI ste., štampano 1535. godine)

Na isti ili vrlo sličan način mislio je o ljubavi i španski Jevrejin Leon, čije su napola platonističke, napola srednjevekovne ideje, izložene u jednom italijanski pisanom delu, brzo našle poštovalaca i sledbenika u čitavom zapadnoevropskom svetu XVI stoleća. … Svetina upotrebljava ovu reč lepo prema svome znanju o lepoti; a kako ona ne može da shvati drugu lepotu do onu koju shvataju telesne oči ili uši, veruje da izvan ove i ne postoji neka druga, a da nije izmišljotina, snivanje, privid. Ali oni u kojih su duhovne oči bistre, i koje vide mnogo dalje od telesnih očiju, poznaju mnogo više od netelesne lepote no što od telesne lepote poznaju oni koji gledaju telesnim očima. I oni znaju da je ova lepota koja se nalazi u telima niska, sitna i površinska u odnosu na onu koja se nahodi u netelesnom.

Štaviše saznaju da je telesna lepota sen i slika duhovne, i da je ovoj deo, i ništa drugo do odsjaj duhovnog u telesnom svetu. I opažaju da lepota tela ne proizlazi od njihove telesnosti ili materije, jer ako bi bilo tako, svako bi telo i svaka materija bila na isti način lepi, pošto su materija i telesnost jednaki u svim telima… nego da u tela dolazi učešćem nečeg višeg što je netelesno. I koliko im ovo učešće nedostaje, toliko su i ružna, tako da je ružnoća svojstvo tela, a lepota je privremeno u njemu i dolazi od duhovnog koja ga oplođuje.


Izvor: Humanizam i Renesansa, priredio Miroslav Pantić
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤