Danteov karakter i njegova utopija
Nazivam pesnikom onoga ko nejasno oseća kako u njemu vrvi svet formi i slika: formi koje najpre lebde, nisu jasno određene, zraci još neodražene svetlosti, koja se još ne preliva u blistavim bojama duge, rasuti zvuci koji još ne daju harmoniju. Svaki čovek ima u sebi nešto pesničko, naročito u mladim godinama; svaki od nas je osetio ponekad u sebi lutajućeg viteza, sanjao o svojim vilama, svojim zlatnim dvorovima; imao je, kao što peva Gete, da štiti damu, da kazni nevaljalca. Međutim, ovo je stanje prolazno; stvarnost nas vrlo brzo od zlatnih osnova i nastaje proza života. Jedino kod pesnika taj svet mašte preodoleva, zagospodari njegovom dušom i tutnji njemu, nestrpljiv da izbije. Ali u životu postoji jedan svečani trenutak kada čovek otkriva sebe. Potrebna nam je spoljna strana života da bismo imali ovo božansko otkrovenje, da bismo jednog dana mogli rećisebi: Eto, zašto smo rođeni! Danteov život počinje od trenutka kada su se njegove oči susrele sa očima Beatriče. I kada ju je video po drugi put, kada se sa uzbuđenjem setilo silnog utiska koji je ona ostavila u njegovoj još detinjoj duši, umetnost mu se otkrila i osetio se pesnikom.
Prvenstveno u ljubavi pesnik može da ostvari i da smiri onaj neodređeni svet priviđenja koji se komeša u njemu, jer se slava, sloboda, otadžbina, koje imaju toliku moć nad dušom, ne mogu prikazati ako im se ne da ljudski lik; jedino u ljubavi duša nalazi sebe u drugoj duši; jedino u ljubavi postaje stvarno ono što je drugde lik.
Čitajmo Novi život, tu prvu intimnu priču modernih vremena, čitajmo Danteovu liriku. Više kancona i soneta ima kao osnovu realni događaj, koji kao kremen vadi iz njegove duše žive varnice, događaj beznačajan i svakodnevan, ali koji ima silnog uticaja na srca zaljubljenih. Jedan pozdrav, susret, pogled dovoljni su da bude u njemu neiskazane treptaje, vizije, zanose, delirijume. I to nije čudno, jer je osećanje beskrajno i nedeljivo; onaj ko voli ostvaruje u voljenom celoga sebe; zbog najmanje sitnice, rukavice, cveta, osmeha odzvanjaju sve strune duše.
Beatriče je umrla, i pošto ju je izvesno vreme oplakivao i opevao, Dante se okrenuo praktičnom i političkom životu. Spokojno učenje, ljubav, smenile su domaće brige i strasti javnog života. Dantea umetnika smenjuje Dante građanin. A tu čovek obično otkriva sebi svoj karakter, stiče svest o svojoj ličnosti trudi se da je nametne drugima. Ličnost ponekad slabi u sukobu s preprekama, nekada se na njima kali. Na ovoj snazi otpora prvenstveno se zasniva ono što se naziva velikim karakterom. Ali ima veličina i veličina. Postoje aktivni ljudi, rođeni da budu gospodari, koji znaju da se priklone, da laskaju kako bi bolje privukli druge, koji, imajući nepokolebljivo jedan cili, ipak umeju da uzmu hiljade naziva i izgleda; a niih ne shvata sevetina, koja ih naziva prevrtljivcima, a sami su svesni da su uvek su bili sebi verni. Danteova veličina nije bila takve vrste; nije bio rođen da bude vođa stranke, i imao je više sličnosti sa Katonom nego sa Ciceronom; takvi ljudi rađaju se nesrećni, oni uvek izazivaju divljenje, ali drugi ih nikada ne slušaju:
Giusti son due, ma non vi sono intesi!
Nepopustljiv i strog, vatren, čvrstog ubeđenja, on nije umeo da shvati ni da toleriše poroke i greške svojih savremenika, ni da ih iskoristi, ni da učestvuje u poslovima, podlostima, nasiljima, da bi izvlačio korist iz zla, što moraju da čine oni koji hoće da vladaju. Kao prior bio je primoran da pošlje u progonstvo svog najbolje prijatelja da bi doveo do nemoguće sloge protivničke stranke; dopustio je da Crni svojom veštinom i nasiljem nadvladaju njega i njegove pristalice; dao im je vremena da ostvare svoje mračne planove primajući se jednog opasnog i neefikasnog izaslanstva; kao ambasador kod Bonifacija postigao je samo to da bude izigran i uspavan, što je postalo predmet večitih srdžbi. Video je kako su njemu oduzete otadžbina i imovina, a Firenci sloboda, gotovo pre nego što je za to saznao. Kao lutalica, nije dugo zadržao u svojoj stranci mesto koje je odgovaralo njegovim sposobnostima i njegovom umu, i nije uspeo da drugima nametne svoja shvatanja niti se prilagodio shvatanjima drugih. Ljudi su mu ubrzo dosadili, postao je surov i prema prijateljima i prema neprijateljima i, kao što to obično biva, vremenom je ostao sam, stranka za sebe.
Izvor: Francesco de Sanctis, Kritički eseji.
Dunjalučar 