Zdravko Odorčić, Drama: Zatvorske cimerice, Prizor 2.


Zatvorske cimerice
PRIZOR 2.

Kamelija spava. Ulaze Jozefina i Čuvarica.

JOZEFINA: (U offu) Samo me ne diraj… Znam ja vas… (Ulaze) Izem ti sreću… Koji sam ja baksuz… E, kad te neće… neće…

ČUVARICA: Za bježanje bi mogla dobiti dodatnu kaznu zatvora.

JOZEFINA: Ma nemoj mi reći… samo sam malo provirila…

ČUVARICA: I nestala bi u vidu lastinog repa da te nisam zaustavila.

JOZEFINA: I što sad… zatvorit ćete me u samicu…

ČUVARICA: Pa moglo bi ti se dogoditi ako ovako nastaviš biti neposlušna!

JOZEFINA:To bi vi i htjele… Tamo bi me mogle natezati bez svjedoka…

ČUVARICA: Smiri se i nemoj da se ovo više ponovi. Drugi se put nećeš tako lako izvući!

(Odlazi)

Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće


JOZEFINA: Ajd, babo, diži se… Ajde… diži svoje dupe i odgovori mi na neka pitanja. Ajde… ne pravi se glupa…

KAMELIJA: Molim… što je… jel to Velika…

JOZEFINA. Nije Velika… ali bi ti mogla zavrnuti šiju golim rukama…

KAMELIJA: Što je… Što se dogodilo…!?

JOZEFINA: Rekla si… izađi iz ćelije…

KAMELIJA: Lijevo i onda pravo do hodnika…

JOZEFINA: Pravo do hodnika…

KAMELIJA: Onda opet lijevo i ravno na glavna vrata…

JOZEFINA: Na glavna vrata…

KAMELIJA: Otključaš i desno ti je rijeka… a opet lijevo grad…

JOZEFINA: Desno rijeka… i lijevo grad… i izgubiš se u mnoštvu…

KAMELIJA: Ispariš…

JOZEFINA: E, malo sutra, lažljivice. Namjerno si mi prodala priču kako bi me prevarila… I sad se duboko u sebi smiješ…

KAMELIJA: Aha…

JOZEFINA: Što – ahaaa… smiješ se…

KAMELIJA:  Ma ne, ne smijem se…

JOZEFINA: Otključaj vrata… Ja otključam, a ono lezbača ko od stijene odvaljena skoči na mene i sruši na pod… Lijevo rijeka, desno grad… Dušu  mi je istiskala onolika… Mogla bih te znaš… (Krene Kameliju udariti)

KAMELIJA: Stoj! Ni makac!

JOZEFINA: Da nemaš možda šilo, pa da me njim bocneš…

KAMELIJA: Aha…

JOZEFINA: Pa jebote, stara, znaš li ti išta drugo od toga ahaa, ahaaaa… Ne znam jel ti to s ahaa potvrđuješ moje riječi ili mi s ahaaa rugaš… U svakom slučaju, imam osjećaj da me zajebavaš…

KAMELIJA: Ahaaa…

JOZEFINA: Evo opet… Ma sad ću te…

KAMELIJA: Halt!

JOZEFINA: Nemoj ti meni halt, nacistu…

KAMELIJA: Makni se. Ne volim grubosti…

JOZEFINA: O, progovorili smo. Ne volimo grubosti. A onog svog ljubavnika na nož… Ništa grubo… Malkoc je posrnuo i nabo se…

KAMELIJA: Nabo se!

JOZEFINA: Nabijem ja tebe, baba!

KAMELIJA: Prostakušo…

JOZEFINA:Oho, javila se fina gospoja!

KAMELIJA:Aha…

JOZEFINA: (Podrugljivo) Ahaaa… Uostalom, baš me briga za tebe… Ionako sam pred stotinu problema… Kako sutra na audiciju…

KAMELIJA: (Ustaje)

JOZEFINA: Kamo ćeš sad!?

KAMELIJA: Pišat…

JOZEFINA:Pišat!

KAMELIJA: Aha…

(Kamelija odlazi i sjeda na WC školjku. Čuje se žuborenje. Diže se i nalijeva vodu u lavor i umiva se. Počešlja…

Jozefina za to vrijeme pogledava na njezin kofer i pokušava mu se približiti. U jednom trenutku – kad Kamelija završi s češljanjem – priskoči i naglo ga izvuče ispod kreveta)

KAMELIJA:No, no…

JOZEFINA:E, jesi nekakva! Da u njem ne čuvaš neku svoju žrtvu… Samo da provirim…

KAMELIJA:Ne!

JOZEFINA:Dobro, neću. Imam ja svoje stvari… (Krene za svojim koferom… otvara ga) Ej, pa tu nema pola stvari… Ti si mene pokrala… Ma jasno… nagovorila si me da bježim, a u međuvremenu si mi pokupila stvari. Ajde, daj taj kofer i vraćaj moje stvari. Odmah!

KAMELIJA:Nema tvojih stvari u mojem koferu.

JOZEFINA:Ma nemoj, a kamo su isparile… van kroz hodnik lijevo… i isparile…

KAMELIJA:Aha…

JOZEFINA:Aha… Ajde vraćaj stvari kako ne bih morala primijeniti silu…

KAMELIJA:Nema stvari…

JOZEFINA:Jel ti to mene… Ma sad ću ti ja polomiti kosti… (Nasrne na Kameliju, a ova ju dočeka i gurne snažno nogama. Jozefina se otkotrlja do svog kreveta)A, ‛oćeš grubo… (Ponovo nasrne na Kameliju)

KAMELIJA:Stani! (Uzima veći nož i zaprijeti) Ni korak. Šiknut će krv.

JOZEFINA:Ova bi mene uistinu… krk… bez grižnje savjesti… Dobro… povlačim se… (Liježe na svoj krevet) Kako ona samo ono… šiknut će krv… Odustajem… Sad sam gladna… One su splačine prošle… Umrijet ću do ručka…

KAMELIJA:Aha… (Uzima zamotuljak ispod madraca i spravlja doručak)

JOZEFINA:(Njuška) Jel to miriše… domaća… domaća kobasica… onako s lukom… na dim miriše… bože, koje li ljepote udisaja… Baba, jel ti to imaš kobasicu!?

KAMELIJA:Aha… kobasica domaća…

JOZEFINA:Nisi li sinoć rekla da više nema hrane!?

KAMELIJA:Jesam… Sinoć…

JOZEFINA:Odakle ti?

KAMELIJA:Velika… Velika mi je dala kobasicu i sira… kisele krastavce, luka i grah u konzervi.

JOZEFINA: A nisi li ti njoj bila dužna i ona te htjela žicom… oko vrata… krc!?

KAMELIJA:Je… vratila sam dug i još malo više od duga…

JOZEFINA:Vratila si dug i još malo više…

KAMELIJA:(Veselo) Aha… za malo više od duga dobila sam kobasicu i ovo… ajde jedi sa mnom… dobra je i miriše na bijeli luk…

JOZEFINA:Naravno da miriše na bijeli luk…

KAMELIJA:Neće nas posisati… oni… neće posisati…

JOZEFINA:Tko nam neće posisati… Velika ili one lezbače u uniformi…

KAMELIJA:(Smije se) Ma ne, neće nam posisati krv… vampiri…

JOZEFINA:Vampiri!

KAMELIJA:Aha… vampiri… Oni iz priča i filmova… Objesiš bijeli luk na križ i oni ništ. Bježe…

JOZEFINA:(Jedu) Stara, ti ili si luda ili s tobom nešto nije kako treba…  

KAMELIJA:‛oćeš malo gucnut, a!?

JOZEFINA:Što, imamo i pića?

KAMELIJA:Viski. (Uzima bocu ispod madraca i čaše. Toči)

JOZEFINA:Viski. Ti imaš cijelu zalihu jela i pića!

KAMELIJA:Imam. I vino za poslije… (Piju i jedu)

JOZEFINA:Smotana si, babo, ali si i snalažljiva. Ovo je prava gozba. Delicije koje ni one lezbače ne jedu.

KAMELIJA:Aha… Imamo zaliha za deset dana…

JOZEFINA:Za deset dana… Ali ja ne mislim ovdje ostati deset dana. Ja moram sutra na audiciju živa ili mrtva. Ja moram iskoristiti svoju šansu… Moja je karijera u pitanju, znaš to!?

KAMELIJA:Znam… pij i jedi… Moraš imati snage za ples…

JOZEFINA:Znam, samo kako ću sutra ako me ne puste…

KAMELIJA:(Toči vino) Ajd, uzdravlje! Dobro je. Ne uzimam ja bilo što…

JOZEFINA:Dobro si ti to unovčila… Čekaj malo… Pa ti si moju robu dala za dug i hranu…

KAMELIJA:Aha…

JOZEFINA:Pa tebe treba izmlatiti za primjer…

KAMELIJA:Bez nasilja! (Uperi nož prema Jozefini)

JOZEFINA:Lijepo… ostala sam bez odjeće… moguće karijere… Što ću sad…

KAMELIJA:Ispariti…

JOZEFINA:Opet mi želiš podvaliti!?

KAMELIJA:Aha…

JOZEFINA:Jesam li ja tebi nešto posebno skrivila. Podmećeš mi otkako sam došla. Ja se lijepo tebi ispovijedam, tko sam, što sam… povjerim ti neke svoje tajne… Pričam o karijeri… Finom gospodinu i audiciji, a ti meni samo aha… ili me prevariš za bijeg. Kao, daješ mi nadu, a ustvari me perverzno prevariš i navučeš mi na vrat one zatvorske njuške. Ako ja kažem crno, ti kažeš aha. Ako velim bijelo, ti opet – aha… Ne daj bože s tobom provesti duže vrijeme u zatvoru… Samo bi mi još to trebalo… Bolje bi mi bilo i s onom tvojom Velikom… nego s tobom prevaranticom o kojoj i ionako ništa ne znam osim da ti se ljubavnik nabo dva-tri puta na nož…

KAMELIJA:Bila sam mlada i lijepa…

JOZEFINA:Svi mi budemo mladi i lijepi…

KAMELIJA:Bila sam mlada i lijepa… Išla sam u školu… Znam francuski… Udala sam se za Nijemca… Imali smo stanove koje smo iznajmljivali… Još neke imamo… Ruševne, doduše… U njima stanuje sirotinja… Plaćaju hranom… i čime već stignu… Zgradu hoće neki srušiti i sagraditi novu… Ja im ne dam… i gotovo…

JOZEFINA:A, jel…. pa mi smo plave krvi… Gospođa ima pedigre….

KAMELIJA:Ima… moj je pradjed bio plemić….imali smo imanje na selu i kuće u gradu…. Moj je otac to sve propio i potrošio na kurve…. Mama je jedva spasila zgrade u gradu… Ubila ga je na spavanju….

JOZEFINA:A vi plemići to genetski… nasljedno bockate…

KAMELIJA:Ubila ga je na spavanju kako ne bi i zgradu u gradu dao za piće i kurve….Kako bih ja od nečega živjela… Kako ne bih završila na ulici….

JOZEFINA:A, jel! Mama ti je bila dobra!

KAMELIJA:Bila je.

JOZEFINA:Brinula se o tebi…

KAMELIJA:Jako!

JOZEFINA:I ja bih za svoje dijete nekom vrat cvaknula… Da!

KAMELIJA:Mama me je jako voljela…

JOZEFINA:I… dobila je smrtnu… Objesili su ju!?

KAMELIJA:Nisu… Tata je imao rođendan i nije došao cijelu noć… Ujutro se vratio i mama mu je priredila doručak… Jaja i slanina s biberom… Tako je on najviše volio… Ona je stavila manje bibera, a više mišomora… Ostatak je jaja ona pojela… Ležala je njemu ispod nogu s papirom na kojem je pisalo da sam ja vlasnica nekretnina u gradu. Ostalo je sve otišlo na bubanj za očeve dugove…

JOZEFINA:‛ko bi rekao…

KAMELIJA:Imala sam petnaest godina. Otišla sam u internat. S osamnaest sam se vratila i živjela od rente za stanove… Upoznala sam Alberta… Bio je vojnik i morao u Rusiju… Bježala sam… U Poljskoj sam završila u logoru… Srećom pred kraj rata…

JOZEFINA:Ti si Židovka!?

KAMELIJA:Jesam. On me je skrivao, a nosila sam i njegovo prezime…

JOZEFINA:Pa ti si starija nego što sam i pretpostavila… Imaš ti godina na leđima…

KAMELIJA:Imam. Puno.

JOZEFINA:A taj tvoj, Albert… Jel se vratio živ iz Rusije…

KAMELIJA:Je, je… nakon rata… Tamo su ga zarobili… bio je u logoru… onda je nekako završio na nekom imanju i preživio… Kad je došao, pozdravljao je sa Zdravstvuj i govorio mi Ja ljublju tebja…Plesao je kazačok i govorio kako je komunizam budućnost svijeta…

JOZEFINA:Jesu mu isprali mozak!

KAMELIJA:Jesu… jesu… Onda je potpuno poludio… Počeo je čitati Karla i Engelsa… Onda Mein Kampf… Bibliju… Svakim je danom bio sve luđi… Na kraju je završio u zatvoru… Tamo su ga jako istukli… U zatvoru je, govnom da prostiš, ispisao sve je isto. Nema filozofske razlike između religije, komunizma, nacizma i kapitalizma. Svima je cilj borba za svoju korist, a na grbači malih ljudi. Vikao je kako žene trebaju voditi narod i vladati državama… One, govorio je, i kada zavlada glad, mogu dati ljudima iz svojih sisa mlijeko.

JOZEFINA:Na kraju jel postao revolucionar…

KAMELIJA:Ma kakav revolucionar… Na kraju je postao luda koja je završila u gradskom sanatoriju za bolesne u glavu. Tamo je jadan i umro… A gdje neće kada su mu svaki dan strujom popravljali glavu…

JOZEFINA: Strujom popravljali glavu!?

KAMELIJA:Jesu, jesu… Valjda je od toga i umro.

JOZEFINA: I bolje za njega. Mučio se jadan izluđen tim komunizmom i nacizmom.

KAMELIJA: I religijom i Marxom…

JOZEFINA: Bako, pa nije tebi bilo baš lako u životu…

KAMELIJA: Nije… nije…

JOZEFINA: A jesi li poslije koga imala…

KAMELIJA: Jesam… imala sam… nekoliko…

JOZEFINA: Vidi ti bake…

KAMELIJA: Imala sam… izlazila sam s njima u kino i tako…

JOZEFINA:I ponovo se udala!?

KAMELIJA: Nisam. Nisam se ponovo udavala! Svi su ti oni bili čudni… Samo su htjeli moj novac i moje stanove… Alʼ ja sam ti njih odmah…

JOZEFINA: Bocnula!?

KAMELIJA: Daj. Nisam. Ja sam ti njih odmah skužila… Svi su oni u početku donosili cvijeće… bombone… čokoladne… A onda za mjesec-dva… svi kao da su se dogovarali i pričali istu priču kako su baš ostali bez novca, pa ako mogu posuditi… Čim se za njih udam, idemo njegovima i oni će nam pomoći i tako dalje… jedna te ista priča…

JOZEFINA: Svi su oni isti, muški gadovi… Samo da im je iskoristiti…

KAMELIJA: Među noge i u lisnicu… Pa grabi dok sve ne potroše, a onda…

JOZEFINA: A onda mišomor…

(Zajedno se nasmiju)

KAMELIJA: U jaja s biberom…

JOZEFINA: Nema među njima poštenog gospodina…

KAMELIJA: Ima… Ima… Bio je jedan… siromašni student glasovira… Stanovao je u mom stanu na mansardi… Zaljubio se u mene… a ja još nisam shvaćala da me uistinu voli… Ostavljao mi je vrtno cvijeće ispred vrata i gledao iz prikrajaka… Jednom sam ga pozvala i on mi je otvorio srce… Obećao je doći po mene kada postane slavni pijanist i odvesti me na more… Na Azurnu obalu… u Francusku… Je tem… govorio mi je… Ah, bila je to moja najljepša platonska ljubav…

JOZEFINA: Platonska! Nije postao slavni pijanist…

KAMELIJA: Nije… umro je od sušice… jadan.

JOZEFINA: E, bako, baš nisi imala sreće.

KAMELIJA: Nisam.

JOZEFINA: Nisam ti ni ja baš neke sreće u ljubavi… Imala sam ti ja jednog još na selu. Bio je jak… mogao je kola umjesto konja povući… Plav s plavim krupnim očima… al’ tupast… Ogromna ljudina, a mami na sisi… Kako mama kaže, tako je on radio… Imali su, boga mi, oveće imanje… Mama je držala sva četiri kuta u kući… Njegov je otac bio papučar… Sve ti je ona držala pod kontrolom. Jedino mu nije mogla zabraniti da mene gleda i da mene voli… Jednom me je sačekao u šumarku i uhvatio, onako, bez pozdrava i počeo ljubiti… Što ljubiti… drpati po sisama… skidati… Ej, dečko, ohladi… Gurnem ga i on padne u neku baruštinu i sav se smoči. I pobježe…

KAMELIJA: I tako je završilo?

JOZEFINA: Ma ne. Počeli smo se tajno sastajati i ja ga naučim kako se mora odnositi s finim damama.  Bez grubosti… fino i kulturno, kako to već dolikuje…

KAMELIJA: I?

JOZEFINA: I ništa. U okrug došli novi mladi župnik i novi mladi učitelj…

KAMELIJA: I ti sa župnikom… učiteljem!?

JOZEFINA: Ma nije baš tako… Mater od onoga moga žali se župniku kako se ja s njegovim sinom drpam…

KAMELIJA: Drpaš…

JOZEFINA: Ma znaš već… Uglavnom, branila mu je viđati se sa mnom, a u međuvremenu mladi učitelj bacio oko na me i nije mi dao mira, sve do jedne večeri kada me je presreo i stisnuo u sjeniku. Nisam mu odoljela i ode moja nevinost u sijeno… I sve bi bilo dobro da nije upoznao Mariju i oženio se njome… Ona je bila iz finije obitelji… Ganjao ti on mene bez obzira na Mariju, ali ja mu više nisam dala…  

KAMELIJA: Tak i treba…

JOZEFINA: Uglavnom, bila sam jedno vrijeme nesretna i tužna… I kom ću se izjadati no svećeniku… A on, mlad, pun snage… davao mi kazne… te pomoli se za ovo… te za ono… i dok sam se ja jadna klečeći molila, on je me tješio držeći me jednom rukom za sisu, a drugom prebirao po svom džepu…

KAMELIJA: Ma vidi…

JOZEFINA: Ćutjela sam… mislila sam, mlad… neoženjen… svećenik… ima neke perspektive…

KAMELIJA: Zašto nisi ostala s njim…

JOZEFINA: Htjela sam ja… alʼ jednog predvečerja došla k njemu na večernju molitvu… kad ono, on ti tješi mater mog bivšeg dečka držeći ju rukom za sisu podignute suknje… straga.

KAMELIJA: Vidi ti ljubavnika…

JOZEFINA: Sve mi se skupilo: pokupila sam ono malo stvari što sam imala i pobjegla u grad. I eto me tu… Mogla bi me poslužiti sreća da postanem plesačica… A ja završim u zatvoru ko posljednja kurva…

KAMELIJA: A jesi li ti oduvijek ovako lajava…

JOZEFINA: Lajava… Spavala sam s križem… Molila se svaku večer pred spavanje… Ali u gradu… ne možeš tako opstati… morala sam biti drugačija… A ni ovi gradski dečki baš ne vole priproste  cure iz unutrašnjosti… Misle ako si priprost, da te mogu lako dobit… E, u početku sam ja i nasjedala, alʼ kasnije – šipak… Obukla sam novu usku haljinu, nabacila šminku… pušila na muštikl i da vidiš kako se dečki drugačije odnose… Bar u početku… a mogla sam često i birati… Samo kad se sjetim kako su me ponižavali… svaka mi šuša htjela u mraku zadići suknju… Znala sam i ćušku dobiti… vrag ih odnio… Puno sam puta proplakala… (Na rubu plača) A sve zbog plesa… zbog moje plesne karijere (Zaplače. Prilazi joj Kamelija) A sada kada mi se ukazao tračak nade… sada sam ovdje u zatvoru ni kriva ni dužna… Kako da mu dam dokumente kada mi ih je uzeo moj bivši gazda i ne da… Ne pušta me dalje… Hoće me imati za sebe i izrabljivati dok ne ostarim, a onda će me šutnuti na ulicu ko zadnju gradsku drolju… (Plače. Kamelija ju zagrli) A onaj gospodin… nije ništa tražio unaprijed… samo me pozvao da sutra u jedanaest budem na audiciji. Pas im mater… samo bi – daj, daj – hopa cupa… a ja imam i dušu…

KAMELIJA: (Odlazi do svog kreveta i natoči joj vino) Popij malo. Da se pribereš…

JOZEFINA: Hvala!

KAMELIJA: (Izvlači kofer ispod kreveta. Otvara ga i iz njega vadi cipele i haljinu) Obuci… obuj…

JOZEFINA: To skrivaš u koferu… Tvoja odjeća… Je, što ti je to dobro, stara… Oduvijek sam si to željela… Znaš, prolaziš pored onih izloga, a iznutra te mame… uzmi me… baš ti ja trebam… nikada nisam imala dovoljno novca kupiti si lijepe stvari… Je, što je dobro (Oblači haljinu) Vidi, kao da je za mene šivana… I cipele mi pristaju… Stara, jel to od Velike?

KAMELIJA: Nije… to je moje…

JOZEFINA: Da, ja sam zaboravila da si ti bila fina dama s pedigreom… Baš mi pristaju… Još malo da uredim frizuru…

KAMELIJA: Stani… Nije to kako ti misliš… Ovo se mora znati nositi… Moraš se u njoj znati ponašati… Ne možeš to obući, a ponašati se kao seljanka… Moraš promijeniti manire… U toj haljini možeš biti frajlica fufica… ili fina dama… Ovisno kako ju nosiš… Šetaj… prošetaj…

JOZEFINA: Da šetam!?

KAMELIJA: Aha…

JOZEFINA: Šetam… (Promijeni način hodanja. Malo se splete o cipelu)

KAMELIJA: Ne hodaj kao da si s konja sišla… Lagano… elegantno… Digni glavu… ispravi leđa… gledaj ispred sebe… Tako… Ne šepaj… Ne poskakuj kao da jašiš kobilu… Okreni glavu i elegantno ponizno pozdravi…

JOZEFINA: Dobar dan!

KAMELIJA: Ne… ne… Okreni glavu i elegantno ponizno pozdravi klimanjem glave… Ne klimaj kao krava kad tjera sa sebe muhe… Diskretno… glava… oči u oči… kratko, ne bulji… tako… okret… diskretno i neupadljivo njiši kukovima… ne vrti guzicom kao one kod Tri crvena fenjera… Diskretno… neka misle što je ispod haljine… neka im se mašta razuzda, a ne smiju te taknuti… Damu… ne daj bože…

JOZEFINA Aha… Baš mi se to sviđa… Znala sam ja da u meni čuči dama…

KAMELIJA: E, tako… sad je već bolje… hodaj… ispravi se… zamisli da imaš na glavi knjige… ispod ruku knjige… Čekaj… Stavi ovo na glavu… (Na glavu stavlja lavor)ovo ispod ruke…(Stavlja joj cipele ispod ruke) Hodaj… gledaj ispred sebe ravno… malo zavrti… tako… Moglo bi se od tebe nešto uraditi…

JOZEFINA: Umorila sam se… Bogme nije lako biti dama… Zadihala sam se…

KAMELIJA: U internatu su nas to učili… Kako hodati i kako se smijati… Kako gledati i kamo gledati… Kako se diskretno našminkati, kako jesti i kako piti…

JOZEFINA: Bogme sam ja vidjela dame kako piju viski kao vodu i piju…

KAMELIJA: Nisam mislila na noćne dame…

JOZEFINA: Aha…

KAMELIJA: Skidaj…

JOZEFINA: Molim…

KAMELIJA: Skidaj…               

JOZEFINA: Ma što da skidam…

KAMELIJA: Haljinu i cipele… Skidaj…

JOZEFINA: Aha… evo odmah… Jesi škrtica… Ko da ću ti pobjeći u ovome…

KAMELIJA: Hoćeš, ali ne u ovome…

JOZEFINA: Aaaa, nećeš me dvaput…

KAMELIJA: Nisam te ni prvi put…

JOZEFINA: Ma daj, zeznila si me ko posljednju gradsku glupaču…

KAMELIJA: Nisam… Ti si nešto zabrljala…

JOZEFINA: Aha… ja sam zabrljala… rekla si… izađem iz ćelije…

KAMELIJA: Lijevo i onda pravo do hodnika…

JOZEFINA: Pravo do hodnika…

KAMELIJA: Onda opet lijevo i ravno na glavna vrata…

JOZEFINA: Na glavna vrata…

KAMELIJA: Otključaš i desno ti je rijeka… a opet lijevo grad…

JOZEFINA: Desno rijeka… i lijevo grad… i izgubiš se u mnoštvu…

KAMELIJA: Ispariš…

JOZEFINA: Nisam isparila… Naletjela sam na stražu i evo me tu gdje sam i bila…

KAMELIJA: Zabrljala si…

JOZEFINA: Opet ti… Uostalom… zašto ti ne ispariš!?

KAMELIJA: Ne… ja ne… Uhvatili bi me istu večer… Ti nemaš identitet… nemaš isprave… Obojiš kosu i zavaraš trag… 

JOZEFINA: Ako ti misliš da je to tako jednostavno, zašto se mora čekati mrak.

KAMELIJA: Ne mora… Mrak daje dojam tajanstvenosti… napetosti… diže se adrenalin… postaje sve napeto… tišina postaje nečujna…

JOZEFINA: Stara, ti si čisti horor…

KAMELIJA: U mraku si manje vidljiv, ali je veći rizik… u mraku su svi oprezniji…

JOZEFINA: Da ti to meni ne predlažeš da zbrišem po danu…

KAMELIJA: Aha…

JOZEFINA: Sada!?

KAMELIJA: Ahaa…

JOZEFINA: Misliš!? Izađem iz ćelije… pravo…

KAMELIJA: Ahaaa…

JOZEFINA: To je ludost… ulovit će me ili ona lezba ili ona tvoja Velika i jaka…

KAMELIJA: Nuu… uzmi (Daje joj mali nož) Samo Velikoj zaprijeti… Prepoznat će ona nož…

JOZEFINA: Što, i nju si bocnula!?

KAMELIJA: Nisam, ali to je njezin nož… Obećala sam joj da će ju, ako me ne prestane gnjaviti, ako ne ja, netko drugi bocnuti…

JOZEFINA: Lijepo, boga mi… I to bih trebala biti ja…

KAMELIJA: Ako te dira… zaprijeti… ako navali… ubodi…

JOZEFINA: Jesi li i to, stara, naučila u internatu…

KAMELIJA: Ahaa…

JOZEFINA: Misliš… da pođem…

KAMELIJA: Aha…

JOZEFINA: Dobro… ali ako opet…

KAMELIJA: Ispari…

JOZEFINA: Dobro… Idem… Alʼ ako me ovaj put…

KAMELIJA: Odlazi…

JOZEFINA: Odoh…

Jozefina odlazi. Kamelija posprema kofer. Pjevuši pjesmu „Život je lijep Milord“ Edit Piaf.


Bilješka o autoru:

Zdravko Odorčić rođen je u Osijeku. Radi i živi u Zagrebu. Dramaturg je, redatelj, romanopisac i pjesnik. Urednik je preko  200  književnih izdanja.  Osnivač je KULTure SNOVA  u Zagebu i Radio snova. Već u drugom razredu srednje škole napisao je monodramu Čovjek, pas i mačka te u suradnji s ondašnjom MZ Retfala postavlja na scenu. Monodrama je imala preko 40-tak izvedbi. Kao student pokušava izdati svoj roman u vlastitom izdanju na što su novine oštro osudile, te su mu profesori sa Katedre hrvatskog jezika savjetovali da piše pod pseudonimom dok se ne slegne prašina budući da mu je prijetilo i izbacivanje s fakulteta. Od tada piše pod pseudonimom Saša Z. Odorčić sve do 90-tih godina. Pjesme su mu prevođene na slovneski, makedonski, romski, hebrejski, arapski, mađarski, bugarski, češki, malezijski, talijanski i engleski jezik. Član je Društva dramskih umjetnika Hrvatske, Matice hrvatske i mnogih drugih kulturnih asocijacija i udruga. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja kako za svoj umjetički rad tako i za društvenu angažiranost gdje preko kulture spaja ljude i na taj način se bori za mir i toleranciju u svijetu.


Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala!