Proza: Slobodan Mićić


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Priznanje
Prve Migracije

Priznajem krivicu svog procesa, takozvanog vama preobražaja…Oprosti mi na svakom sloju sanjivog kapka, tog kruga pakla u kom jednostavno ti nije mesto. Da nadvladaš mojim impresijama. Praskozorje je oslikavalo umorne prozore, dok ja ležim u izdisajima naše prošle noći. Na tavanu sam opet. Mestu toliko nataloženih uspomena – mojih najvećih slabosti.

Zatvaram izlizane stranice zaboravljene knjige, prašnjavih korica. Skidam prašinu, iz svoje večne radoznalosti, gorko ostavljam osmeh slici omota. Bezbroj hladnih silueta plaču razapete ispod velikih kazaljki čije je klatno proces odavno započet na gubilištu jave a ono neumorljiv guši svaku našu češžnju i želju za slobodom. Negde u dubini vidim i dečaka, slepog i samog. Pokušava da zaključa kapiju Ereba i vrati sve ztvare u sveže presađen grudni koš gde je njegovo novo srce ponoći počelo da kuca. Iz nosa mi kreće krv, opet.

Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće

Neke od nevinih kapi padaju na bezličnu damu, sa papirnim krilima, što grli kosača snova. Shvatio sam možda prerano.Slutim o tome već neko vreme. Svako od nas ima svog idola, ragi prijatelju.  Onog koji traži sve odgovore u podsvesno lavirinitu zagonetki životarenja. Možda je sudbina svima isto tkanje, barem svesno. Sve te šetnje sivim ulicama do staklennog trga obmani. Sve više vidim kakva trula subina čeka većinu. Srca od zupčanika i mehaničke kontrakcije koje ulivaju hladne i grupe crte lica. Pluća zatrovana vazduhom pohlepe, zavrere i greha. Mozak koji je isuviše tup da se probudi i prihvati slbodu koju ja imam rođenjem nosim kao teret, dok vi jos dremate unutar vaših kalupa ega i granica.

Dragi druže, puno uzimaš a malo mi daješ. Zašto? Da se vaj svet ne okreće mislim da bi mi odavno pomrli. Dan možda i prođe, odela se zbace i opera se lice, ali noć je duža i večnija. Pogledajte nas. 18 godina, svi nasmejani i neiskvareni. Navodno. Izvinite mene, dok sam još tu, sa vama. Kasnije me ogovarajte. Kasnije spremite lomače osuda i vešala za onog koji gleda u ponore svesti svakog. Bez osuda i punog razumevanja za i najamnji cvet. Ali za vas neke ću otovoreno i reći ovo: Bespomoćni ste! Bolest zavisti nas kvari, nema izuzetaka, barem dok ne ubijemo ego. Znam da me više ni ne slušate, ali skrenite desno kod zvezdane pruge. Možda vam želim zlo, a možda i ne. Sudbinu menjamo nesvesno, ako mene pitate.  Naklonjen snovima, kao njihov beuzslovni sluga, koračam kao potpuno ludak, ili grešim?

Snovi su meni, ragi prijatelju, univerzelno savršenpstvo. Maskiram unutar njihovih šara i senki sećam se svakog. Oni mi ne daju mira, nisu pre niti će ikada. Često se ponavljaju, baš poput igle na kompasu mog srca. Zabačen sam često. neshvateljiv, nemate ideje kako je to kad se ima vizija. Znam ja dosta, verujte mi, nisam još jedan od bronjih lažova. Kad tad putevi će nam se razvojitit. Grljenja neće biti više, obraza suvih bez medenuh poljubaca, zaboravićemo na sve nevažno. Ali meni je sve važno. To je moja krivica. Sa prekoroom govorim, ali svi imate potencijala ali samo ako se probudite pre nego što učinite sudnji korak na gubilištu suda osude i obične rutine. Dajem svima zakletvu  da ćete me uvek pronaći sa istim osmehom, gorkim suzama, za nekima, meni bližnim. Pakt sam njima odavno potpisao. Krvlju i suzama na jastuku. Delujem, ali ja jesam begunac, ali samo kako bi prišao svojem jatu koje je skriveo unutar odaja za koje niko više niko ne mari. Često samo ćutim, samo se smejem, ali brinem. Previše, za svakog. Proklet sam. U toj tišini stvaram ove nezamislive horore koje samo papir može da upije. Sudite mi, prijatelji. Kriv sam što još stojim i volim. Uspravan sam uvek. Budala. Drhtavog glasa, umiljatog rukvanja, nekako ću da vas probudim. NE želim nikome zlo, veće nego što moj beleg nosi. Mlad sam, znam. Isuviše, nikako. Mračan, poprilično, koliko i težak. Barem vidim kroz ples iluzija. Znate šta, dovoljno me gledate, odaću vam tajnu.

Mozda se mi vec poznajemo  od pre, jos kad smo bili deca. Ja sam uvek sedeo  na zidovima, sunčao se u spektru boja, mirisa i zvukova. Kada je teška noć vukla svoje lance robova ležao sam pod krevetom, pevao  prašini i pocepanim lutkama izgublejnih očiju gde sam znao da zasadim po koji cvet. Sada, guši me vreme, a proctor sabija. Svakodnebno igram partiju šaha sa senaka koje svakog baca na kolena. Realnst je takva da se teško briše, ali jako lako boji. Ako znaš kako i čime. Pogledajte samo oko sebe. Molim vas. Deca umiru, a ljudi se rađaju. Nemjte me tražiti u tišini, ja plešem svoj ples u magli sa buketom uvelih orhideja, sa suzama u kosi i svećama na plećima. Vrisak ostavljam samo kao pečat budnima, jer u kavezu sve peče trostruko dublje, za svaki sloj ispod kože. Nažalost, ali evo me opet tu, pre zavese poslenjeg čina. Teško mi je bilo da ovo sve vama ovako izreknem, a da ne  zvučim svoj do kraja uz poglede kojim se gadim kao pojava- Naklon vama svima, prijateljima i dragima. Znajte samo još ovo, na kraju je samo početak a ovo je početak tog kraja.

P.S. Obeleženi smo svi, pitanje za Vas – Čime ste Vi?


Autor: Slobodan Mićić
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Bilješka o autoru:

Slobodan Mićić, rođen 1994. godine u Novom Sadu. Živi u Bačkoj Palanci u četvoročlanoj porodici koju čine: majka, otac, mlađi brat. Po struci je master psiholog. U slobodno vreme voli da gleda filmove, priprema različite obroke, fotografiše, a pisanjem se bavi od ranih školskih dana. Neka od dela su mu objavljivana u zbornicima i blogovima: Šraf, Griffin Culture, Pokazivač, Bludni stih, Dunjalučar itd.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png