Zdravko Odorčić, Drama: Zatvorske cimerice, Prizor 4.


Zatvorske cimerice

Prizor 4.

(Čuju se teški koraci)

KAMELIJA: Joj… sada smo nadrapale…

JOZEFINA: Što je… Zašto?

KAMELIJA: Ide… ide Velika… polomit će mi kosti…

JOZEFINA: Daj, to su stražari…

KAMELIJA: Nisu… kad nešto skrivimo… čuvarice zažmire i puste Veliku da umjesto njih sredi zatvorenice…

JOZEFINA: To je ova lezbača pustila Veliku jer sam dvaput bježala i bila neposlušna!?

KAMELIJA: Aha… je!

(Ulazi Velika)

VELIKA: Znala sam, kučko jedna, da me ti potkradaš… Ne samo da ću ti kosti polomiti… krv ću ti na slamčicu piti tjedan dana… slušat ću te kako skvičiš i uživati…

JOZEFINA: Polako… o čem ti to!?

VELIKA: Vidi, ti se ne miješaj… S tobom još nisam obavila razgovor niti te propustila kroz šake… Tek si stigla… Doći će i tvoje vrijeme…

JOZEFINA: Ma nemoj… dok ono dođe, ja ću već ispariti…

VELIKA: Isparit ćeš ti kada te ja obradim u veš kuhinji… zabit ću ti glavu u bubanj veš mašine i pustiti u rad centrifugu… isparit ćeš se ti u mašini…

JOZEFINA: Jel se ti to tučeš ili samo verbalno prijetiš…

VELIKA: E, sad ću ti pokazati kako verbalno lomim kosti, kučko svjetska…

(Priđe Jozefini. Uhvati ju za kosu i spusti na pod. Klekne joj na stomak)

Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće

KAMELIJA: Pusti ju, ja sam te krala…

VELIKA: Znam da si me krala… (Uhvati Kameliju za kosu i spusti pored Jozefine) Sad ću vam malo namjestiti unutrašnje organe… a onda presložiti koščice… jednu po jednu… (Stisne ih, a one cvile)

JOZEFINA: Pusti me… droljo jedna…

VELIKA: Mama ti je drolja, kurvo…

JOZEFINA: Ti si kurva…

VELIKA: Ma ti ćeš meni reći… da se nisi kurvala, ne bi tu ni završila…

KAMELIJA: Možemo se dogovoriti… Iskupiti…

VELIKA: Iskupiti…

KAMELIJA: Aha… ajd primirje… hladna glava… primirje…

VELIKA: Primirje… Pa nije ovo dječja igra, stara babetino… Ovo je rat!

JOZEFINA: Dogovorimo se… Nemaš ništa ako nas pokokaš…

VELIKA: Pa, ima tu nečega…

KAMELIJA: Primirje…

VELIKA: Iskupljenje… Sve vam mogu uzeti… Tu mi ne možete ništa… Bit ćete moje sluge… Sluge…

KAMELIJA: Ponizno molim… bit ćemo sluge…

VELIKA: Služit ćete me i danju i noću… Kad pomislim da ste mi na usluzi, a vi… hop… jasno…

KAMELIJA: Jasno!

JOZEFINA: Jasno!

VELIKA: A sad mi stara natoči šampanjac koji si mi maznula…

KAMELIJA: Aha…

VELIKA: Ajde, što čekaš?

KAMELIJA: Ponizno ti želim natočiti šampanjac, alʼ malo popusti…

VELIKA: (Pušta Kameliju) Ajde, požuri… Tebe ću još malo gnjecati… (Čučne na Jozefinu)

JOZEFINA: Nemoj mi napraviti modricu… idem sutra na audiciju…
VELIKA: Ni na kakvu ti audiciju ne ideš.

JOZEFINA: Moram, ponizno molim, sutra imam audiciju… moram bit tamo lijepa i bez modrica…

VELIKA: O tome ću ja odlučiti…

JOZEFINA: Ponizno molim…

VELIKA: Hoće li taj šampanjac ili da malo jače stisnem vrat ovoj noćnoj dami… (Steže Jozefini vrat)

JOZEFINA: Joj… daj joj šampanjac, udavit će me…

KAMELIJA: Evo… milostiva Velika… šampanjac…

VELIKA: Ja nisam Velika, ja sam Katarina… a obraćat ćete mi se sa Kety…

KAMELIJA: Dobro, Kety…

VELIKA: Milostiva Kety…

KAMELIJA: Dobro, milostiva Kety… Sad ju pusti…

VELIKA: Pustit ću ju kada ja to budem odlučila, a ne kada mi mali crvić koji krade moju hranu to naredi… Jasno, crviću!?

KAMELIJA: Jasno… crviću…

VELIKA: Ja tebi kažem: jasno, crviću… jel jasno!

KAMELIJA: Ja kažem tebi jasno, crviću…

VELIKA: Jel ova matora poludjela… ili ona mene…

JOZEFINA: Pusti ju, ona ti je malo čudna…

VELIKA: Vidim da je malo čudna… Alʼ to nije razlog da krade moju hranu…

JOZEFINA: Nije… alʼ dogovorili smo se, milostiva…

VELIKA: Ništa se mi još nismo dogovorile… To da ćete biti moji robovi…moji mali crvići samo je vrh sante leda… Dakle… nabavljat ćete mi hranu… Ti ćeš mi prati leđa… a ti ćeš mi, stara, čistiti ćeliju… Jasno, crvići…

KAMELIJA: Jasno… crvići…

VELIKA: Opet stara ponavlja ko papiga…

JOZEFINA: Koja papiga, milostiva… vidiš da je malo čudna…

VELIKA: Vidim da je malo čudna… no ako se sa mnom sprda… objesit ću ju o štrik…

JOZEFINA: Kud ćeš nju staru i nemoćnu, milostiva…

KAMELIJA: Aha…

VELIKA: Daj još šampanjca… natoči…

KAMELIJA: Pusti Jozefinu…

VELIKA: Dobro mi se ovako ljuljuškat po njezinim koščicama…

KAMELIJA: Pusti ju… ili nema šampanjca…

VELIKA: Ti to meni otkazuješ poslušnost… ako tebi stanem na vrat, nećeš preživjeti do ujutro…

KAMELIJA: Dobro, evo još malo šampanjca, ali ju pusti… davi se… nema zraka…

VELIKA: Priđi bliže… (Čupa joj kosu i spušta na zemlju) Lezi i miruj… ne talasaj… A ti, mala kurveštaro, pleši… da ja vidim tu tvoju audiciju…

JOZEFINA: Jel ja… milostiva…

VELIKA: Rekla si da plešeš… ne izvodi i pleši…

JOZEFINA: Misliš za tebe da plešem…

VELIKA: Misliš za tebe da plešem, milostiva… Milostiva smo rekli… Milostiva Kety…

JOZEFINA: Jel baš moram… sad sam sva nikakva… i vrat mi se ukočio…

VELIKA: Pleši ili ću sad babi zavrnut vratom…

KAMELIJA: Strah, a!? Jesi li vidjela što je strah… Strah te pretvori u junaka… Kada sam došla u internat, neka Marica me je tlačila… danima me je tlačila i nije mi dala mira… Morala sam za njom prati WC, prati njezino rublje i glačati njezine haljine… A kada ne bih to uradila, zatvarala me u podrum internata i držala po nekoliko dana. Od straha nisam smjela nikom reći… Bojala sam se… Strah me bilo zatražiti pomoć… Ona me skinula golu i ostavila u mraku… u vlazi među parcovima i paucima… Strah mi je oduzeo razum… Što me je više mučila, ja sam se više bojala… Noćima sam ležala u mračnom kutu tako da su mi se oči privikle na mrak… Vidjela sam sve te životinje i s vremenom sam ih bolje upoznala i uskoro ih se više nisam bojala. Strah je učinio da se ne bojim… Oni su se počeli bojati mene i zaobilaziti me… Jednoga sam dana krenula stepenicama k izlazu… Vrata uopće nisu bila zaključana, a ja sam iz straha mislila da jesu… Izašla sam iz podruma i odšetala u sobu. Marica je zabezeknuto gledala u mene… Naredila mi je da se vratim… Uhvatio me još veći strah… uhvatila sam iglu za pletenje i zabila joj u bedra… Cvilila je i vikala… Onda sam ju natjerala u podrum i gurnula niz stepenice… Čula sam njezin vrisak i tišinu… Zaključala sam vrata, otišla u sobu i istuširala se… Strah je nestao… Pobunila sam se i strah je nestao… Potrošio je moju ušteđevinu na piće i kurve… potrošio je moju imovinu i onda je neku večer došao pijan, tražio novce i udario me… Uplašila sam se… Strah mi je kliznuo niz vrat, niz kralježnicu u noge… Ostala sam paralizirana… Ja sam u kuhinji stajala ovako… Onda je on nasrnuo… ja sam se okrenula ovako s nožem i on se nabo… krenuo je prema nazad pa opet na mene i opet se nabo… i tako se nabo tri puta.

JOZEFINA: Ipak si ga znači… bocnula…

KAMELIJA: Iz straha… iz straha čovjek načini nadljudska djela… iz straha čovjek učini zlo… U meni je hrabrost pobijedila strah… Ja sam ga ubola jer bih inače sada ja bila mrtva…

VELIKA: Ne morate se mene plašiti… Nisam ja mislila ništa ozbiljno… Samo sam vas htjela malo preplašiti… Ti si mi krala hranu…

KAMELIJA: Imala si je previše… Nije ti toliko trebalo… A i ti si uzimala drugima… silom.

JOZEFINA: Stara, ti si moj Robin Hood… Uzimala onima tko ima… a davala meni koja nije imala…
(Smijeh)

KAMELIJA: (Otvara staklenku s pekmezom) Evo, mogla bih ju malo nahraniti… (Prstom uzima pekmez i maže usta Velikoj) Njezinom hranom…

JOZEFINA: Šampanjca je već popila…

KAMELIJA: A, evo malo i slaninice… luka…

JOZEFINA: Pa opet pekmeza…

KAMELIJA: Malo soli i… pričekaj… ima i papra…

JOZEFINA: A ima i tortice…

VELIKA: (Punim ustima) Udavit ćete me, krmače jedne… Polomit ću vas kad se oslobodim…

KAMELIJA: Više me nije strah…

VELIKA: Doći ćete mi šaka… ne samo da ću vas plašiti… utjerat ću vam strah u kosti… i lomiti ih jednu po jednu…

JOZEFINA: Opet ona o strahu… Čuješ li ti što ta žena reče o strahu… Daj mi taj nož da pobijedim strah…

VELIKA: Joj… ubit… ubit će me…

JOZEFINA: Samo se šalim… Nisi me dovoljno uplašila… (Kameliji) I tako si ti njih bockala…

KAMELIJA: Jesam… i sad ću na vješala…

JOZEFINA: Zašto nisi pobjegla kad si već jednom neopaženo izišla?

KAMELIJA: Nemam više kamo… Onaj je moj propio sve… Sve sam izgubila… Na ulicu neću… Prije ću skončati na vješala nego li se potucati po ruševinama i parkovima…

JOZEFINA: A meni se čini kao da mrava ne bi zgazila…

KAMELIJA: Ne bih mrava zgazila…

JOZEFINA: Ali si svejedno onog svog…

KAMELIJA: Nisam ga htjela… Nasrnuo je… I zmija ugrize kad je ugrožena…

JOZEFINA: Sad smo opet nigdje. A i ova nam je na vratu…

KAMELIJA: Daj kofer…

JOZEFINA: Što će ti?

KAMELIJA: Daj kofer i obuci ovu haljinu…

JOZEFINA: Vježbat ćemo…

KAMELIJA: Aha…

JOZEFINA: Ponovit ćemo vježbe iz lijepih manira…

KAMELIJA: Aha…

JOZEFINA: Evo, gledaj… dobro mi ide…

KAMELIJA: Lagano… elegantno… Digni glavu… ispravi leđa… gledaj ispred sebe… Tako… Ne hramlji… Ne hodaj kao sa štapom… Okreni glavu… ponizni pozdrav… tako… elegantno…

JOZEFINA: Lagano i elegantno… ispravna leđa… gledam ravno ispred sebe u daljinu…

KAMELIJA: Okreni glavu i ponovo elegantno ponizno pozdravi… klimanjem glave… diskretno… oči u oči… a onda samo, kobajagi, skreni pogled… tako… okret… diskretno i neupadljivo njiši kukovima… ne vrti guzicom… neka misle što je ispod haljine…

JOZEFINA: Aha… Dobro mi ide… knjige na glavi i ispod ruke… hodam bez knjiga…


Zdravko Odorčić rođen je u Osijeku. Radi i živi u Zagrebu. Dramaturg je, redatelj, romanopisac i pjesnik. Urednik je preko  200  književnih izdanja.  Osnivač je KULTure SNOVA  u Zagebu i Radio snova. Već u drugom razredu srednje škole napisao je monodramu Čovjek, pas i mačka te u suradnji s ondašnjom MZ Retfala postavlja na scenu. Monodrama je imala preko 40-tak izvedbi. Kao student pokušava izdati svoj roman u vlastitom izdanju na što su novine oštro osudile, te su mu profesori sa Katedre hrvatskog jezika savjetovali da piše pod pseudonimom dok se ne slegne prašina budući da mu je prijetilo i izbacivanje s fakulteta. Od tada piše pod pseudonimom Saša Z. Odorčić sve do 90-tih godina. Pjesme su mu prevođene na slovneski, makedonski, romski, hebrejski, arapski, mađarski, bugarski, češki, malezijski, talijanski i engleski jezik. Član je Društva dramskih umjetnika Hrvatske, Matice hrvatske i mnogih drugih kulturnih asocijacija i udruga. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja kako za svoj umjetički rad tako i za društvenu angažiranost gdje preko kulture spaja ljude i na taj način se bori za mir i toleranciju u svijetu.


Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤