Mostarske kiše
4. april , Dan studenata. Ceo moj sto iz kabineta za fiziku plesao je u Sali dekanata. Zabacivala sam svoju dugu, sjajnu kosu. Rasipala se kao zlatni prah pod svetlom velikih , belih lampiona.
Ugledala sam ga , nadvisio je momke u dvorani. Njegova pojava očaravajuća. Znala sam da i on gleda mene jer me je njegov pogled skoro spržio. Uvek sam tako zamišljala taj prvi ples . On će poći prema meni, ja ću malo okrenuti glavu.
-Ceo život sam te tražio.-reći će. Hoćeš da igramo? A, onda ćemo plesati do zore.
Ali, on je stajao je sa rukama u džepovima i razgovarao.
I,m your Venus, I,m your fire
Pevala sam iz sveg glasa. Osećala sam da reči te pesme pripadaju samo meni. Lebdela sam na vrhovima prstiju. Uhvatila sam mu pogled, oči su mu se smejale. Sva sam uskipela. Njega je zabavljalo moje igranje, a svi su mi govorili da sam ja osoba koja kad uđe u prostoriju, unese radost. Mada, možda sam preterala’?
Probijam se do klupa uz zid, dišem duboko dok u daljini vidim nadolazeći talas srama. Već me je plavio. Jedna ruka me je povukla pre nego me talas skroz poklopio . Zaplesali smo. Njegove šake su bile skrojene po meri mog tela.
-Feđa –rekao je. Iz Mostara .
Znala sam, znala ! Iz košulje mu je izranjao miris na raspukli nar, u glasu su mu udarali kujundžiski čekići sa čaršije. U oku su se skupile neke modre kiše. Znala sam , a nikad nisam bila u Mostaru.
-Devojčice malena, bio sam na nekom kongresu, sutra se vraćam kući. Hoćeš li da popijemo kafu? Pošao je rukom prema mom licu. Onom rukom stvorenom samo za mene. Štipnuo me za obraz, onako kako se štipkaju malene devojčice sa mašnom u kosi.
– Dobro , pomislila sam , nisi ti još sve video.
Sutradan sam prvi put pobegla sa vežbi, anatomija. Autobus je stao na svakom semaforu. Nisam znala da ih ima toliko. Posle sam trčala niz Knez Mihajlovu. Feđa je u rukama držao naramak prvog aprilskog cveća. Vetar je nosio kestenove latice, pale su po mojoj kosi.
– Nikad lepšu mladu nisam video- rekao je. -Devojčice malena , o čemu devojčice danas sanjaju?
-Kao i uvek, o princu.
-I kakav ti je taj… dripac? Zvuk alarma sa nekog auta progutao je moj odgovor.
-A ti? Kakva treba da bude tvoja devojka iz snova?
-Da me nasmeje-rekao je .
Koncertni klavir pod svodom. Kristalni luster, uštirkani stolnjaci, visoke čaše. Ručali smo u Jugoslaviji
Po stolu je bio poređan escajg. Pečurke u sosu bežale su mi po tanjiru. Gutljaj vina, puni dušu blaženstvom, greje kao dobro srce . Lady je pevala jazz. Od svega mi se malo mutilo u glavi. Oborih jedan nož . Kao da sam jedva čekala podvukoh se pod sto da ga tražim. Dok sam zajapurena i raščupana izranjala iz pene uštirkanog stolnjaka, pramen kose mi je pokupio sos od pečuraka. Očekivala sam da će reći nešto toplo i nežno kao što bi rekao zaljubljeni muškarac.
-Koje si ti dete!
Osmeh koji je razvukao moje usne je bio samo do pola ljutnja.
Ali , negde iza leđa, kao da čujem glas moje babe koja me pecka po prstima.
– Dama se nikad ne saginje kad joj nešto ispadne! Joooj, baba!
Voz Beograd , Sarajevo, Mostar, Ploče stajao je na trećem koloseku. Miris perona , koraci ljudi koji putuju… Rastanci, zagrljaji , suze, smeh. Još pet minuta, a mi smo ćutali. To što sam ja ćutala, to je zato što sam se plašila da je sve samo san. Otpravnik je dunuo u pištaljku. Odjeknulo je kao pucanje leda na reci, srce mi je klonulo.
-Pooolaaazak!!!
Feđa je pošao prema meni i raširio ruke. Ja nisam mogla jer su mi ruke bile pune cveća. Zažmurila sam, čekala da nam se usne spoje. Poljubio me u oko, zatim drugo, onda u kosu. Nešto me je zažarilo u korenu kose. Kočnice su zaškripale, voz je napuštao stanicu.
-Devojčice moja, malena! kazao je sa prozora. Sviđalo mi se da mislim da je to ljubavna izjava.
***
-Ispašćeš jednom!–vikala je moja majka dok sam visila sa balkona i iščekivala poštara. Prvi dan ništa. Opet ništa. Nikad ništa.
A onda, iznenada, poveo me u Mostar. Klepeću nanule po Kojundžiluku. U dućanu basma i kadifa. Nebo se ogleda u Neretvi . Na nepcima ukus prvih trešanja. Miriše đul. Okrećem se i tražim bašču . I devojku što je u srebrn ibrik zahitila vode*. Na trgu Pero Zubac preklinje neku Svetlanu
S kim sad spava, ne bi joj glava, ne bi joj glava
Okolo sede ustreptale gimnazijalke u crnim keceljama sa belom kragnom . I Cvajgovim knjigama u naručju.
A padale su neke modre kiše…
Sve sam verovala, samo ovde ne padaju kiše. Nebo je gorelo u ćilibarnoj svetlosti dok je sunce prelazilo preko brda . Feđa mi je stavio venac od belih rada na glavu. Lepšu mladu Mostar nije video.
Probudio me tramvaj koji je kloparao niz Požešku. Bila sam u mojoj devojačkoj. Soba je bila puna mesečine.
***
Nisam uspevala da učim. Sedela sam nad rastvorenim atlasom iz anatomije kao nad lavirintom.Bila sam zbunjena. Crvene arterije i plave vene umotale su se u klupko bez nade da nađem put.
Sedela sam tako, sedela. Odjednom, tanka zelena pruga, kao Neretva u srcu Mostara i kao žila kucavica je razmrsila čvorove i otvorila put. Kroz krvne sudove je prostrujao život. Dala sam sve od sebe. Na ispitu sam dobila osmicu.
***
To leto je bilo izuzetno toplo. Vraćala sam se sa decom iz Makarske. Moj muž je radio na nekom projektu u Misurati. Voz Ploče , Sarajevo, Beograd je naglo stao na otvorenoj pruzi. Kroz vagone se pronela vest
– Odron!
Kondukter je umirivao silan svet koji je nadirao iz kupea.- Polazak je popodne u pet. Sa stanice imate prevoz do Mostara!
-Što da ne –rekoh mojim momcima.- Prošetaćemo malo.
Kako smo se približavali čaršiji srce mi je sve jače udaralo. Jedno ime zaigra na vrh jezika. – Mostar. Mostar . Očekivala sam da čujem kujundžijske čekiće u čaršiji, magični klepet nanula po kaldrmi, ali nigde nije bilo ni zvuka ni pokreta. Svet se sklonio u hlad . Na mnogim radnjama su bili navučeni kapci. Mirisalo je na zreli nar. Okretala sam se nestrpljivo hoću li videti šadrvane koji zbore* i devojku koja bere raspukle granate*. Moja deca su me nevoljno pratila. Vukla sam ih za ruke.
-Žedan sam – rekao je moj stariji sin. Obrazi su mu bili crveni, a čelo vrelo. Nešto mi se raskinulo u grudima.
-Luda ženo, ženo luda! . Juriš za nekim svojim snom a…
Setih se da smo u dolasku u grad prošli oznaku za bolnicu. Samo da pozajmim toplomer.
-Ovde je danima tropska temperatura- rekla je mlada doktorka. -Sve je u redu. Pratila nas je do lifta.
Vrata se otvoriše . Doktor u belom mantilu , sa slušalicama oko vrata me upita -Devojčice malena- jesi li to ti?
Koliko puta sam zamišljala ovaj susret, a sad nisam mogla da progovorim.
-Feđa? Usne su mi se zažarile kad je ime prešlo preko njih.
Poveo nas je na jedno mesto, iznad same reke. Moji momci su cičali i prskali se po plićaku. Osmeh mu se razlio po licu. Ne pamtim da je bio toliko lep.
-Imaš li decu? upitah i već sam se pokajala.
Odmahnuo je glavom.
-Nije se dalo-reče dok mu je tuga zamračila pogled.
-Kako živiš?-(od svih pitanja koja su mi se vrtela po glavi, ovo je bilo najgluplje)
– Dobro sam! Samo kad bih ovo kamenje povadio iz srca. Nikad nisam prestao da te se sećam.
-Zašto onda …?
-Bila si tako mlada . U tvojoj lepoj glavi stanovali su stihovi, prsti su ti bili umrljani mastilom.Devojčice malena, tek si raširila krila , jurila si za svojom bajkom a, ja sam već dao reč.
***
Vagoni su se zaljuljali. Feđa je spuštao mog mlađeg sina sa ramena i dizao ga na stepenice. On je potrčao prema kupeu, a onda se vratio i zaleteo da poljubi Feđu za rastanak. Načisto ga je osvojio, pogotovo kad mu je poklonio đžip na baterije. I stariji sin je nosio svoj poklon, ali se nije odvajao od mene. Kao da je osetio neku nevidljivu opasnost. Ostao je pomalo uzdržan.
-Pokret-vikao je kondukter. Kočnice su zaškripale.
Osmehnuo se. Nikad nisam videla tužniji osmeh .
Zemlja je mirisala na kišu, vetar je navukao oblake. Pale su prve kapi. Mahala sam sa prozora kupea. Padale su kiše. Mostarske. Kapi na oknu , sve je razliveno. Skretnice su udarale, točkovi su kloparali , voz je klizio kroz Hercegovinu, moja deca su spavala.
-Jesam li se ovo probudila u snu?
*iz pesme Alekse Šantića
Autorica: Radmila Vojinović
Bilješka o autorici:
Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala je četiri knjige Slatko od dunja, Ispod dva neba, Priče od čudesnih reči, Kapija. Objavljuje priče u književnim časopisima (Savremenik, ASinfo, Zindaily, Kvaka. Itd). Živi u Beogradu.
Dunjalučar 