Titania Sleeps,Frank Cadogan Cowper, 1928.
Dodir svile
Drasche Park se ispunio dečjim glasovima. Aprilski dani su odužili. Osećala sam se ugodno na sunčevoj toplini. Lepo i spokojno. Svilene senke su mi šarale preko lica. Svežina je izvirala iz bokora ružinih pupoljaka. Zatvorila sam oči. Prstima sam prelazila preko ragada na drvetu. Ovde su bile klupe i pre sto godina. Bečke dame u svilenim haljinama šetale su pod ruku sa carskim oficirima u paradnim uniformama. Sad je park bio pun turske, romske i srpske dece koju je nepredvidiva i čudna igra sudbine spojila u igri. Sunce je bilo visoko i zraci su se provlačili kroz još uvek gole grane starih platana. Na klupama preko puta mene sedela je grupa zabrađenih Turkinja. Deca su vozila bicikle. Moj sin je pravio krugove . Dobio je nov šestobrzinac i svaki put kad prođe radosno objavi u kojoj je brzini.
Điđo, idem u pekaru! Dolazim odmah, ne mrdaj!- Radnja je bila na obodu parka, mogla sam da ga vidim.
Kad sam se vratila iz pekare, Điđin bicikl je bio zaključan za klupu. Tražila sam ga pogledom očekujući da će on prvi ugledati mene i poleteti mi u zagrljaj. Zadržala sam se samo nekoliko minuta i u sebi sam branila da moja urođena sklonost ka panici ne pronađe put i izlije se napolje. Pitala sam decu. Njihovi piskavi i neartikulisani glasovi samo su me dodatno uznemirili. Ništa nisam razumela. Spazila sam Viktora. On je Poljak.
-Molim te Viktore, govori po polski. Govori polako!
-Điđa zgubil kluč!
Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće
Razumela sam. Điđa je imao oko vrata ključ od sajle za bicikl. U igri ga je izgubio. Našla ga je neka Turkinja. Ali ona je otišla kući. Điđa je krenuo za njom. Ustale su i Turkinje sa klupa. Okružile su me. Sve su govorile u glas na turskom i pokazivale u pravcu gde su otišli.
Krenula sam uzbrdo. Iza mene su stupala deca u koloni po dva. Na kraju su se gegale Turkinje u dugačkim haljinama i balon mantilima izbledele tamnosmeđe boje. Srce mi je uznemireno udaralo. Glava mi je bila prazna. Nisam pustila ni jednu rđavu misao unutra. Stali smo ispred jedne zgrade, prave bečke lepotice boje zrelog suncokreta. Pokazali su mi ulaz. Unutrašnjost je bila memljiva i mračna. Samo je u jednom uglu gorelo bledo svetlo. Vrata su bila u nizu. Mirisalo je na gas, prženo ulje i ustajalost. Srce mi je čudno ubrzalo. Palo mi je na pamet. Gledala sam jednom na“ Festu“ turski film kad…Stani! vrisnula sam u sebi.
Pred vratima je bila naređana obuća. Kao nekakvi čuvari. Širio se miris sudžuka i belog luka . Ugledala sam Điđine patike u jednom redu. Vrata mi je otvorila prelepa Turkinja. Sa jedne strane njene suknje izvirila je glava Tarika, Điđinog druga iz razreda. Na drugoj strani pojavilo se lice mog sina. Nisam uspela ništa da kažem. Nasmejana , krezuba usta mog sina su me naterala da se smejem . Gornje jedinice mu još nisu nikle.
-Mamice, samo da mi Tarik pokaže terenca na baterije.
Turkinja je pokazala rukom da uđem . – Požalosta-rekla je.
-Vi ste Ruskinja ? Bila sam zatečena.
-Njet. Njet, ja turkiš. Iz Taškenta. Ruski sam učila u školi.
Kuća je mirisala na ispeglane zavese i majčinu dušicu.Turkinja je postavljala pribor za čaj . Odmahivala sam rukom, ali nije vredelo. Bacila je jastuke na pod.Čajnik se pušio šireći topao i poznat miris.Uskoro sam udobno zavaljena na jastuke pila „almačaj“. Alma, alma –izgovaram tu divnu reč. Svaki gutljaj čaja otvarao je kutiju sa slikama nekog voćnjaka u Turskoj gde su se na suncu igrale jabuke-alme kao devojčice u crvenim haljinicama.
Sutradan smo se videle ispred škole. Za prvake je bilo obavezno da ih roditelji dovode i čekaju posle škole. Stale smo ispred Konditoraja, pozvala sam je na kafu.
-Njet,njet, rekla je. Idemo kod mene- uhvatila me pod ruku. Koračale smo niz Phorusgasse. Ona tiha i dostojanstvena u dugačkoj haljini i indigo plavom baloneru. Neboplavi šal od svile samo je prebacila preko glave.Krajevi šala lepršali su za njom kao krila ptice. Ja sam malkice bila uzbuđena. Hodala sam ulicom popločanom crvenom ciglom kao da sam u oblacima.
Orijentalni kolačići su mirisali na pistaće i more. Dok jeTurkinja spremala čaj na malom primusu, ja sam razgledala po sobi. Ispod prozora bile su poređane kačice sa sirom i maslinama.U uglu je bio rastvoren razboj sa delimično otkanim svilenim šalom.Ćilimi i asure su prekrivale pod. Mnogobrojni jastuci bili su složeni jedan na drugi i prekriveni dekorativnim ćebetom.
-Ja, Rafije. rekla je dok je sipala čaj.- Požalosta, nudila je kolačiće.U sobi je vladala prijatna polutama, ponegde obojena bledožutom čipkanom svetlošću, jer su zavese na prozorima takve bile.
-Imaš li još dece? Rafije je ustala i iz izrezbarene kutije izvadila sliku.
-Ovo je Kan. Moj prvi sin iz Taškenta . Na slici je bio plavokos , nasmejan dečak u uniformi nekog američkog koledža. Imao je modroplave oči.
-Kao more- rekla sam.
-Njet,Njet -mahala je glavom Rafije. -Sto puta plavlje i sjajnije od mora. Plave kao nebo nad Taškentom.
-Kako to da on nije sa vama? Rafije je krajičkom marame otrla suzu.
Bila sam rešena da pričamo o nečem drugom jer je to pitanje uznemirilo Rafije. Ali ona je sama nastavila.
-Odrasla sam u Uzbekistanu. To je onda bila Sovjetska republika. Išla sam u školu, učila da tkam ćilime. Svaka kuća je imala razboj. Moj prvi muž je bio učitelj . Mogli smo proživeti magiju bajke. Ali, ubrzo su ga proglasili za tvrdog nacionalistu, političkog islamistu. A, on nije bio ni neki vernik. Nismo čak ni imali molitveni tepih. Njegove molitve su bile knjige. Onda su usledile istrage i pritvor. Nije bilo načina da se progon zaustavi i da se stvari razjasne. Morali smo da idemo. Nepregledna pustinja je bila ispred nas. Ponekad mi se činilo da stojimo u mestu, prozori autobusa bili su neprekidno zamagljeni. Nismo znali ni dokle smo došli, ni da li ćemo ikad stići.Vozili smo se skučenim, strmim putevima. Nigde putokaza , ni znaka života.Vazduh je bio težak ,zagušljiv , noge utrnule, nepokretne .Motor autobusa je brektao kao da će da stane. Spavali smo kratko, isprekidano. Bez snova. U tom prostoru čudnog svetla, treperavog vazduha igrale su slike iz mog detinjstva i bajka moje mladosti. Ostale su samo ruševine bajke. Samo da ne zaboravim da ti kažem , šaputala je Rafije .Taj , što je upro prst u nas, je „naš“, Turčin. Glas joj se obojio stidom.
Kad smo prešli rusko-tursku granicu odjednom je svetlost postala drugačija.Tirkizno nebo lebdelo je iznad nas . Bokori divlje nane rasli su na kamenim stazama. Izranjale su planine čiji su vrhovi pokriveni snegom kao sladoledom. Srce je lupalo od sreće. Moj muž je prvi put uzeo molitveni ćilim . Molio se da nam Bog podari novi početak. Ali, daleki istok Turske je težak za život. Žurili smo da se dokopamo Antalije . Nismo se ni smestili , ni saznali za politička trvenja i prevrate , desio se vojni puč.Već u prvom naletu proglasili su nas za revolucionare, levičare i komuniste. Mene su pustili posle nekoliko dana, moj muž je čekao suđenje.
Tumarala sam ulicama u strahu i nadi da ću među svetom ugledati poznata lica. Mog sina,ni mog devera nigde nije bilo. Svet mi se u jednom trenu raspao.Kad bih ugledala neko dete kako se drži za majčinu suknju slomilo bi mi se srce. Sa nekim nepoznatim ženama uselila sam se u napuštenu udžericu. Svaki dan sam išla ispred zatvora da čekam muža. Nije bilo nikakvih vesti . Nikad nisam saznala šta se sa njim desilo.
Sa ženama sam sadila paradajz cele godine . Pokušala sam da srcu olakšam radeći. Nije bilo uobičajenog prirodnog ritma u zemljoradnji. Nije bilo sezone, tako da nisam godinu mogla da podelim na delove. Sve se stopilo i ja ne znam koliko sam godina provela sagnuta iznad leja.Vreme je prošlo bez sećanja.
Jednog dana prala sam veš na česmi sa ostalim ženama. Lupale smo prakljačama .
Odjednom se u oblaku kapljica pojavio muškarac. Žene su poskakale i krajem marame pokrivale lice. Samo sam ja ostala. Marama mi je skliznula, ja nisam ni trepnula. Pružao mi je flašu i pokazivao na auto na dnu sokaka , iz njega je izlazila para. Bez straha, gotovo drsko sam ga gledala u oči. Na licu mu je titralo nešto što bi brzo moglo postati osmeh.
Pitao me za neki sokak. Na zaprepašćenje ostalih žena pošla sam da mu pokažem. Usput mi reče.
-Idem tamo da razgovaram za jednu ženu. Ostao sam udovac . Sa mnom još žive moja dva sina.
-Možda bi mogla ti? zapita dok smo se peli uzbrdo. Sad je već bio nasmejan, čekajući da ga klepim nečim po glavi.
-Šta mi se još gore može desiti ? mislila sam.
-Mogla bih! Pokrila sam maramom lice da sakrijem stid koji me je preplavio.
Stajali smo dugo na sred sokaka . Ni jedne misli u meni nije bilo.Ništa nije bilo stvarno oko nas. Ni vazduh natopljen prejakim mirisom đula, ni purpurni suton koji se provlačio između udžerica, ni lepet krila uplašene ptice, ni cvrčci u polju, ni mlad mesec koji se zakačio za rub neba, ni iskrivljeni sokaci dok je na njih padao svetlucav mrak. Nismo rekli ni reč.
Stajali smo tako, stajali.
-Hajdemo. Imaš li šta da poneseš?
Ne- rekla sam i nežno dodirnula Kanovu sliku koju sam stalno nosila među grudima. Da su moj dever i Kan stigli do Amerike saznala sam tek nedavno preko moje drugarice, Ruskinje u Taškentu.
Rafije je dolila svež čaj.Ustala je da odškrine prozor, ali ja sam videla da briše suze.
-Tarik se rodio u Beču. Moj drugi muž je dobar čovek. Prodaje ovčiji sir i masline na pijaci Nashmarkt. Deci je dao škole i sad svi žive u svojim kućama. Po ceo dan nešto radim da zaposlim ruke i misli. Iznela je tuce mekih, tkanih šalova. Boje su se prelivale, svila je milovala kožu . Nisam ni znala da ljudska ruka može da istka takvu lepotu.
-Da,da krasiva- reče Rafije sa setom. U dodiru svile osetim nežne ruke moje babuške koja me učila da tkam. U ovom neboplavom šalu ja vidim oči moga Kana. Ali oni nemaju samo svoju boju, imaju i dušu. Osećam Kanov miris.Vidim njegovog oca koji mi se smeje osmehom velikim kao kuća. Stojimo na tvrđavi u Taškentu, iznad nas široko nebo ovenčano oblacima.Visoki tornjevi od izbledelog kamena dižu se uvis, kocke na stazama obrasle jantar zelenom mahovinom, ljubičasto cveće raste iz kamena, vlati trave trepere na povetarcu.To sećanje je nekako vanvremeno. Kanov otac mi je obećao da ćemo biti zajedno do kraja života. Sreća je bila tako velika da je mogla da se opipa. Liči na dodir svile.
Rafije je znalački zažmurila na jedno oko. Prinosila je šalove mom tenu.
-Ti si nežna kao latica ruže –rekla mi je. Mislim da ti ovaj pristaje. Ruke su joj mirisale na jasmin dok mi je obmotavala šal oko vrata. Ostale smo dugo zagrljene .Ulično svetlo se upalilo. Soba je postala narandžasta. Meni se učinilo da je neka kosmička svetlost kao oreol lebdela iznad glava dveju žena iz različitih svetova koji su se načas dodirnuli u ovom ledenom bečkom suterenu.
Neko je zakucao na vrata.
-Moj muž –rekla je Rafije. Očekivala sam ostarelog, brkatog, natmurenog Turčina. Čovek gandijevskog izgleda, očiju bistrih i oštrih, gipkim pokretima prešao je preko sobe, blago se naklonio i poljubio mi ruku.
Willkommen . Dobrodošli!
Nešto je tiho rekao ženi. Ona je vadila sir iz kačice i stavila ga u činiju. Masnim papirom je prekrila sir. U papirnu kesu je gurnula teglu crnih maslina. Za decu- nasmešila se i dodala kolačiće sa pistaćima.
Na stolu mi je stajao spisak sa rasporedom stvari koje treba da uradim. U Doroteumu je bila Moneova izložba. Za moju školsku drugaricu treba da pronađem reprodukciju slike Gustava Klimta . Ako može „Poljubac“. Spisak se nastavljao. Odgurnula sam ga za kasnije i hitala kod Rafije na čaj.
U Điđinoj svesci za obaveštenja je pisalo“ roditeljski sastanak u četvrtak u šest“.
-Ali ona ne razume ništa! rekao je Rafijin muž , kad smo se sreli u parku. Došao je po ženu i sina.
-Učiteljica je rekla da majke obavezno dođu- bila sam uporna. Ni ja ne razumem sve. Prevešće nam Vlasta, Zoina mama. Ona je iz Zagreba.
Rafijin muž se smejao i širio ruke kao da je hteo da kaže da se predaje.
Čekala sam je na uglu Stolberggasse. Dolazila je u oblaku mirisa jasmina. Svilena dugačka haljina virila je ispod tamno teget balonera. Neboplavi šal je bio zakačen za vrh punđe. Kosa, kao bakarna tepsija, presijavala se na retkim zracima sunca koji su uspeli da se probiju kroz uzanu i mračnu ulicu.
-Drugarice moja –rekla je .
-Drugarice moja- otpozdravila sam.
Bečke mame, mlade i vesele pričale su bečkim narečjem. Šta kažu ? pitala sam Vlastu.
-Učiteljica kaže da sad idemo u pivnicu. Tako se to kod njih radi.- Rekla sam to Rafiji. Senka joj je prešla preko lica .
-Ja ne mogu!
Razrogačila sam oči . Učiteljica je sve shvatila. Prišla je i obavila ruke oko Rafije u njenom tamno teget baloneru.
-Muss! Moramo. Tako stoji u programu.
Nikad ne bih pomislila da bi jedna rođena Bečlijka uradila tako nešto. Ali, učiteljica, Elli Kopp nije bila obična. Bila je „neviđena lafica“ i Žena pre svega.
Ušuškana , mala pivnica u Zentagasse odzvanjala je od „devojačkog“ smeha.
-Šta kažu, šta kažu? Pitala sam Vlastu. Vlasta se smejala pomalo cvrcnuto. Pivo je uhvatilo.
-Ne znam, pričaju nešto o dlakavim muškim nogama. Poslednju reč nije ni izgovorila . Progutala je navala smeha. Smejala sam se i ja . Pogledala sam Rafije. Usne je pritisla prstima . Ali oči su joj iskrile kao mala sunca.
Bilješka o autorici:
Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala je četiri knjige Slatko od dunja, Ispod dva neba, Priče od čudesnih reči, Kapija. Objavljuje priče u književnim časopisima (Savremenik, ASinfo, Zindaily, Kvaka. Itd). Živi u Beogradu.
Dunjalučar 