Dubine
Progutao me je poslednji talas
Niko mrežu da zabaci
Zalutali alas bespomoćno viče
Ne vidim strme litice
Porubane okrajke zemlje
Ispljuvaće vreme na površinu
Sve što se taložilo u grudima
Noge otežane olovom
Kao da sam lopov
Dok su drugi krali od mene
Noktima zarijenim u meso
Nektar krvi, žuč i med
Spoznala sam dubine
Osetila život
Požuda
Ne kudi me pogledom
Znam ispod kojih lipa si hodala injem
Na beščašće udaraš lepotom
Odnela plima čoveka u meni
Zato nesposoban hvatam vazduh
Umesto tvoje blizine, koju nemo gledam
Htela bi ruka čvor od tvojih prstiju
Umrsila si svaku misao
Srce preskače vijaču, raduje se
Jer pružila si ulje boja golom platnu
Poslala oluje tamo gde nema vetra
Rodila u meni želju da te zovem svojom
Preobražaj
Jesen u mislima uveliko cveta
Koga briga šta nanosi bore ovom licu
Razuzdano vreme ore nove brazde
Govorili su stari “koža sve pamti”
Žigosano telo prelijem medom
Pozdravim stariju sebe za još jedno jutro
Da je čoveku ogledalo za dušu
Ne bi se reči rađale u ognjištu
Ni leđa stradala od bliske ruke
Noćima na uzglavlju umivala savest
Pomirim se sa okolinom
Odbacim košuljicu za novu kožu
Dok je neko opet ne učini trošnom
Bilješka o autorici:
Marija Radović, rođena 2001. godine u Bijelom Polju, Crna Gora. Student je Pravnog fakulteta u Nišu. Pored pisanja bavi se modelingom, a slobodno vreme ispunjava čitanjem, odlaskom u teretanu i muzikom. Veliki je ljubitelj prirode, medicine i umetnosti. Smatra da je pisana reč odraz stanja čovekove duše i epohe u kojoj živi.
Dunjalučar 