Nathaniel Hawthorne: Skerletno slovo
Nemoguće je zamisliti koliko je teško napisati romansu o zemlji u kojoj nema nikakvih seni, koja nema svoje drevne prošlosti, niti tajne, ni živopisnih ili mračnih zala ničega osim običnog blagostanja obasjanog svetlošću vedre svaki dašnjice, kao što je to, srećom, slučaj u mojoj dragoj domovini. Ovim rečima je Natanijel Hotorn (1804-1864) izneo problem američkog pisca u prvoj polovini prošloga stoleća i postavio pitanje: kako iz oskudnog materijala, iz tako reel prozirnog vazduha, bez samonikle književne tradicije, izatkati originalno i trajno umetničko delo. Trebalo je tu zemlju, te ljude, još neobuzdane i neugledne, tu neromantičnu svakidašnjicu, preobraziti u delo kojim bi se umetničko stremljenje dovelo u sklad sa američkom stvarnošću. A taj je problem rešilo nekoliko darovitih književnika (poglavito Vitman, Melvil i Tven), svaki na svoj način prema stepenu svog individualnog talenta, stvorivši tako u mladoj zemlji jednu novu literalnu tradiciju.
A Hotorn daje svoj ogroman doprinos tom novom toku misli i izraza u američkoj književnosti pomoću kojeg je mogao da ispituje oprečnosti u životu ljudi. Svojim smelim shvatanjima, pronicljivim duhom i isklesanim proznim stilom, stvorio je nešto novo u američkoj književnosti: njene najranije psihološke romane čija se popularnost još za Hotornovog života prostirala i na najudaljenije tačke evropskog kontinenta. (Zna se da je Dostojevski, kao veliki ispitivač ljudske savesti, stajao pod njegovim jakim uticajem.) Ti su se romani održali među klasicima svetske literature do današnjeg dana.
Hotornu, u stvari, nije bilo potrebno nikakvo drugo nadahnuće, impuls, od onoga kojeg mu je pružalo rodno tlo.
Onaj kutak Nove Engleske u državi Masačusets, sa Salemom, Hotornovim rodnim gradom, ispunjavao ga je posebnim osećanjem interesovanjem, koje je bilo, kako sam kaže, izraz dubokih, starih korena koje su Hotornovi preci pustill u to zemljište. Počev od pretka koji je 1610. godine došao u Novu Englesku među prvim kolonistima sa Biblijom i mačem u ruci, preko niza generacija, među kojima je bilo puritanskih poglavara i zakonodavaca, pa preko svoga pradede, sudije Hotorna, progonitelja veštica, sve do mladih naraštaja iste loze koji su plovili morem, uključujući Hotornovog oca, zapovednika broda, koji je umro od žute groznice na Dalekom istoku kada je Natanijelu bilo četiri godine, stvorila se neraskidiva srodnost pisca sa zavičajem. On ga nije napuštao osim jednom, i to skoro pred kraj života. Udubivši se, dakle, u ono što je najbolje poznavao i najprisnije osećao, Hotorn je iz tog ambijenta crpio građu za svoje stvaralaštvo, isto onako kako se u ovome veku Villjam Fokner zadahnjivao svojim rodnim krajem te je čitav istorijski razvoj američkog juga posmatrao iz perspektive jednog malog, zamišljenog okruga u državi Misisipi, i na njemu gradio svoja shvatanja o ljudskom dobru i zlu. Svoju mladost Hotorn provodi u tihoj, usamljenoj atmosferi doma u koji se majka udovica i sestre potpuno povlače od života. Zatim dolazi kratak predah kontakt sa ljudima za vreme studija, a po njihovom završetku, Hotorn se vraća u samotni roditeljski dom da bi u njemu tokom dvanaest drugih godina u skoro monaškoj usamljenosti pisao, cepao, pa opet grozničavo pisao. Po koji plod ovog samodisciplinovanog rada, poneka skica ili pripovetka napušta usamljenu odaju da bi bila anonimna i pod tuđim imenom objavljena u kakvom književnom časopisu dana. Najzad, mali, tihi glas priznanja izvlači Hotorna iz samotinje, donoseći mu prvi skromni uspeh zbirkom Duša puta ispričanih priča (1837), koje dopunjuje i proširuje u kasnijim izdanjima. Hotorn doživljuje svoj prvi, nedvosmisleni uspeh romanom Skerletno slovo 1850. godine.
Ovo je delo bilo predmet mnogih godina razmišljanja, ali je za njegovo pisanje bilo potrebno samo naći početni zamah, kako kaže sam pisac, pa da dalje teče kao od šale. Prvo izdanje Skerletnog slova rasprodato je u roku od deset dana po objavljivanju, kao da je time američka čitalačka publika htela da dokaže da shvata svu veličinu ovog remek-dela.
Nakon ovog velikog uspeha, Hotorn stupa u red priznatih američkih književnika, stiče poznanstva među vodećim filozofima, pesnicima i javnim radnicima svoga vremena, uz srećan porodični život, posvećuje se skoro isključivo svome peru. U svom sledećem romanu, u Kući sa sedam zabata (1851), Hotorn tretira psihološku temu o posledicama kletve koja svojom razornom snagom dovodi do raspada stare novoengleske porodice. U Romansi o Blajtdejlu (1852) obrađena je savremena tema: pokušaj da se stvori utopijska, pastoralna sredina na tlu starih, oveštalih društvenih formi. Hotornov poslednji roman od većeg značaja, Mermerni faun (1859), tretira pojam gubitka nevinosti (u širem smislu) i procesa kojim se još neiskvareno biće uvodi u životnu stvarnost. Ta se tema često ponavlja kod kasnijih američkih romansijera, naročito u delima Henrija Džejmsa. Hotorn i dalje stvara, objavljujući veći broj pripovedaka, uspomene, i druge prozne sastave. (…)
Vidosava Janković: Skerletno slovo, Hotorn Natanijel.
Dunjalučar 