Mrtvi dom F. M. Dostojevskog


»Ne znam bolje knjige
u celoj ruskoj književnosti,
ne izuzimajući ni Puškina…«

 L. Tolstoj 
Mrtvi dom F. M. Dostojevskog

A ta besmrtna knjiga ne bi bila napisana da je Dostojevski nije odstradao na robiji, da duša nije prepatila neizmernu muku sužanjstva i ruka bila okovana. Kada se, krajem 1859, vratio sa robije, Dostojevski je osetio da je njegovo ime zamalo pokrio zaborav. Dok je on skoro čitavu deceniju vukući lance pekao alabaster, okretao tocilo u kovačnici, lomio stare barke na Irtišu, pisci koju su sa njim počeli literarnu delatnost postali su slavna imena ruske književnosti. Tvorac Bednih ljudi, čija je slava progrmela po celoj Rusiji, imao je snage da se otme zaboravu. On nosi u sebi gotovu građu za Mrtvi dom, ali ne sme njime da označi povratak na knj.ževno poprište. Skinuli su mu okove sa ruku, ali mu je duša ostala okovana strahom od samodržavlja i cenzure, Taj strah je sputavao talenat i presecao mu zamah. Tek u proleće 1861, kada je stega cenzure popustila, ugrabio je pogodan momenat I objavio ovo delo, kazao svoju novu i prvu pravu reč posle robije.

Po isteku robije Dostojevski je pisao bratu: »Koliko sam tipova i karaktera ljudi iz naroda poneo iz tamnice… Biće dovoljno za čitave tomove.« Mrtvi dom je najneporednije vezan za te opservacije, utiske i zaključke umetnikove. Ali kada bi ovo delo bilo samo slika ruske tamnice određenog vremena, njegov bi književno – istorijski, umetnički i opštedruštveni značaj bio neuporedivo manji, Ono je, međutim, u suštini, slika ruskog života u celini, Ne kaže pisac slučajno: »Mislim da su ovde svaka gubernija i svaki kraj Rusije imali svoje predstavnike.« 

Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće

Formalno, mrtvi dom je komad zemlje opkoljen bedemom i koljem palisada, na čijoj je kapiji ulaznica zločin, odakle mravinjak odbačenih po sili slova zakona i beskrajno sibirsko nebo gleda preko šiljboka. Ali životni putevi svih njegovih sužnjeva, pre nego što su se zaustavili ovde, ostali su u Rusiji. Ona ih je bedom i nepravdama gurnula u zločine, a posle okrivila, osudila i bacila u ovaj pakao, koji je svog Dantea našao u Dostojevskom. De iure, oni su ubice, razbojnici, teški prestupnici, de facto – veliki nesrećnici. Služi na čast piscu što je potpuno suprotno oficijelnom stavu pogledao na njihov udes i dao socijalnu motivaciju njihovom prolìvanju krvi i psihičkim deformacijama koje se graniče sa čudovišnošću

Kad se pogleda socijalno poreklo robijaša, odmah se opaža da su nacionalno i socijalno potlačene sredine davale stanovnike ove strašne kuće. Već na su, kaže pisac, bili kmetovi i sluge spahijske, Petrov, Orlov, Gazin, Baklušin i Sirotkin – vojni begunci; Nura, Alej i njegova – braća – brđani sa Kavkaza; Boguslavski, Tokaržovski, Mirecki i Zohovski – Poljaci, Gorjančikov i njegov drug Rusi, politički krivei, i Isaj Fomič Jevrej. Svi su učinili prestup, ali niko nije »rođeni zločinac«. Iz knjige se vidi da su ljudi ub!jali »štiteći čast svojih verenica, sestara i kćeri od sladostrasnih tirana«, »braneći svoju slobodu opkoljeni pukom policajaca«, a bilo je i takvih »koji hotimično zagaze u zločin da bi dopali robije i izbavili se od neuporedivo težeg života na slobodi«. Sve se ovo odnosi na ruskog seljaka u prvom redu i pokazuje sav užas njegova položaja, i ne samo objašnjava već i pravda pad i zločin prestupnika. Ostajući dosledan faktima života, Dostojevski je objektivno pokazao sve korene iz kojih su nicale potresne ljudske tragedije, slovom zakona nazvane – zločinima, i otkrio životnu motivaciju otudenja ličnosti i njenog usamljenog protesta koji se završavao porazom. Ali tvorac formule »Sirok je čovek, i suviše širok, ja bih ga suzio«, nije svodio sve postupke ljudske ličnosti na socijalne motive. Život ne zna za takvu jednostranost. Ljudi ubijaju iz ljubomore, kao Gorjančikov i Baklušin, a Šiškov – iz osećanja inferiornosti pred svojim suparnikom Morozovom, koji ostaje poetičan za žensko srce i kad greši i kad se kaje. U mrtvom domu tamnuju razbojnici, šverceri, falsifikatori. Sve to znači da čovek nije prosto pravilo trojno, već jednačina sa stotinu nepoznatih. 

Poslovica kaže da nevolja zbližava ljude. Dostojevski je priznao da robijaši plebejci i dalje neizmerno mrze plemiće. Mržnja prema vinovnicima svoje nesreće bila je tako neiskorenjiva da je isključivala svaku mogućnost trezvenog razmišljanja i ocene plemića – jedinke. Ni okovi, ni stradanja, ni činjenice da su politički krivci, a to znači žrtve samodržavlja kao i oni sami – ništa nije moglo naterati ove ljude da zaborave prošlost i oproste svojim vinovnicima – gospodarima. Grehovi klase bili su toliki da se nisu mogli iskupiti patnjomi podvigom pojedinca. U osnovi sudbine Gorjančikova leži lični priščev doživljaj. O tome svedoči njegovo pismo u kome se žali bratu: »Oni bi nas žive pojeli, kad bi smeli… Nama je palo u deo da prepatimo svu žeđ osvete i mržnje koju oni osećaju prema plemićkom staležu.« 

Jednom rečju, život iza tamničkog palisada bio je nastavak onog na slobodi: klasne razlike nisu izbrisali okovi, niti zajednička patnja – klasna osećanja.

*

Kako robija deluje na ljudsku dušu; od čega živi, šta sanja, čemu se nada sužanj? Gorjančikov kaže na početku dela: »Od prvog dana života u tamnici, počeo sam da sanjam o slobodi.« Taj sano slobodi ne napušta ni one nesrečnike, osuđene na doživotnu robiju, koji nemaju čemu da se nadaju. Na osnovu godina posmatranja i izučavanja psihologije ovih nevoljnika, Dostojevski je došao do sledećeg zaključka: žed za slobodom izvire iz suštine ljudskog bića i predstavlja najveću životnu vrednost. Namena robije svodi se, međutim, na lišavanje slobode, da čoveka živa sahrani, a životu je prirodom dato da se brani od smrti u svim vidovima. Otuda robijaš u tamnici nastavlja bitku za integritet ličnosti. Ta odbrana od zakona, koji je svojim kaznama učinio sve da ga liši ljudskog dostojanstva, vrši se na raznim planovima, ali svi robijaševi postupci usmereni su na to da na sakaćenja odgovori upornim čuvanjem iskre čovečnosti. On nastoji koliko je god moguće da se otme atmosferi tamnice i približi životu slobodnog čoveka. Tome služe civilno odelo, čuvanje praznika, vraćanje radu sa smislom, držanje životinja u tamnici, pozorišna predstava, novac koji se uz veliki rizik nabavlja. To je zaloga Dostojevskom da u nekoliko navrata tvrdi: »Nikakvim okovima i žigosanjem nećeš naterati čoveka da zaboravi da je čovek.«

Ali, gurnuta sa životne normale, psiha ljudska se neminovno deformiše. Dostojevski ističe da su svi robijaši bili »bolesni sanjari«, To je sasvim prirodno, jer kad čoveku oduzmeš mogućnost da živi, onda mu ostaju jedino snovi. Robijaši nisu živeli, njih su žive pokopavali; san je bio odbrana od duhovne smrti. Ali na tome se psihički proces nije zaustavljao. I pored silne težnje za vraćanjem na normalu, nenormalnosti su se gnezdile u njima. Činjenica da među njima nije bilo osećanja drugarstva, što je zapanjilo Dostojevskog, svedoči o otudivanju ličnosti. Preziranje veselosti, stid od smeha, sumorno opšteprihvaćeno pravilo; ne čuditi se ničemu – svedoče da deformisanje permanentno traje. Bolest je dobijala najtragičniju formu – morbidnu nasladu patnjom. U svetu dželata i žrtava, gde nema mogućnosti za stvarnu odbranu, ne ostaje ništa drugo nego da se stradanje prizna za vrlinu koja uzvišava nad dželatima. U životu gde je sve popljuvano, unakaženo, stradanje ostaje jedino neuprljano, jedino dostojno čoveka i može se kao takvo primiti. Ali Dostojevski u Mrtvom domu uopšte ne apologira stradanje, naprotiv, govori o njemu sa bolom sapatnika, izazivajući kod čitalaca saosećanje koje nesrećnici zaslužuju. On time odlučno osuđuje život u kome nije ostalo ništa dostojnije čoveka od stradanja, u kome je i patnja – lepa.

Mrtvi dom nije sakatio samo žrtve već i gospodare. Upravnik tamnice, koga su robijaši prozvali sosmooki, osećao je neutoljivu želju da maltretira i davi, Zerebjatnjikov je bolesno uživao u šibanju. Medutim, ma kako bili odvratni po svojim bolesnim nasladama, Dostojevski i njih tretira kao žrtve života, pokazujući kako ljudi po prirodi svoje tužne dužnosti postaju krvopijei čudovišta. Jer ma kako kažnjavanje bilo surovo i nečovečno, ono usled svakodnevnog ponavljanja postaje ob.čan posao, te se čovek neosetno izopači u tiranina, Zanimljivo je napomenuti da Dostojevski ovaj svoj sud ne vezuje isključivo za ruski feudalizam. On ukazuje na to da je svaki buržuj – fabrikant, koji oseća zadovoljstvo što njegovi radnici zavise od njega – u suštini potencijalni tiranin. 

Mrtvi dom kao objektivna slika života ne daje dokaza ni za pokajanje, ni za smirenje, ni za moralni preporod. Otuda ovo delo ima izvanredan značaj argumenta protiv nekih kasnijih umetnikovih teza, koje srećemo u sudbinama Raskoljnikova i Miće Karamazova, Ovde Dostojevski otvoreno priznaje da nije sretao robijaše koji su se kajali: »Poznavao sam među njima vesele ljude… i čovek bi se mogao kladiti da im savest nije rekla nikada ni reč prekora.« I na drugom mestu: »Već sam kazao da u toku nekoliko godina nisam video kod tih ljudi ni najmanji znak kajanja, ni najmanje tegobne misli o svom zločinu i najvećim delom su u duši sebe smatrali pravim.« Odavde je jasno da se ljudi koji se nemaju za šta pokajati, nisu mogli ni moralno preporoditi. Tamnica je bila za njih samo nastavak nasilja, a nikako čistilište za novi život.

*

Bez knjiga, bez ozbiljna posla, genijalan psiholog i pisac po talentu, Dostojevski je na robiji sav utonuo u posmatranje ljudi oko sebe, u razmišljanje o njihovim dušama i postupcima. Koncepcija o čoveku koju je poneo iz slobode bila je zasnovana na filozofiji prosvetiteljstva, koju je najkonciznije kazao Ruso: »Priroda je čoveka stvorila dobrim i srećnim, a društvo ga je pokvarilo i unesrećilo.« Godine posmatranja ljudi na robiji uverile su Dostojevskog da je teza: čovek je po prirodi dobar – samo pola istine. On je sa zaprepašćenjem opazio da čovek može na sve da se navikne samo da bi živeo. »Čovek je biće koje se na sve navikava i ja mislim da je to njegova najbolja definicija i karakteristika.« Dostojevski je živeo pored Aleja, čistote ljudske koju ni blato mrtvog doma nije okužilo, i Gazina – zlog pauka čovečijeg rasta, pored Orlova – potpune pobede volje nad telom i A-va, koji je primer do čega dolazi telesnost nezauzdana moralnom normom. Sreo je Sušilova krajnju pokornost, kojá ima snage samo da služi, i Petrova, Martinova, Antonova, koji ne znaju za prepreke i za kojima »svi idu slepo«, Osetio je nesebičnost Nastasije Ivanovne i koristoljublje Isaja Fomiča, kome kopejka sija mesto sunca. I medu njima bezbrojnu prosečnost Akima Akimiča, Čerevina, Luke Kuzmiča. To ga je dovelo do zaključka: sve je to čovek. Dostojevski je još u to vreme shvatio širinu ljudske prirode, koja u sebi nosi sve potencije između polova dobrote i zla.

Po impresivnosti slike života i snazi misli, Mrtvl dom je jedan od najviših umetničkih dometa talenta Dostojevskog. Ako su ljudi pobolevali čitajući Zločin i kaznu, deleći patnju Rodiona Raskoljnikova, na stranicama ove knjige doživi se sva muka robije i tamnice, Da je njeno pripovedanje natrunjeno patetičnim zgražanjem, ono bi ozbiljno degradiralo silinu impresije. Mirno kazivanje, naprotiv, najupadljivije ističe užase neslobode tamnovanja. Neobični udesi ljudski ispričani su kao obične stvari i u toj svakodnevnosti njihovoj i jeste sav užas zasužnjenog života. U stilu se oseća ton izkaza svedoka i ta autentičnost videnog i doživljenog čini dominantnu snagu utiska. Čitav tok radnje usmeren je od opservacije ka otkrivanju srčike pojava analizom. Umetnik potpuno osvaja čitaoca i on prestaje da bude gledalac. Opkoli ga visoki palisad i poklopi komad sibirskog neba izbòden bajonetima straže na bedemima. Utrnu ruke od okova i uši oglunu od lupe doboša na koju je nanizan svaki robijašev dan od svitanja do sutona. Čitalac se vuče sa radnim grupama do Irtiša, noćiva u zakatančenim odajama, luta samotani ucveljen brojeći kolje, doživi košmarnu atmosferu pokopanog za života i zaželi malo vedrine, kao davljenik gutljaj vazduha. Često svesno hoće da okrene leđa ovoj knjizi, ali to ga ne spasava: pred zenicama promiču žigosana lica, nakazno obrijane glave, gnevne, užagrene robijaške oči, krvava leđa ranjava od šiba. Vrevu, svađu, psovku, uzdah beznadežni, jauk, prati zveka dvesta okova i satanski smeh dželata Žerebjatnjikova. I zauvek se pamte reči ispisane robijaš- kom krvlju: »I koliko je mladosti sahranjeno među ovim zidovima, koliko je velikih snaga ovde propalo uzaludno! Treba reći sve do kraja: Ovi ljudi su bili neobičan svet. Možda su to bili najjačii najdarovitiji ljudi celog našeg naroda. A propale su uzalud velike snage, i to nenormalno, neprirodno. A ko je kriv? Da, to je ono ko je kriv?«


Izvor: F. M. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, pgovor napisao dr. Miloslav Babović

Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤