Zatvorske cimerice
ULOGE:
JOZEFINA, mlada frajla iz krčme
KAMELIJA, stara aristokratkinja
VELIKA, opaka zatvorenica
ČUVARICA ZATVORA
Zatvorska ćelija. S desne strane, u dubini pozornice, vrata ćelije. Dva željezna kreveta. U dubini pozornice smještena je WC školjka, a pored stalak na kojem je vrč s vodom, dvije čaše i posuda za umivanje. S lijeve i desne strane vise ručnici. Uz oba kreveta niže stolice.
PRIZOR 1.
Kamelija leži na svom krevetu.
JOZEFINA: (U offu) Samo me ne dodiruj… Znam ja kakve ste vi čuvarice i zašto baš volite čuvati nas poštene žene. Barem što se mog poštenja tiče… Upozorili su mene da pripazim na vas… aha…
Ulaze Jozefina i Čuvarica.
ČUVARICA: Smiri se, ženo! Nitko te ne dodiruje…
JOZEFINA: I neće… dok sam ja živa, nećeš me ni taknut…
ČUVARICA: Ajde, sad! Skidaj to i oblači ovu zatvorsku obleku…
JOZEFINA: Jesi ti ponorela… popizdila…! Ja da se tu pred tobom skidam… ma nemoj, molim te! To bi ti htjela… vidjeti moje tijelo…
ČUVARICA: Nemoj me ljutiti… moraš se pridržavati kućnog reda!
JOZEFINA: Ovo tebi liči na kuću… ovo je zadnji ćumez na svijetu… a ne kuća!
ČUVARICA: Ne zanimaju me tvoje priče… oblači ovu zatvorsku odjeću!
JOZEFINA: E, neću… i moš mi puvat!
ČUVARICA: Poslušaj me jer ćemo te silom obući…
JOZEFINA: Ma lijepo! Silom bi ti… E nisu me malo jači od tebe uspjeli silovati pa nećeš ni ti…
ČUVARICA: Ti, ženo, nisi normalna…
JOZEFINA: Naravno da nisam! Tko bi bio normalan pored vas… sludite čovjeka… obradite ga… i proglasite psihički.. munjenog u glavu! I onda radite što vas je volja… Znam ja tu vašu priču…
ČUVARICA: Posljednji put…oblačite se!
JOZEFINA: Neću!
ČUVARICA: Dobro… ostavit ću ti rok do sutra ujutro!?
JOZEFINA: Ako me bude bilo do sutra ujutro…
ČUVARICA: Evo ti odjeća… i do sutra ujutro…
Čuvarica odlazi.
Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće
KAMELIJA: Ona će meni… nisam ja glupa… (Opazi Jozefinu) Koja je sad ova?
JOZEFINA: A koja si pak ti…
KAMELIJA. Ja sam tu… mislim… u zatvoru sam…
JOZEFINA: A ja sam u „Interkontiju“… I ja sam u zatvoru…
KAMELIJA: Da… ti si moja nova cimerica…
JOZEFINA: Bit će da jesam tvoja nova cimerica… I bit će da si ih do sada već imala…
KAMELIJA: Jesam… bila je jedna…
JOZEFINA: Jedna. Znači nisi dugo u ovoj ćeliji…
KAMELIJA: A mijenjala sam ja ćelije… i cimerice…
JOZEFINA: Znači ti si tu već… ohoho!?
KAMELIJA: Skoro će mjesec dana…
JOZEFINA: Ubila si?
KAMELIJA: Ne!
JOZEFINA: Koliko si dobila?
KAMELIJA: Još ništ. Još me istražuju… Kažu da sam ubila ljubavnika, a nisam! Nisam, majke mi!
JOZEFINA: Što, slučajno ti pao ljubavnik dva-tri puta na nož.
KAMELIJA: Nije. Samo se nabo!
JOZEFINA: Jel te tuko?
KAMELIJA: Nije!
JOZEFINA: Pijandura?
KAMELIJA: Nije pio… puno…
JOZEFINA: Prevario te?
KAMELIJA: Ma nije… bio mi je dobar.
JOZEFINA: Pa što ga nabode.
KAMELIJA: Pao mi na nož!
JOZEFINA: Nije te tuko, nije pio i bio ti dobar! Nisi ga trebala…
KAMELIJA On ti je stajo u kuhinji ovako… a ja sam stajala otprilike tu… Dodao mi je kruh… Onda sam ja uzela nož i krenula prerezati kruh… Onda sam se ja mučila s tupim nožem… A on je prišao i rekao: Daj, ja ću. Ja sam se okrenula i rekla: Sama ću.
JOZEFINA: I on se nabode?
KAMELIJA: Iz čista mira, čim sam se okrenula k njemu.
JOZEFINA: Na tupi nož. A ovi? Jel ti vjeruju?
KAMELIJA: Istražuju… već skoro mjesec dana.
JOZEFINA: Možda ti oproste! Imaš puno godina… samo si teret državi. Još će ti morati i sahranu platiti. (Kratka stanka. Rasprema koferčić) Ovo je moj krevet…
KAMELIJA: Ne… moj je…
JOZEFINA: Od sada je moj… Drži se mojih pravila jer ću inače biti zločesta… Ne sjedaj, ili ne daj bože, ne liježi na moj krevet. Ne diraj moje stvari, a posebice iz ove male torbice…
KAMELIJA: Ali to je moj krevet…
JOZEFINA: Rekla sam da je moj… Imaš buha!?
KAMELIJA: Ne!
JOZEFINA: Dobro, nemoj da slučajno otkrijem koju…
KAMELIJA: Prašili su me…
JOZEFINA: Prašili… Kako misliš prašili… Ma znala sam ja da ovdje ima lezbača… Ma samo mi priđite… Počupat ću vam kosu… Mene nećete prašiti… Spavat ću s iglom…
KAMELIJA: Prašili su me protiv buha!
JOZEFINA: Aaaa. Protiv buha!? A, ja sam mislila… Babo, ti mene izluđuješ.
KAMELIJA: Mogu li ja svoj kofer… ispod kreveta prevući na moju stranu.
JOZEFINA: Nosi svoje stvari…
KAMELIJA: (Muči se s ovećim koferom) Jesi li težak…
JOZEFINA: Babo, ti si se dobrano pripremila. Zapakovala si cijeli butik? Ajd, pomoći ću ti… A što ti je to!? (Pokušava otvoriti) Daj da vidimo što je to bakica spremila!?
KAMELIJA: Ne diraj… (Sjedne na kofer) Ne diraj!
JOZEFINA: Opa, baka je opasna…
KAMELIJA: Ni makac… Ni pedalj bliže…
JOZEFINA: Alʼ se bojim… Neću ja zalelujat i nabosti se na nož… Uostalom, tko šljivi te tvoje stare krpe…
KAMELIJA: I bolje…
JOZEFINA: A daj da samo malo provirim…
KAMELIJA: Stoj! Halt!
JOZEFINA: Vidi, u babi se budi nacist… jebo te još ću završiti u konclogoru, a nemam ni kapi židovske krvi! Dobro… primirje… Alʼ samo malo…
KAMELIJA: Halt!
JOZEFINA: Dobro, predajem se… A jel ove lezbače donose kakvu hranu… Gladna sam…
KAMELIJA: Splačine… napoj za svinje… (Prilazi Jozefininu krevetu)
JOZEFINA: Ne diraj moj jastuk. Jesam li jasno postavila pravila.
KAMELIJA: Mmmm…
JOZEFINA: Što sad mrmljaš!
KAMELIJA: Moje su stvari ispod…
JOZEFINA: Imaš još stvari na mom krevetu. Hajde, uzmi sve što je tvoje…
KAMELIJA: (Uzima zamotuljak marame)
JOZEFINA: Što ti je u toj marami? Da nije šminka!?
KAMELIJA: Hrana…
JOZEFINA: Vidi ti babe. Pametna si ti. Bakica ima zalihe hrane…
KAMELIJA: (Odmotava maramu) Slanina… luk… sol…
JOZEFINA: Opa… ima se delikatesa…
KAMELIJA: Ajde, sjedi… jest ćemo!
JOZEFINA: Možda se ispod tog tvog kaputića krije neka dobra duša!
KAMELIJA: Mnnn… Ispod madraca…
JOZEFINA: A, imaš još nešto ispod mog madraca… ajde uzmi!
KAMELIJA: (Odlazi i ispod madraca uzima mali nožić) Sad ću ja…
JOZEFINA: E, kamo ćeš s tim nožem… Pazi kako s njim… Neš me valjda nabost…
KAMELIJA: Slanina… narezat ću nam slaninu…
JOZEFINA: Bako, ti si neka opaka! Prođe me neka jeza od tog tvog… noža… E, jel si s tim ljubavnika…
KAMELIJA: Bio je veći… puno veći…
JOZEFINA: I tup…
(Režu kruh, luk i slaninu. Objeduju)
KAMELIJA: (Punim ustima) To mi je zadnja zaliha… nema više…
JOZEFINA: Kako to misliš… Nema više…
KAMELIJA: Ja više ne smijem izaći…
JOZEFINA: A poradi čega!?
KAMELIJA: Imala sam neke zalihe… u gotovini… pa sam kupovala… Kad sam potrošila, malo sam uzimala na veresiju… Nisam platila…
JOZEFINA: A, kužim… sad ti hoće utjerati dug…
KAMELIJA: Aha! Jedna tu… Velika… ‛oće me pridavit štrikom…
JOZEFINA: Ma nemoj… pa ovdje je ko u filmovima… Ja sam mislila da oni to samo izmišljaju…
KAMELIJA: Ne… ne izmišljaju… Jednu su objesili za umivaonik… a jednoj su žicom prerezali grkljan…
JOZEFINA: Znaš… više mi se ne jede… Kako stoje stvari, morat ću se pripaziti…
KAMELIJA: Jako… ako misliš preživjet…
JOZEFINA: Ma snaći ću se ja… ja ti već dvije godine živim u ovom gradu… i snalazim se… Kod kuće mi je dosadilo ništa ne raditi… Pobjegla sam. U Grad. Postat ću plesačica… Ja sam ti oduvijek bila talent za ples… Još su se na seoskim zabavama dečki svađali koji će sa mnom zaplesati polku… Jedan dva tri… Jen dva tri… Boby je jednom na mrtvo istukao Gordyja što ovaj nije dozvoljavao da i s njim plešem…
KAMELIJA: Boby… Gordy…
JOZEFINA: Tako sam ja zvala svoje udvarače… da izgleda ono kul… Obični seljaci… ne znaju dalje od nosa… Kažem ti, postat ću plesačica… Upoznala sam jednog finog gospodina koji mi je obećao posao… Prije njega me je jedan kreten zavlačio… umalo sam završila u bordelu… Zamisli ti… on ti mene prvo šarmira… a ja mislila neki fin gospodin… to ti je bilo u početku dok još nisam znala tko je tko… Fin me gospodin prvo odveo u svoju sobu i obljubio… ja dala, mislim, pomoći će… fin je kao… a ono, posljednji šljam u gradu… Znaš što sam mu radila… zabila sam mu štiklu usred guzice, eno ga i dan danas hoda kao da ima kukuruz… odostraga… (Smijeh)Kad sam njega lifrovala, zaposlila sam se kao konobarica kod Sretnog Srećka koji mi nije smio ništa jer mu je žena prava aždaja s tri otrovne zmijske glave… To me i spasilo jer me je jednom u ostavi uhvatio za sisu i počeo slinit skidajući hlače… Tak sam ga trknula nogom u jaja poslije čega nije tjedan dana dolazio u radnju… Njegova mi je aždaja platila viski i dala tringelt. Pila je i ona viski pa smo se lijepo opile. Zaplesali smo, a ja onako razuzdana zaplešem (Pleše) oslobođena, vesela i pijana… Priđe mi fini gospodin i ponudi mi piće… Pita znam li još što plesati. Kažem mu: Znam! A bih li ja plesala u njegovoj trupi!? Bilo bi mi zadovoljstvo – odmah mu odgovorim! A on će – mogu li idući tjedan doći na audiciju? Ja njemu potvrdim da mogu… Onda u petak u 17 sati… Reče, pozdravi se… ostavi posjetnicu i ode!
KAMELIJA: I jesi li bila!? Na audiciji…
JOZEFINA: Vražju sam mater bila! Dala sam odmah otkaz kako bih se psihički i fizički pripremila za audiciju… Gazda me nije želio sačekati još koji dan za stanarinu i izbacio me… Lutala sam dva dana kolodvorom i muvala se gradom dok me večeras nisu pokupili i zatvorili…
KAMELIJA: Što si uradila..
JOZEFINA: Našla sam se u pogrešno vrijeme na pogrešnom mjestu, eto što sam radila… Šetala sam nekom mračnom ulicom… odjednom neka frka i zbrka… vidim oko mene same kurve… odjednom policija… pucnjava… i neki mi kreten s pištoljem padne pod noge upucan od nekog ćelavog… ćelavi pobjegne… ovaj ispod mojih nogu traži pomoć… umire… daje mi njegov pištolj i neki smotuljak u papiru… za koji se kasnije uspostavilo da je oveća svota novca… Policija me zgrabi… u stanicu… i evo me u buksi s tobom optužena da sam pomagala glavnom makrou u gradu… Valjda je to onaj što mi je bio ispod nogu…
KAMELIJA: Želim ti sreću…
JOZEFINA: Molim…
KAMELIJA: Ništa… a kad je ta audicija!?
JOZEFINA: Prekosutra…
KAMELIJA: A što ćeš… tako ti je to sve u životu. Ništa se ne možeš unaprijed znati… Sad jesi, sutra nisi… Taman kad misliš… dobro je, ono se nešto preokrene… kao da te sâm vrag gleda odozgor i pravi pomutnju. Ne možeš ti od toga pobjeći… mislim, od njega… Sotone!
JOZEFINA: Je. Imaš ti, baba, pravo. Kao da mi netko unaprijed namjerno želi uništiti karijeru.
KAMELIJA: Je, je… hoće to baš tako u životu… sve krene naopako…
JOZEFINA: Ako me do prekosutra ne puste, ne znam što ću!?
KAMELIJA: Zbriši…
JOZEFINA: Molim!?
KAMELIJA: Zbriši… odmagli…
JOZEFINA: Da zbrišem iz zatvora… Baba, jesi li ti na kvasini… Kako ću zbrisati iz zatvora…
KAMELIJA: Ja sam mogla, ali nemam kamo… opet bi me pronašli…
JOZEFINA: Mogla si zdimiti… Kako!?
KAMELIJA: Vrata budu otvorena… svi se skupe u dvorištu… ja sam neki dan išetala… nitko me nije vidio… izašla sam, izvan zatvora i vratila se…
JOZEFINA: Baba, ma ti mene…
KAMELIJA: Istina, majke mi!
JOZEFINA: Lako se tebi kleti u majku kad je već gore… pokojna.
KAMELIJA: Kako hoćeš.
JOZEFINA: Možda ti to i nije loša ideja. Zbrišem i kada postanem plesačica, neće me više nitko prepoznati ni tražiti…
KAMELIJA: Aha…
JOZEFINA: I kažeš… izašla si iz ćelije!?
KAMELIJA: Lijevo i onda pravo do hodnika…
JOZEFINA: Pravo do hodnika…
KAMELIJA: Onda opet lijevo i ravno na glavna vrata…
JOZEFINA: Na glavna vrata!?
KAMELIJA: Otključaš i desno ti je rijeka… a opet lijevo grad…
JOZEFINA: Desno rijeka… i lijevo grad… i izgubiš se u mnoštvu…
KAMELIJA: Ispariš…
JOZEFINA: Nagovorila si me… Poći ću bez stvari… tako ću biti manje uočljiva… Moje stvari, ako se ne vratim, prodaj za hranu…
KAMELIJA: Aha…
JOZEFINA: (Odlazi do WC školjke… piša) Da… to nije loša ideja… ispariti… A kad nas puštaju u šetnju…
KAMELIJA: Ujutro… poslije doručka…
JOZEFINA: Ujutro, poslije doručka… ne idem u šetnju… brišem…
KAMELIJA: Aha…
(Nestane svjetla. Samo prigušeno za igru glumaca)
JOZEFINA: Što je sad ovo!?
KAMELIJA: Spavanje… gase svjetla za spavanje…
JOZEFINA: Pa kako ću se svući… naći krevet…
KAMELIJA: U mraku…
JOZEFINA: (Napipa krevet) Našla sam krevet… (Liježe na krevet) Spavat ću ovako obučena… Izdržat ću do sutra… a sutra ionako nestajem iz ove rupe…
KAMELIJA: Aha…
JOZEFINA: Umorilo me ovo… Laku noć… Nisam danima spavala u krevetu…(Zijeva)
KAMELIJA: Laku noć…(Sjedi na krevetu i gleda u Jozefinu. Prilazi joj u mraku i provjera spava li. Lagano zavlači ruku ispod madraca. Izvlači veliki nož. Vraća se svom krevetu i stavlja nož ispod madraca. Liježe)
…
Mrak.
Zdravko Odorčić rođen je u Osijeku. Radi i živi u Zagrebu. Dramaturg je, redatelj, romanopisac i pjesnik. Urednik je preko 200 književnih izdanja. Osnivač je KULTure SNOVA u Zagebu i Radio snova. Već u drugom razredu srednje škole napisao je monodramu Čovjek, pas i mačka te u suradnji s ondašnjom MZ Retfala postavlja na scenu. Monodrama je imala preko 40-tak izvedbi. Kao student pokušava izdati svoj roman u vlastitom izdanju na što su novine oštro osudile, te su mu profesori sa Katedre hrvatskog jezika savjetovali da piše pod pseudonimom dok se ne slegne prašina budući da mu je prijetilo i izbacivanje s fakulteta. Od tada piše pod pseudonimom Saša Z. Odorčić sve do 90-tih godina. Pjesme su mu prevođene na slovneski, makedonski, romski, hebrejski, arapski, mađarski, bugarski, češki, malezijski, talijanski i engleski jezik. Član je Društva dramskih umjetnika Hrvatske, Matice hrvatske i mnogih drugih kulturnih asocijacija i udruga. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja kako za svoj umjetički rad tako i za društvenu angažiranost gdje preko kulture spaja ljude i na taj način se bori za mir i toleranciju u svijetu.
Dunjalučar 