Miloš Crnjanski – Slika Alekse Šantića

Aleksa Šantić, 1868. – 1924.

Miloš Crnjanski – Slika Alekse Šantića

Danas se već jasno vidi da smo, što se književnog života i interesovanja za knjigu tiče, daleko od predratnog doba kada je Književni glasnik značio jednu važnu činjenicu u Srbiji, a naročito u životu Beograda. Danas već i oni, koje nazivaju futuristima, znaju da su Skerlić i njegovo doba ipak bili izraz širokog cvetanja mogućnosti književnih. Stanje današnjeg literarnog života ne razlikuje se mnogo od današnjeg stanja banalnog života partija itd. Sa svim svojim sramotama, bedama i niskostima. U današnjem društvu ćifta i piljara književnost ima tako smešno mesto i, zato, ponavljam ono što sam već pre dve godine rekao, da poet ne znači ništa i da se ne čita ni Dučić.

Aleksa Šantić, jedan iz plejade tog istog doba, sa jasnim i zvonkim lirskim zvukom, zaboravljen je kao da ga nije bilo. Jedino se još njegove rodoljubive pesme čitaju, a miris njegove istočnjačke mladosti, kao miris ćilibara i dima, san i gospodski glas pevača, iščezava. Bez velikih poteza, romana drama, mnogo knjiga, njegov čist lirizam uveo je i izbledeo u našem vremenu. Mnogo hvaljene pesme u predratnoj lirici gube se.

Kupovinom u Krin antique shopu pomažete razvoj Magazina Dunjalučar

Njegova muška čistota trebalo bi da je dugotrajnija vlast, ali čelo glave će mu se izredati govornici, čije je ,zvanično putovanje plaćeno, i saznaće se iz novina da je opet jedan „veliki pesnik” na umoru.

U ovom prostačkom vremenu, opet će mladi biti oni koji će dati pravednu meru. U nagonu da se pesničke sudbine povežu, da se stvori neprekidna književnost, daće Aleksi Šantiću dostojno mesto pevača, čistog i jasnog lirika, koji je bio bogodan i tajno dubok. Njegov znak, među mnogim našim slavnim i visokoparnim ekvilibristima, biće rascvetana grana, ali skrivena iza njegove knjige i života. Sa raskošnim pejsažem duboko povezana slika, imaće dubljeg smisla, za razvitak naše lirike, od svih pevača i eseja onih, kojima to, u karijeri, treba.

Pre dve godine, kad sam u Mostaru provodio leto na vojnoj vežbi, viđao sam ga svakog dana. Svi mi futuriste” bili smo mu dosadni, ali smo večeri provodili tiho i lepo. Pred nama je bila divna uzburkanost plavog stenja, pod modrim nebom, minareta i džamije, kao koplja, i beli, arapski šatori, stara, turska groblja sa kamenjem pod čalmama, sa zarezanim slovima, lepim kao sitne ruže. Sve je to učilo tišini. Književnost i kritika zaista nisu bile važne.

Divan, stari, strmi most vodio je u noć, nad Mostarom, u kojoj je sijao Mesec, kao uvis bačena medžedija. Neretva jedino ne beše sladunjava, u njoj su, kao gliste, plivala i trčala glavačke, crna i pečena deca. Iz daljine svako veče povečerje vojničkih logora.

Dolazio je sa dugom senkom, uvek u crnini. Nosio je stara odela, malo pohabana. Nije mnogo diskutovao o književnosti i nije ga više bolelo, što nije ostvario negdašnje svoje snove: romane, drame, novele, pesme. Rado je govorio o svetu, o putovanjima, imao je dubok osećaj da je lepota života u vasioni i daljinama. Uspeo sam vrlo brzo da ga načinim sumatraistom.

Vređale su ga izvesne kritike, ali se davno bio odrekao svega, o čemu je onaj mali mostarski književni krug, pre rata, sanjao. Na svoju liriku gledao je mirno kao pop na svoju crkvu. Čim je bio lepši dan, ili vedrija noć, odlazio je i sad, pod starost, da piše, ali s jednim neveselim osmehom.

Sedeo je, nad Neretvom, uz kafu, sa jednom bolesnom izmučenošću, koja je volela još samo cveće i mesečinu. Ni o svojoj rodoljubivoj poeziji nije hteo da govori. U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Nijedna prljava reč, nijedan mesnati osmeh, nedeljama. Nikad se nije ženio i kad mu opisah Onu, koju je godinama voleo, pesnik ljubavi samo odmahnu rukom. Ako bude ispalo da ga proglase malim pesnikom, sećaću se kako je sve u noći i večeru njegov lik prelivalo zanosom. Voleo je zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj najdužoj ljubavi.

Dugo je drugovao s Dučićem. Pričao mi je o njemu oduševljeno i malo maliciozno, kao o srećnijem, u čijem se životu sve raskošno ostvarilo, mada su zajedno pošli iz Mostara. O prvim pesmama, prvim odgovorima uredništva, koje su bojažljivo očekivali. O prvim ljubavima Dučića, kao da ih on nije smeo imati. Samo ti, Aleksa, nemoj da je gledaš, a ja ću već…

Bio je Šantić lep, vitak kao slika Maksima Bačeviča, mladog vojvode, prve žrtve.Onaj drugi pobedonosno je prošao Italiju, video i sagledao i saznao sve, do dna. Ovaj je ostao. Svako veče ova mesečina, ova plava planina, turska groblja. U mladosti pesništvo kao groznica. Katkad mu se čini kao da mu ovaj Mostar leži na grudima. Nekad bogat, sad siromah – ni voz do Beograda ne može da plati. A i šta će tamo? Treba školovati sestrinu decu. Sad je i na kritike postao ravnodušan, ni podsmeh ga više ne dira: ta sve što je lepo,svud je slabo po svetu.

Svako veče dolazio je rado i slušao preneraženo stihove Rastkove, koje sam mu oduševljeno čitao. Odmahivao je lepom i čistom rukom. Pisati pesme nije mu više izgledalo tako lepa stvar kao nekad. Ima nečeg glupog u stavu pesnika, pred stokom, što bleji u Mesec, dok on svira u frulu.

Pratio me je na putu u logor. Ali svakako da nije zato bio pesnik da ga širom Bosne deklamuju o Svetom Savi. Govorili smo o pesmama, pričao je o Hercegovini, reči su mu tako lepo prolazile, kao devojke, tursko groblje i vitezovi. Znao je već da će mu se telo raspasti u zvezdanu, cvatnu, mirisnu zemlju. Književnost, u kojoj je bio ,,veliki liričar”, nije mu više izgledala tako važna. Biti pesnik značilo je nešto sasvim drugo.

Poboljevao je, ali se nije tužio. Jedne noći, pokazujući u mrak, izgovorio mi je sto četrnaestu suru iz Kur'ana. Skloništa tražim… skloništa od Uduvala, od Izdajnika, koji duva u grudi ljudske, skloništa od Džina i od ljudi.

1924.
Izvor: Miloš Crnjanski: Eseji.

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤