Zarobljen u…
U ugušenim nijanasama sumraka,
melodija zaborava cepa balet cveća.
Beli labudi napuštaju me u magli,
nabori crne reke ponovo mame.
Plašem sa suzama u očima.
Ruke vešto upravljja prosotrom,
tka uplakanu tragediju nokturna.
Krvavu mesečinu upiha hromo lice,
dok se krijem u senci vrbe.
Teške reči krvare po platnima.
Uskoro će doći i moje vreme,
da napustim mesto gorke žuči.
Nestaču poput anđela izgorelih krila,
naći ću se na poljani snova.
Gužvan se od dah u zbijenoj školjki.
Smaragdni gudači prate bolan hod,
ipraćaju ispruženo telo ka zori.
Plovim po azuru dubokog neba,
do zvezda nemira duša pluta.
Beleg na vratu gasi plamen.
Muzin glas ponovo mi šapuće
da nju pričekam, bar još malo.
doćiće i ona, pružiće mi dlan,
i napustićemo okove Prometejeve stene.
Ja i dalje volim, i uvek ću!
Divljina Parnasa
Prašnjivi čajnici oslikani suzama,
truo miris ugašeng kamina.
Buket njenih žutih ruža,
blede niz modri veo.
Kavez, ispunjen melodijom harfe.
Provlačim prtste kroz teške stranice,
slušam otkucaje zlatnog klatna.
Grane gole lipe bičuju telo,
lanci steže figure zveri.
Lebdeći bodeži, probodite dlanove.
Tamno mastilo bolno meandrira,
plantno upija prolivene kapi.
Mesec opija gladne oči,
oluje ruši zaključana vrata.
Grehovi, slomljeni pred zoru.
Nada, isptila masku voska.
duž stepenika divljih orhideja,
grimizna krila gutaju crnu senku.
Plač hladnih kometa čujem,
potonule želje belog galeba.
Vetar zavrti zlatnu strelu kompasa.
Poslednje Obraćanje – Gde on umre, Ona živi
Zaključano, želja ponoći da ga odvede.
Uplašeno, ruke nad gozbom poslednje maske.
Usamljeno, oči kojima je ukrao zvezde.
Sluša…
Njenu pesmu:
“Probudi, probudi se,
u snegu ležiš opet,
anđeo slomljene svesti,
mržnje u dlanu,
košmarima unutar odraza*
Traga,
u suzama nostalgije jednu boju,
senka se igra sa bodežom.
Akt Njenog deteta, tišinom rođenog.
Grof je čuo o stradanju,
Nasledniku crnog osmeha.
Balkon zabranjene loze,
njegov dom,
Utočište.
Ključ,
proseći nesvesti,
3 brata
3 zveri
3 šapata
oni čija imena zna.
Lice zaranjamo unutar svetlosti jave,
strah od tame krijete.
Šta je tama?
Stranci noći?
Oni.
Romanse,
Astralni mazohista.
Sveća lucidnog izdisaja,
Empatija sahranjena otkucajem nihila.
Sačekaj, smrt nas spoja, usamljene glasove.
Korak,
poslednji okret.
Rotacija savršenog kruga.
Sećanje pred sklapanje pakta.
Posle Zime procvetao je Amarilis
Bilješka o autoru:
Slobodan Mićić, rođen 1994. godine u Novom Sadu. Živi u Bačkoj Palanci u četvoročlanoj porodici koju čine: majka, otac, mlađi brat. Po struci je master psiholog. U slobodno vreme voli da gleda filmove, priprema različite obroke, fotografiše, a pisanjem se bavi od ranih školskih dana. Neka od dela su mu objavljivana u zbornicima i blogovima: Šraf, Griffin Culture, Pokazivač, Bludni stih, Dunjalučar itd.
Dunjalučar 