Platonik
Imala je sve, a opet nije imala ništa. Dobila bi sve što bi poželjela, tako su je učili od malena, a opet ne bi dobila ništa. Mnogi su je mrzili zbog toga što je imala “sve“, a nisu znali da zapravo nema ništa. Mnogi su htjeli biti kao ona, jedina je ona bježala od same sebe.
Nije voljela biti sama. Nije podnosila biti sama. Mrzila je svoja četiri zida. Zvala ih je tamnicom. Svaki momenat koji je provela sama, pitala bi se ko je ona, šta je svrha njenog postojanja, hoće li je ikada spoznati? Često se gubila, nije znala ko je. Iako, te serije trajale su po par momenata, ali ipak bile su učestale u njenom životu. Anksioznost na nekom novom nivou. Nije tražila pomoć. Bojala se. Silno se bojala osuda I komentara spoljnjeg svijeta. Valjda zato što je odrasla sa rečenicom u glavi: “Pazi šta radiš, šta će narod reći!“ Gušila se. Sopstvene misli su je gušile.
Ponekad, bivale su tako glasne, da jednostavno nije znala šta da radi. Željela je pomoć. Bila je neophodna, ali bojala se. Strah je bio kočnica za sve. Strah joj nije mira davao. Mislila je na sve. Svi su bili bitni. A ona? Ona za sebe nije postojala. Bila je zadnja tačka u redu. Bila je zadnja rupa na sviralu. Divila se osobama koje su uživale. Osobama koje su u slast pile I onu šoljicu kafe. To je za nju bilo nepojmljivo, to je za nju bilo strano. Nije navikla. A sami znamo da je navika jedno čudo veliko, nevidjeno. Maštala je o ispijanju kafe, bez brige ijedne. Željela je svojih 5 minuta. Svoj šank, kraću bez mlijeka, onu jednu posljednju cigaretu iz kutije. Je li tražila previše? Je li bila sebična? Je li željela nešto neispunjivo, nešto nemoguće? Željela je biti slobodna, neovisna, nezavisna ni o kome. Željela je upoznati slast I čar života. Željela je tako malo, a tako mnogo. Željela je postati neustrašiva.
Željela je svoje misli izreći na glas! Ne bojati se odogovora druge strane. Željela je tjerati po svome. Raditi stvari u momentu, raditi ono što joj srce kaže, odmah I samo tad. Željela je pustiti glas. Ali ne, nije mogla, nije bilo moguće, iako, samo je ona mislila tako. Bila je uplašena. Bojala se šta će da kažu osobe koje pojma nemaju ko je I šta je ona zapravo. Bojala se šta će reći osobe koje u njoj vide samo djevojku koja ima sve, djevojku koja dobije čim zausti da nešto želi, djevojku koja je za njih bila ostvarenje svih njihovih tajnih I mračnih požuda I želja. Djevojka koju su samo umislili I napravili od nje. Bar je znala dobro kriti ono što joj dušu tišti. Glumica. Ništa drugo do jedna obična, veoma nadarena I talentovana glumica. Da, zaista, znala je da glumi, itekako, znala je. Ali šta je imala od toga? Apsolutno ništa. Jedno veliko, ogromno, ništa. Vodila je dvosturki život. Na ulici bila je to ta djevojka koja je imala sve, ali baš sve, ali u svojoj ćeliji, u svojoj samici bila je to djevojka koja nije imala ništa, koja je željela sve ono što je mislila da neće nikada imati. Ne. Nije bila materijalista. Nikad za nikad. Ona je zapravo bila željna ljubavi, razumijevanja I života. Bila je željna svog glasa.
Mrzila se. Mrzila je to što je bila kukavica. Mrzila je to što je postala sama svoja marioneta. Mrzila je sve vezano za sebe. Jedina stvar koju nije mogla da mrzi, bili su njeni snovi I nade. Dakako, bila je sanjar. I to kakav! Sanjarenje je bio sinonim za nju. Jedina stvar koja ju je spašavala samoće I sopstvenih misli bilo je maštanje I sanjarenje. To je bio njen izlaz za sve. Legla bi u krevet I do zore pravila sopstveni film u glavi. Film kakav je htjela da živi. Maštala je o tome da napokon zbaci sve maske sa svog lica, da pokaže svoj pravi lik. Da pokaže kako to ona zapravo želi da živi, da se pokaže u punom svom sjaju. Samo je željela da uradi sve što želi, bez da iko misli I priča kako I šta ona radi. Bez da joj iko govori I osudjuje je. Nije joj bilo mrsko ostati budna do kasnih jutarnjih sati, ne radeći ništa samo zamišljati. Zamišljati svog platonskog ljubavnika pored nje. Zamišljati sebe I njega ispod mjesečine kako ispijaju treći litar kafe, otvaraju petu kutiju cigareta I smiju se kao da im je posljednje. Smiju se kao da svijet ne zna šta znači riječ I pojam problema. Smiju se kao da su jedini na ovom bijelom svijetu. On je bio njen bijeg od stvarnosti. Iako, nikada mu se u životu nije obratila, niti misli da hoće, bio je dio svijeta u kakvom želi da živi, diše I okonča svoj život. Iako tako platonski, ipak tako stvarno. Usnit će večeras oči koje svaki dan osjeti na sebi pored sto I jednog pogleda. Oči koje sa sigurnošću ne zna ni koje su boje.
Bilješka o autorici:
Nejla Šehić (2003. , Sarajevo) učenica Gimnazije MSŠ “ Musa Ćazim Ćatić “ u Olovu. Živi nedaleko od već navedenog grada – Olova. Uživa u pisanju literarnih radova. Za iste je dobila već nekoliko nagrada, ali kaže da je to tek početak. Najviše uživa u pisanju eseja na razne teme, ali i priča od kojih najviše voli pisati ljubavne i fantazije. Već se uveliko sprema da počne pisati knjigu – ali kaže da za to treba dosta vremena, kao i inspiracije, pa joj se samim time nigdje ne žuri. Želi napisati ‘bestseller’ , tako da je uzela dovoljno vremena da bi joj takvo nešto i uspjelo. Pored pisanja uživa i u modi. Veliki je ‘fashionista’ , pa je moda jedna od stvari kojom želi da se bavi u životu pored pisanja. Veoma je harizmatična i kreativna osoba, što njeno ime i opisuje. Veliki je sanjar. Životni cilj joj je da učini svoje najmilije, pa tako i sebe ponosnom. Ustrajna je u svojim snovima i željama. Dati će sve od sebe da zacrtano i ostvari!
Dunjalučar 