Postkolonijalizam: Književnost i opresija


Postkolonijalizam: Književnost i opresija

S tačke gledišta postkolonijalnih istraživanja, književnost je privržena imperijalnoj politici kolonizacije, jer proizvodi i učvršćuje kulturne stereotipe kolonizovanih zemalja i kultura. Pokušajmo da iz ove perspektive sagledamo dva istaknuta dela evropske kulture u kojima je odnos između kolonizatora i kolonizovanih izrazito shematizovan. Prvo delo je Bura Viljama Šekspira koji je, kao što je poznato, napisao jednu od svojih poslednjih drama upravo fasciniran izveštajima iz Novog sveta i ugradio u svoj tekst mnoge detalje pronađene u delima putnika i kolonizatora. U isto vreme, međutim, smeštajući akciju drame na tajanstveno ostrvo u Sredozemnom moru, koristeći se Vergilijem i pozorišnim konvencijama tipičnim za elizabetansko pozorište, maskirao je ovu kulturnoistorijsku dimenziju teksta iz kojeg jasno izbija retorika evropske dominacije nad kolonizovanim zemljama. Prospero je ne samo knez, već i veliki čarobnjak kome natprirodne sile omogućavaju da pripitomi sile prirode i podredi sebi domorodačko stanovništvo.

Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće

Šekspirova drama je, osim toga, do te mere dvoznačna, da se pomoću nje opravdava kolonizacija, što je za pitanje o nastanku Amerike i otimanju teritorija od Native Americans, kako se danas nazivaju Indijanci. Dakle, nimalo ne čudi što su za istraživače kulture glavni likovi u ovoj drami kako Prospero tako i Kaliban: ugnjetač i ugnjeteni, kolonizator i kolonizovani. Zahvaljujući magiji i znanju, Prospero zadobija naše priznanje (znanje tu postaje sredstvo kulturne dominacije), dok je Kaliban predstavljen kao razvratno i pijano čudovište koje je zaslužilo svoju bednu sud­ binu, jer je stvorenje koje je izuzeto od spasonosnog uticaja civilizacije. U ovom odnosu ključan je razgovor koji se vodi između Kalibana, Prospera i Mirande. Na Kalibanove optužbe da mu je Prospero oduzeo ostrvo i od njega načinio roba, otac i ćerka odgovaraju da Kaliban ne zaslužuje drugačiju sudbinu jer je neobrazovan divljak koji ni sopstveni jezik nije razumeo dok ga nisu prosvetlili predstavnici prave kulture. Miranda ide tako daleko da Kalibana naziva a thing most brutish, dakle najdegenerisanija stvar, lišavajući ga samim tim čovečnosti.

Istovremeno, međutim, Prospero je svestan da je Kaliban, za koga kaže da je moj rob [my slave], korisno sredstvo za efikasno vladanje ostrvom: Al dok je to što je, moramo sa njim. / On loži vatru, donosi nam drva / i korisno služi. Tako Prospero govori Mirandi i na pritužbe da Kaliban nije zahvalan što su ga naučili jeziku, ovaj odgovara: Učili ste me govoru, a moja / korist je od toga što umem da kunem.

Kultura u Buri je isključivo na strani Prospera i Mirande (dakle, kolonizatora) i poistovećena je sa simboličkim nasiljem koje se vrši nad drugima kojima se oduzima pravo da budu ono što jesu i kojima se nameće strani standard (zapadni jezik). Kolonizacija se istovremeno zasniva na eksploataciji, jer su kolonizovani primorani da je svojim robovskim radom podržavaju. Kolonisti, dakle, zauzimaju dvostruku poziciju: kao kulturni spasioci nameću svoje običaje i rituale, a kao nepokolebljivi vladari koriste svoje učenike kao robove. Zadatak postkolonijalne književnosti je ne samo otkrivanje ove dvoznačnosti, već i – a možda i pre svega – politička delatnost koja bi Kalibana (simbol kolonijalizovanih) oslobodila vladavine opresivne kulture. Jedan od načina je i interpretacija Umetnosti – koju je Šekspir pisao velikim slovom – koja maskira političku dominaciju imperijalističke zemlje nad varvarskom drugošću. Ako je zadatak kulturalnih istraživanja,piše Steven Grinblat, dešifrovanje Prosperove vlasti, onda je to takođe i stavljanje akcenta na Kalibana.


 Izvor: Anna Burzyńska i Michał Paweł Markowski, Književne teorije XX veka.
Podržite naš rad čitanjem i dijeljenjem naših tekstova sa vašim prijateljima.
Hvala! ❤