Stephen King: predgovor romanu Carrie


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Stephen King: predgovor romanu Carrie

Iako sam već tokom studija prodao nekoliko priča, moja karijera profesionalnog pisca započela je tek nakon diplomiranja. Dve ili tri godine pisao sam za fakultetski list kolumnu pod nazivom (koji dugujem glavnom uredniku) Kingov đubretarski kamion. Dva ili tri dana nakon dodele diploma, svratio sam do kancelarije lista da pokupim neke svoje drangulije.

U njoj nije bilo žive duše – prvi put sam je video takvu. Već nedelju dana mi se po glavi motala ideja za priču, nešto o džinovskim pacovima koji se kote ispod tekstilne fabrike u Novoj Engleskoj. Oštro je odudarala od „nežne” književnosti koju sam pisao na časovima kreativnog pisanja. Nije imala mnogo zajedničkog ni sa bezbrižno-veselim, ironičnim tekstovima pisanim za Đubretarski kamion. Velika, mračna kancelarija i napuštene pisaće mašine najavljivale su slobodu i mogućnosti, nagoveštene u poslednjim semestrima. Poručivale su da mogu da činim šta mi je volja – zar škola nije gotova?

Proveo sam taj dan dovršavajući priču „Noćna smena”. Sećam se da sam bio veoma srećan i zaposlen – uistinu sam se provodio kao nikad u životu.

Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće

Priča je bila jezovita, brza i zabavna. (Poslužila je kao književni predložak za film koji je takođe bio jezovit i brz, ali – na moju žalost – ne tako zabavan.) Poslao sam je časopisu Kavaljer bez velikih izmena. Možda sam je samo još jednom brzo prepisao, ne sećam se. Vodič za pisce tvrdio je da u Kavaljeru objavljuju horor i naučnofantastične priče koje do njih stignu bez posredstva agenata. To je bio dovoljno dobar razlog da im je pošaljem. Ispostavilo se da je priča bila dovoljno dobra za Naja Vildena, urednika Kavaljera. Kupio ju je za 200 dolara. Bila je to velika suma za mladića koji je najveći deo studija pregurao u dva para farmerki i više nego jednom kusao veselu tepsiju, sopstveni izum, jelo od žitarica i putera od kikirikija prženog u pamukovom ulju. Da li ste je probali? Niste? Blago vama.

Ček za „Noćnu smenu” zatekao me je pred ženidbom. Moja izabranica, Tabita Sprus iz Old Tauna, silno je uživala u mojim pričama, baš kao i ja u onom što je ona radila. U to vreme je uglavnom pisala poeziju. Upoznali smo se dok smo spremali ispite u biblioteci Rejmond Fogler, na Univerzitetu. Produbili smo poznanstvo tokom predavanja i radionica o poeziji. Početkom jeseni 1970. godine, pročitala je moju priču „Ja sam portal”. Rekla je da je to jedna od najboljih naučnofantastičnih priča koje je ikad pročitala. Oborila me je s nogu preterano laskavim komentarom… da i ne govorimo o utisku koji je ostavila na ostatak mog tela. I tu sam priču prodao Kavaljeru. Već smo bili u braku kad je objavljena. Godinu 1973. dočekali smo s dvoje dece (neizbežnim posledicama preterano laskavih komentara). Kratke priče koje sam prodavao muškim časopisima postale su naš ključni oslonac u borbi za opstanak.

Na početku veze, radio sam u perionici veša. U međuvremenu sam napredovao do položaja profesora engle skog u srednjoj školi. Ni jedan ni drugi posao nisu bili dovoljni za izdržavanje četvoročlane porodice. Spajali smo kraj s krajem sa hiljadu i dvesta dolara, zarađenih od prodaje kratkih priča. Prihodi su nam bili tako tanki da mi je Tabi, kad su nam bili potrebni antibiotici zbog zapaljenja uva jednog deteta, pola u zbilji, a pola u šali, rekla: „Požuri, Stive, smisli nekog monstruma.”

Krajem jeseni i početkom zime 1972. godine, rodila se ideja za kratku priču o devojčici obdarenoj telekinetičkim (ili psihokinetičkim, ako vam se tako više dopada) moćima. Ta ideja mi se motala po glavi još od srednje škole i članka pročitanog u časopisu Lajf o pojavi kućnog duha u predgrađu. Kućni duhovi su vragolaste i nezgodne utvare- aveti, ako volite da stvari nazivate pravim imenom. Posle pažljive istrage, ispostavilo se da neobične pojave u kući nemaju nikakve veze s duhovima. U kući je živela i tinejdžerka opterećena brojnim problemima. Predmeti su leteli kroz vazduh – pogotovo oni religiozne prirode – kad god je bila u kući. Mirovali su samo za njenog odsustva. Autor članka izneo je teoriju da deca izazivaju većinu aktivnosti pripisanih duhovima i da se ovaj divlji i nekontrolisani dar najčešće ispoljava kod devojčica na pragu puberteta. Smatrao je da one u sebi kriju veliku snagu, dostupnu isključivo u tom životnom dobu.

U tome sam video materijal za dobru priču, možda i onu koja bi mi donela čitavih 500 dolara. Bacio sam se na posao u prostoriji za veš, u našoj prikolici (izgleda da u to vreme nisam mogao da pobegnem od mašina za pranje veša). Otkucao sam prvu verziju s najmanjim proredom i najtanjim marginama. Uvek sam tako pisao.Papir je koštao. Nisam mogao sebi da priuštim da ga bacam, pogotovo ne na prve verzije.

Duhovi prošlosti počeli su da me opsedaju pre no što sam završio prve dve strane. To su bile seni dve mrtve devojčice. Spojile su se i postale Keri Vajt. Neću ih nazvati pravim imenima. Imale su nesrećan život i ne zaslužuju da ih iko uzima u usta nakon što su ispustile dušu, čak ni u ovako odmereno intoniranom uvodu. Jednu ću nazvati Tina Vajt, a drugu Sandra Irving.

S Tinom sam išao u osnovnu školu u Duramu. Bila je to skromna seoska škola od četiri prostorije i šezdesetak učenika. Tina je bila debeljuškasta i tiha, dozlaboga povučena. U svakom odeljenju postoji trinaesto prase, dete koje uvek ostane da stoji u igri muzičkih stolica, ono koje uvek završi s natpisom ŠUTNI ME na leđima, dete na dnu društvene lestvice. To je u našem odeljenju bila Tina. Nije dospela u taj položaj zato što je bila glupa (jer nije bila), niti zato što joj je porodica bila čudna (a bila je). već zato što je svakog dana u školu dolazila u istoj odeći. I dan danas, imam njenu sliku pred očima. Vezivala je crnu (uistinu lepu) kosu crvenom trakom. I zimi i leti je nosila istu belu bluzu bez rukava. Prilično krupne grudi rasle su, rastežući je. Nosila je i crnu suknju. Sezala je, nimalo elegantno, sve do dna listova.

Tina je, jedne godine posle Božića, došla u školu u potpuno novoj odeći. Ne sećam je se, ali se i te kako sećam njene radosti. Mislim da je obukla najlon čarape. A najjasnije se sećam kako su njena nada i radost kopneli pod kišom šala, uvreda i zajedljivih komentara. Preobrazili su se u iznenađenje, bes i – konačno – u turobno prihvatanje. Deca su je, umesto da je prihvate, još žešće odbacila od sebe. Nisam učestvovao u takvom ponašanju, kome najviše odgovara izraz šikaniranje, ali mu se nisam ni javno suprotstavio. Dođavola, imao sam samo četrnaest godina. Teško je ustati i suprotstaviti se gomili sa četrnaest godina.

Sandra Irving je stanovala na dva i po kilometra od kućice u kojoj sam odrastao. Rasla je bez oca, samo s majkom i krupnim vučjakom apsurdnog imena Čedar. Gospoda Irving mi je jednog dana platila da pomerim neki nameštaj u njenom domu. Nisam imao više od šesnaest godina. Sablaznilo me je raspeće iznad njihovog kauča. Upečatljiva umetnina bila je toliko velika da bi sigurno ubila neku od njih da je pala dok su gledale televiziju. Znao sam da su Irvingovi religiozni na neki otkačen i žestok način, kakav se nije praktikovao u našoj, ni po čemu zanimljivoj, metodističkoj crkvi. Tek mi je pogled na grozomornog domi nantnog Hrista – namučenu priliku na krstu kojoj je krv obilato tekla iz proburażenih ruku i nogu, očiju uprtih u nebo s groznom mešavinom neizmernog bola i saosećanja-pomogao da shvatim dubinu i neobičnost njihove religioznosti.

Religija je bila samo deo onog što je odvajalo Sendi od druge dece. Njen miris – to nije bila štroka, već neprijatni praškasti zadah, sličan kombinaciji znoja i lepljive prašine stare biblioteke – imao je određenog udela u tome. Epileptični napadi i neobično skromna, staromodna odeća takođe su doprinosili odvajanju. Tu je bilo još nečeg. Ponekad je na talasnoj dužini dostupnoj isključivo školarcima emitovala program OTKAČENA! NIJE KAO MI! BEŽI OD NJE! sadržaja. Nazvao bih to piratskom radio-stanicom srca. Već odavno ne hvatam signale na toj talasnoj dužini, ali je se veoma dobro sećam… baš kao i Tinine crne suknje i sve žuće bele bluze bez rukava.

Nijedna od njih – na sreću ili žalost nije posedovala neobuzdani dar Keri Vajt. Nijedna nije završila srednju školu, niti je doživela leto trideseto.

Tina se ubila. Obesila se u podrumu. Sendi je umrla tokom epileptičnog napada u stančiću koji je iznajmila u gradu kad smo krenuli u srednju školu.

Ti duhovi pokušali su da se postave između mene i onog što sam pisao. Zahtevali su da ih, na neki način, utkam u priču koja je prikazivala ono šta bi moglo da se desi kad bi telekinetička energija zbilja postojala (što je, koliko ja znam, prilično moguće), ono što bi se desilo kad bi svet prema devojčicama bio pošten koliko je grub. Ukratko, tražile su da napišem roman.

Uplašio sam se… Kako od sveta devojčica u kom sam morao da se naselim (iako o njemu nisam ništa znao), tako i od nivoa okrutnosti koji ću morati da opišem. Plašio sam se ponovnog preživljavanja onog što svojevremeno nisam mogao da zaustavim, usled nedostatka mudrosti i moralne hrabrosti. Na delu je bio i prozaičniji motiv: Tabi i meni nije bio potreban roman koji će možda pronaći izdavača, već nešto što će brzo doneti novac koji bi mogao da pokrije kućne izdatke i kiriju. Zbog toga sam bacio nekoliko poludovršenih strana u kantu za otpatke i otišao u dnevnu sobu da gledam televiziju.

Tabi me je pitala na čemu sam to radio, Rekao sam joj da sam pokušao da napišem kratku priču, da se pokušaj izjalovio i da sam odlučio da je bacim. Nikad neću saznati da li je videla nešto na mom licu. Tek, otišla je u moju radnu sobicu i izvadila bačene papire iz kante za otpatke. Otresla je pepeo od cigarete i izravnala izgužvane stranice. Rekla mi je da nastavim s radom nakon što ih je pročitala. Poslušao sam je, najviše zbog toga da bih joj ugodio. Tako je nastao kratki roman koji držite u ruci. U međuvremenu je ostario, ali je zadržao iznenađujuću moć da povredi i užasne. Objavio ga je Dabldej, 1974. godine. Još se štampaju nova izdanja. Ponekad – prilično često, ako ćemo pošten – poželim da su Tina i Sendi žive i da mogu da ga pročitaju.

One ili njihove kćeri.

23. Februar, 1999. godine, Longbout Ki, Florida.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤