Aristotelovo učenje o najvišem dobru
Šta je po Aristotelu najviši cilj i najviše dobro? On ga kao ni etička rešenja mnogih drugih problema, uopšte ne nameće, ne propisuje, već odgovor traži u iskustvu, u stvarnom ljudskom teženju i procenjivanju. A u pitanju šta je vrhovno dobro i vrhovni cilj, postoji saglasnost između obrazovanih i neobrazovanih (gomile, kako Aristotel kaže): i jedni i drugi smatraju da je to sreća (blaženstvo), jer nju biramo uvek zbog nje same, a nikada zbog nečeg drugog. A ono što se svima čini, to i jeste, kaže Aristotel uzimajući tako za kriterij istine – princip slaganja svih (consensus omnium).
Međutim, ma koliko da postoji formalno slaganje da je sreća najviši cilj i dobro, u shvatanju sadržaja, kvaliteta sreće ili, tačnije rečeno u izboru podređenih vrednosti i sredstava kojima se sreca postiže, postoji razlika i danas kao i u Aristotelovo vreme. Aristotel s obzirom na svoje vreme, na robovlasnički poredak u kome je velika masa ljudi bila isključena iz obrazovanja i lišena mnogih materijalnih dobara, vidi tu razliku kao razliku u shvatanju obrazovanih i gomile neobrazovanih: neobrazovani za sreću misle da je to nešto konkretno i pojavno, kao uživanje, bogatstvo i počasti, dok neki drugi (misli se na pristalice Platonova idealizma) vide sreću u nekom apsolutnom dobru.
Može li se onda tu naći neki objektivni kriterij? Aristotel opravdano misli da može, i da bismo ga odredili, da bismo odredili kriterij ljudske sreće ne treba svakako polaziti niti od nečeg transcendentnog (onostranog, nadiskustvenog), niti pak od onih odlika koje su čoveku zajedničke sa ostalim živim bićima, već od onoga što je čoveku specifično, osobeno, čime se izdiže iznad ostalih živih bića, i što je založeno u njegovom ljudskom biću. Drukčije rečeno, Aristotel opravdano smatra da generički specifikum čovekov koji postoji kao iskustveni, prirodno dati fakat, može i mora poslužiti kao objektivni osnov najvišeg vrednosnog kriterija, i da održavanje i razvijanje te specifičnosti može biti krajnja svrha čovekova. (Engels će mnogo kasnije lepo formulisati suštinsku misao humanističke etike, govoreći da čovek nema drugog smisla i zadatka nego da bude čovek.) A čoveku je zajednička s ostalim živim bićima (biljkama i životinjama) i najelementarnija aktivnost i funkcija življenja, i čulna aktivnost, a specifična mu je aktivnost u skladu s umom. One prve dve aktivnosti (prosto življenje i čulna delatnost) ne mogu, dakle, biti priznate za karakteristiku i odlučujući sadržaj ljudske sreće, već je ljudska sreća u umnoj delatnosti, i to delatnosti na najbolji način, ili delatnosti prema vrlini. Evo, uostalom, jedno poduže mesto na kom Aristotel sam sažeto određuje pojam najvišeg dobra odnosno sadržaja sreće:
Svi se… slažu s tim da se sreća može definisati kao najveće dobro, ali se (od nas) traži da jasnije kažemo šta je ona u stvari. To bi se možda lako postiglo ako bi se shvatio zadatak čoveka… Da li možda treba da jedan graditelj ili obućar imaju svoj zadatak i posao, određenog zadatka? svaki pojedini deo tela nesumnjivo ima svoju funkciju, i kod čoveka, pored svih tih (organskih) funkcija, pretpostaviti i neki (poseban) zadatak? – Sada je pitanje u čemu bi se on sastojao? Življenje to je nešto zajedničko i čoveku i biljkama, a mi tražimo nešto što je svojstveno samo čoveku. Treba se, dakle, ograditi od (vegetativnog) življenja, hranjenja i život čovek kao takav da nema nikakav, no da je stvoren bez trebalo, kao što oko, ruka, noga i bi i pre i rašćenja. Na to se nadovezuje čulni je i to čoveku zajedničko s konjem, volom i svakom samo drugom životinjom. Preostaje (kao specifična odlika čoveka) život ispunjen delatnošću koja je svojstvena razumnom biću, i to takvom biểu koje se s jedne strane pokorava razumu, as druge i samo ima sam razum i misli. Kako se, dakle, i ovaj poslednji racionalni život javlja u dvojakom smislu (to jest kao sposobnost (habitus) i kao dejstvo te sposobnosti, a ovo poslednje se svakako mora smatrati važnijim: jer ono važi nesumnjivo kao nešto više (u odnosu na čistu mogućnost, odnosno sposobnost)… . Zadatak kitaraša je da kitara, a zadatak dobrog kitaraša da dobro kitara; ako je tako, onda bi, po našem mišljenju, zadatak čoveka bio da vodi život koji se sastoji u razumnoj duševnoj delatnosti i u razumnim postupcima, a zadatak čoveka koji se ističe vrlinom da to isto čini pravilno i na najbolji način. Svaki zadatak je, pak, obavljen pravilno ako je obavljen saobrazno njegovoj vrednosti; i ako je to tako, onda je i za čoveka najveće dobro u radu duše prema njenoj vrlini ili, ako ima više duševnih vrlina, prema najboljoj i najsavršenijoj. – I to u toku celog života. Jer jedna lasta ne čini proleća..
Iz ovog navoda vidimo još jednu bitnu karakteristiku Aristotelove etike, koju profesor Đurić (zajedno s Paulsenom) naziva energizam. Aristotel ovde, naime, pravi bitnu vrednosnu razliku između duševnih, karakternih osobina kao stanja, mogućnosti – i akcije: bez akcije nema ni rezultata, pa prema tome ni sreće i uživanja. Nesumnjivo, veli Aristotel na drugom mestu, da nije mala razlika shvatiti najveće dobro kao nešto što se poseduje i kao nešto što se primenjuje, odnosno kao (duševno) stanje ili kao akciju. Jer duševno stanje može da postoji u nekome a da ne proizvede nikakvo dobro, kao, na primer, u čoveku koji spava ili je na drugi način potpuno neaktivan, dok kod akcije to nije moguće. Kao što na olimpijskim igrama nisu ovenčani oni najlepši i najjači, nego oni koji se takmiče (jer su među njima pobednici), takoiu životu Lepo i Dobro zapada samo onima koji ispravno rade.
Najveće dobro je, dakle, sreća a sreća je u razumnoj delatnosti prema vrlini.
Izvor: Vuko Pavićević, Osnovi Etike.
Dunjalučar 