O lirskim narodnim pjesmama


O lirskim narodnim pjesmama

Narodne pesme su – kako je rekao Vuk Karadžić razdeljene na pesme junačke, koje ljudi pevaju uz gusle, i na ženske, koje pevaju ne samo žene i devojke nego i muškarci, osobito momčad, i to najviše po dvoje u jedan glas. Ženske pesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora, a junačke se pesme najviše pevaju da drugi slušaju; i zato se u pevanju ženskih pesama više gleda na pevanje nego na pesmu, a u pevanju junačkije najviše na pesmu. Sem toga, junačke ili epske pesme opevaju bojeve i druge znatne dogadaje, dok ženske ili lirske slikaju pretežno mali, obični, svakodnevni život; i epske pesme su ili u desetercu (deseteračke) ili u dugom stihu, od 14 do 16 slogova (bugarštice), dok su lirske pesme u raznolikim stihovima.

Nešto više o našim lirskim pesmama znamo tek od kraja XV veka. U narednim vekovima bilo je sve više u pisanoj književnosti ne samo vesti o njima nego i njihovih tekstova. Prvi ih je sistematski zapisivao i objavljivao Vuk Karadžić u prvoj polovini XIX veka. Posle toga naša narodna književnost uopšte i lirika posebno prestale su da postoje u svom klasičnom vidu. Već 1823. godine zabeležio je Vuk Karadžić: Ženske se pjesme danas slabo spjevavaju, osim što devojke kadšto pripijevaju momčadma i momčad devojkama. To znači da su se tada većinom pevale stare pesme i tamo gde je lirika bila najživlja, tj. po donjim krajevima Srbije (oko Save i Dunava) i u Bosni po varošimas. A u sremskim, banatskim i bačkim varošima kako je Vuk zapisao iste godine nisu se nikako ni pevale narodne lirske pesme, nego kojekake nove, koje su pravili učeni ljudi i daci i kalfe trgovačke. U toku, a naročito od polovine XIX veka uporedo sa nestajanjem starinskih oblika života i prodiranjem pismenosti narodna lirika, ukoliko se nije gasila, znatno se menjala i deformisala.

Posjetite naš Antique shop.

Do XIX veka narodni život u suštini nije se menjao. U toku nekoliko vekova (IX-XV) pod domaćim feudalcima kad je hrišćanska pismenost bila ograničena na sveštenstvo i plemstvo i kad je gradski život hin veuma nerazvijen narod je umnogom sačuvao starinski (zemljoradnički i pastirski) način života i u vezi s tim mnoge elemente rodovskog društva i mnoge paganske običaje shvatanja. Pod Turcima, od XV do početka XIX veka, kad su u gradovima sedeli samo tudinci i kad su i mnogi sveštenici bili nepismeni, kod hrišćanske raje (kod pastira i zemljoradnika) znatno je oživela rodovska organizacija (u zadruzi naročito) i s tim u vezi mitološka misao, koju je Marks označio kao rodno tle usmenog stvaralaštva.

U toku te hiljade godina, kad se narodni život malo menjao, nije velike promene trpela ni narodna lirika: mnoge pesme (naročito one koje su bile u vezi sa obredom) prenošene su s kolena na koleno onakve kakve su bile u drevnosti ili nešto preinačene, a u skladu s njima nastajale su i mnoge nove. Među svima njima mnoge nisu zapisane I nepovratno su izgubljene, a većina onih koje su do nas došle nosi snažan pečat perioda turske vladavine.

Po momentu i načinu pevanja, a katkad i po sadržini narodne lirske pesme dele se na razne vrste: ljubavne (o ljubavi momka i devojke, roditelja i dece, braće i sestara, snahe i zaove, snahe i devera itd.), uspavanke (koje se pevaju deci kad se uspavljuju) i razne dečje pesme (koje se pevaju kad se deca cupkaju na kolenu i u vezi sa ra nim dečjim igrama), svatovske pesme (koje se pevaju uoči svadbe, na dan svadbe i posle toga kod devojačke i momačke kuće i na putu), tužbalice (koje se improvizuju nad pokojnikom, na grobu, nad pokojnikovim haljinama i oružjem itd.), koledarske pesme (koje se pevaju o Božiću), kraljičke pesme (o Trojičinu danu) i druge pesme u vezi s raznim praznicima (božićne, lazaričke, đurđevske, spasovdanske), posleničke pesme (žetelačke, na prelu i o raznim drugim radovima), počalnice (ili pripevi uza zdravice). verske pesme (koje se dele na pesme o paganskim bolan stvima, na pesme o hrišćanskim svecima i na slepačke pesme), igračke pesme (koje se pevaju u kolu), šaljive i satirične pesme (u kojima su ismejani nevaljai muževi, neprikladne devojke, punice varalice, zetovi smetenjaci, ave krve karačice, snahe svadalice, hvalisavci, lenjivci, starci mladoženje i starice udavače) i rodoljubive pesme (koje su, kasnije, preuzele ulogu junačkih pesama i kao takve doživele veliku obnovu za vremena narodnooslobodilačke borbe).

Kad se naša narodna lirika posmatra kao celina, u njenoj sadržini jasno se razlikuju dva dela: prvi deo čini stvarni život sa malo sreće i sa mnogo patnje; drugi deo čini život za kojim se žudi i koji, najvećim delom, postoji samo u narodnoj fantaziji.

Mnoge pesme kazuju da je lakši i ugodniji život u onim prilikama bio moguć samo pre ženidbe i udaje. Nevesta često žali za devovanjem svojim carovanjem: Car ti bijah dok devojka bijah. Tada je ona bila kod majke i oca, među braćom i sestrama, bezbrižna i slobodna koliko se to onda moglo biti. Manje razloga nego ona ima muškarac da žali za svojim momačkim vremenom, ali ipak ima, jer je stekavši porodicu stekao i brige kako da je odbrani od nestašice, golotinje, bolesti. No i pre ženidbe udaje život nije bio bez gorčine. Mladost je često vređana i ponižavana. Ona je htela da se vezuje prema stasu i obrazu, prema tome koliko je srcu drago, a roditelji su išli prema blagu, prema bogatom rodu, i, okoreli u svojoj nesreći i tražeći po svaku cenu izlaz iz bede, davali su lepotu za rugobu, mlado za staro, drago za nedrago. Sem toga, često, voljeni mladić morao je da ide u rat, na duže vreme, možda i da se ne vrati. Otuda su tužni rastanci jedan od najglavnijih motiva naše narodne ljubavne lirike.

A posle ženidbe i udaje, najčešće, nastajali su odista mračni dani, naročito za nevestu. U stranoj sredini ona je uvek stavljana na tešku probu, izlagana najvećim naporima, a često je i zlostavljana. Ponajviše je trpela od svekrve,mnogo puta i od muža i jetrva, a ponajbolje je prolazila kod devera i zaova. Sem toga, često, ostavši bez muža, morala je sama da se stara o deci, da ih podiže na preslicu i desnicu ruku. U našim lirskim pesmama najčešće u ovakvom ili onakvom odnosu prema deci pominje se majka, otac retko kad. To nije slučajno nije samo zato što je majka bliža deci i što se ona više voli. Ne treba gubiti iz vida da je to vreme borbe s Turcima, vreme čestih pogibija. Deca su, često, rano ostajala bez oca. Majka ih je sama podizala. Ima i takvih pesama koje govore o tome kako se mlada majka udovica preudaje, tuguje za decom i umire od žalosti. Te pesme imaju realnu osnovu. Ali je mnogo više takvih pesama u kojima je reč o majci koja živi pored dece, s mukom ih podiže i često ih gubi u opštim pomorima. Te pesme takođe imaju realnu osnovu. Kao što su očevi ginuli, i morija je često udarala u decu.

Mnogo naselje u našoj zemlji mogli bi da kaze isto ono što u pesmi govori Sarajevo – da ga je “kuga pomorila, pomorila i staro i mlado, rastavila milo i drago”.

Koliko stege u kojima su se ljudi mučili i nekako živeli, isto toliko verno prikazana je i pobuna protiv skučenosti. Ta crta je karakteristična i veoma značajna. Kad govorimo o otpornom duhu našeg naroda u prošlosti, obično mislimo na junačke pesme, na megdane, na bitke. Međutim sasvim logično taj otporni duh ispoljavao se i u sitnijim prilikama svakidašnjeg života. Mnogo puta kroz kletvu i podsmeh, a katkad i kroz gotovost da se radije umre nego primi neprihvatljiv život mer, u pesmi Smrt Omera i Merime. No pobuna protiv ružne stvarnosti dostiže vrhunac u stvaranju novog, lepšeg, punijeg, čovečnijeg života onim prilikama, najvećim delom, samo u uobrazilji. Nesrećni ljudi vole da ulepšavaju i zemlju i sebe. To je idealizacija naročite vrste. Ono što se želi, što tek treba da dođe, i ko zna kad, prikazano je tako kao da je već tu, kao da ga ljudi već imaju i uživaju u punoj meri. Sklonjeno je sve što je ružno i bedno, istaknuto je sve što je lepo i raskošno, sve što se da zamisliti. I kad čovek shvati stvarni značaj ovog nestvarnog sjaja u tami ljudskog života, onda su mu potpuno jasni i čisto mitološki motivi iz oblasti vilinskog carstva i čvrsto držani i svečano izvođeni obredi. Ali nije samo u tome lepota naše narodne lirike. Njena je lepota i u snazi i kvalitetu emocija, i u jedrini i zvučnosti jezika, i u slikovitom, raznolikom i poletnom umetničkom izrazu.


Izvor: Izbor iz lirske narodne pesme, pogovor napisao Vojislav Đurić.
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤